O (ne)opravdanim kritikama - Open Balkan ili otvoreno balkanski

Koji je to deo u Akcionom planu za Zajedničko regionalno tržište iz 2020. koji će zbog Otvorenog Balkana biti unapređen, u odnosu na ono što bi inače dobili primenom Akcionog plana? U slučaju da takva dodata vrednost ne postoji, Otvoreni Balkan je autentičan pokušaj da se ispuni Akcioni plan za Zajedničko regionalno tržište, što, da se razumemo, nije malo. Otvoreni Balkan vredi podržati, ali, u isto vreme, treba da postane predmet oštre kritike ukoliko se pokaže da je još jedan izgovor za izbegavanje korenitih promena, pre svega u vladavini prava, u zemljama potpisnicama ili ako ispadne naivan Inicijativa Otvoreni Balkan zaslužuje uslovnu podršku. Od trojice lidera nismo još uvek dobili objašnjenje pokušaj da proces pristupanju EU svede isključivo na ekonomske aspekte.

Regionalna inicijativa dva premijera, Zorana Zaeva i Edija Rame, i jednog predsednika, Aleksandra Vučića, koju poznajemo kao Otvoreni Balkan izaziva pažnju, kontroverze, podozrenje, kritike s raznih strana, čak i od onih od kojih se to ne bi očekivalo, i, osim iz službenih režimskih krugova, vrlo malo javne podrške. To traje već više od dve godine, od 10. oktobra 2019, kada su u Novom Sadu tri lidera objavila Novosadsku deklaraciju o uspostavljanju slobodnog protoka ljudi, robe, usluga i kapitala na Zapadnom Balkanu, tzv. „malog Šengena“ između tri zemlje.

Poznato i razložno, a ima li smisla

Počelo je, barem za širu javnost, iznenada, na pomenutom samitu tri lidera u Novom Sadu, oktobra 2019. Razgovaralo se o tome već nekoliko godina, uglavnom preko Atlantika i u tišini uticajnih nevladinih organizacija i lobističkih firmi. Ideja da se zemlje koje su na putu prema EU moraju pripremati za jedinstveno tržište EU tako što će „vežbati” kod kuće i u regionu − nije iznenađenje, na tome se radi godinama, već što se sastanak na tu temu, u Novom Sadu dešavao bez predsedavanja ili posredovanja stranaca. Sve što smo toga dana, a i kasnije, u ove dve godine, čuli od predsednika i dva premijera je zvučalo poznato i razložno: od parole „Balkan balkanskim narodima”, devetnaestovekovne anti-imperijalističke ideje balkanskih socijalista (ali i nekih krunisanih glava), preko razboritog uvida da bi jednom, ali stvarno, mogli i sami da uradimo nešto korisno za sebe bez pritiska stranaca, da se priznaje sve dosad regionalno postignuto, a inicirano od strane EU, do spoznaje da se uvođenje četiri slobode, na kojima je zasnovana EU (sloboda kretanja robe, usluga, ljudi i kapitala), na Zapadni Balkan isplati svima kroz razvoj i napredak.

Jednom rečju, Deklaraciji iskreni zagovornici evropske integracije i regionalne saradnje nemaju šta prigovoriti. Sledeći sastanak je održan vrlo brzo, već 10. novembra 2019. u Ohridu, na kome su želje iz Deklaracije dodatno razrađene po tačkama, od putovanja samo s ličnom kartom, preko zajedničkih radnih dozvola i prepoznavanja kvalifikacija, do olakšanog tranzita robe i nesmetanog protoka kapitala. Nastavak u istom tonu i duhu je usledio u Tirani, 21. decembra iste godine, uz ponavljanje tema i zaključaka. Pod utiskom razornog zemljotresa u Draču koji se desio mesec dana ranije, naglašena je nužnost jače međusobne saradnje u vanrednim situacijama (koja je bliže uređena tek juna 2021. sporazumom u Skoplju, u međuvremenu ratifikovanim u Skupštini Srbije[1]).

Nakon tri meseca intenzivnih aktivnosti kojima se optimistički završila 2019, jednog video sastanka održanog 30. oktobra 2020. (na kome je potvrđen dogovor o putovanju sa ličnom kartom i međusobna podrška i saradnja u vezi Kovida-19), zbog pandemije je sve odloženo na godinu i po dana, do leta 2021.

Ostavljamo na trenutak Otvoreni Balkan i prelazimo na inicijativu Zajedničko regionalno tržište (Common Regional Market, CRM),[2] potpisanu na sastanku Berlinskog procesa, koji je organizovan u Sofiji 10. oktobra 2020. Tom prilikom su usvojena dva dokumenta, prvi je politička deklaracije, koja se, uzgred, ne razlikuje mnogo od sličnih prethodnih. Drugi dokument je detaljan Akcioni plan za period 2021−2024.[3] za postizanje Zajedničkog regionalnog tržišta. Postavlja se pitanje: da li su Otvoreni Balkan i Zajedničko regionalno tržište isto? Ako nisu, u čemu se zapravo razlikuju? Da li Otvoreni Balkan uopšte ima šanse pored Zajedničkog regionalnog tržišta iza koga stoje, pre svega, svih šest potpisa nosilaca političke moći na Zapadnom Balkanu (u odnosu na tri u slučaju Otvorenog Balkana), a zatim i moćna bilateralna podrška najmoćnijih država članica, pre svega Nemačke, a konačno i autoritet Evropske komisije koja ima i primamljiv Ekonomski i investicioni plan? To je osnovni argument, makar za domaću i stranu javnost, zbog kojeg ostali sa Zapadnog Balkana, pre svih Crna Gora, već dve godine odbijaju da učestvuje u nečemu što prati loš glas da je moguća utešna zamena za pravu integraciju u EU ili što, potencijalno, može biti u konfliktu s regionalnim inicijativama za saradnju koje su već potpisali.

Jači od pravopisa

Inicijativa u početku pretenciozno nazvana „mali Šengen“ je 29. juna 2021. na sastanka u Skoplju promenila ime u Open Balkan. Očigledna pravopisna greška u imenu. Na engleskom se Balkan, u značenju Balkansko poluostrvo piše the Balkans (sa „s” na kraju reči), a samo Balkan je prisvojni pridev, u značenju „balkanski” (na primer Balkan countries, znači balkanske države, dok je balkansko poluostrvo Balkan Peninsula). Inicijativa, koja se od početka trudi da bude autentična i originalna, utiče, izgleda, i na engleski pravopis.

Učestvovalo je preko 350 predstavnika poslovnog sveta iz celog regiona. Kako su izvestili mediji i Vlada Srbije na svojoj veb-stranici,[4] lideri su potpisali tri dokumenta, od toga dva memoranduma i jedan sporazum: Memorandum o razumevanju o saradnji na olakšanju uvoza, izvoza i kretanja robe na Zapadnom Balkanu, Memorandum o razumevanju o saradnji u vezi sa slobodnim pristupom tržištu rada na Zapadnom Balkanu i Sporazum o saradnji u zaštiti od katastrofa na Zapadnom Balkanu. Tri potpisana dokumenta iz Skoplja nisu zvanično objavljena – nema ih na internet prezentacijama Vlade, ministarstava u zemlji i regionu, nema ih na sajtu predsednika Vučića i njegovim društvenim mrežama. Vlada Severne Makedonije je objavila zvaničnu izjavu trojice lidera, u kojoj se potvrđuje sve iz prethodnih, a novosti su najave zajedničkih projekata, kao što su Balkanska filmska komisija i Balkanski festival vina, kao i zanimljiva informacija da Rio tinto planira da investira 2,4 milijarde dolara u Srbiju (sic!).[5] Pitanje koje se odmah nametnulo je: u kakvom su odnosu postignuti sporazumi sa Zajedničkim regionalnim tržištem, dogovorenim samo devet meseci ranije u Sofiji?

Ubrzanje ispod radara

Na sastanku „na vrhu”, održanom u Beogradu 4. novembra 2021. kojem, zbog najavljene ostavke i potencijalne smene, nije prisustvovao predsednik Vlade Zoran Zaev, već je Severnu Makedoniju predstavljao njegov zamenik Nikola Dimitrov, ponovljena je posvećenost postavljenom cilju. Obavljen je i sastanak s privrednicima sve tri zemlje, ali i Atlantskog saveta, međunarodne mreže nevladinih organizacija koje promovišu NATO pakt (sic!). Izraženo je nezadovoljstvo što dosad dogovoreno na političkom nivou nije sprovedeno na terenu, pa je najavljeno osnivanje implementacionog saveta koji će se starati o tome. Kruna sastanka je zajednička izjava „Budućnost proširenja – pogled iz regiona” koja je, za razliku od tri dokumenta iz Skoplja, javna. Integralno je objavljena na zvaničnoj veb-stranici predsednika Vučića.[6] Nije pisana diplomatskim i administrativnim jezikom kao prethodna iz Novog Sada, već „iz srca” koje kuca, pre svega, politički i ekonomski. Na početku izjave se hvali skorašnja potvrda nedvosmislene podrške evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana na Samitu na Brdu kod Kranja. Za nedostatak stvarnog napretka regiona ka EU optužuju se „upitni kapacitet Evropske unije da integriše nove članice, unutrašnje debate među državama članicama EU i bilateralni odnosi”. Naravno, ne pominje se da zemljama sa Zapadnog Balkana niko ne brani da, na primer, ostvare vladavinu prava i nezavisnost pravosuđa, da se bore protiv korupcije i organizovanog kriminala svake vrste u svojim zemljama – i da tako otklone prvu i očiglednu prepreku za „stvarni napredak regiona ka EU”. U nastavku je sve tačno, uostalom kao i u prethodnim deklaracijama i izjavama, a zaključuje se da treba ići napred i da prazan hod nije opcija (sic!), jer „Otvoreni Balkan je otvoren”.

Da se mislilo brzo i odlučno, dobili smo potvrdu već nakon manje od deset dana. U Nišu je 12. i 13. novembra organizovan radni sastanak na kome je učestvovalo čak 160 predstavnika vlada, državnih uprava, institucija i privrednih komora Albanije, Severne Makedonije i Srbije. Zvaničnu vest o tome dobijamo s veb-stranice Privredne komore.[7] Skup je završen dvama zaključcima, koji su potpisali ministri i predstavnici vlada Srbije, Albanije i Severne Makedonije. Zaključci, po staroj praksi, nisu javno objavljeni; više detalja smo saznali iz medija, a najpouzdanije sa Instagram profila ministra Siniše Malog. Zaključcima su definisane aktivnosti koje treba sprovesti do Samita koji se održava u Tirani krajem decembra 2021, a kako bi se unapredili slobodan protok robe, usluga i ljudi, kao i da se ukloni sve što tri ekonomije vide kao prepreke za regionalnu saradnju i razvoj.

Slobodna trgovina hranom i poljoprivrednim proizvodima je očigledno u središtu Otvorenog Balkana. Ministar poljoprivrede Srbije Branislav Nedimović je samo nekoliko dana posle sastanka u Nišu, već 17. novembra „dodatno razgovarao o ideji Otvorenog Balkana” sa istim sagovornicima, ovog puta u Tirani.[8]

Da je, makar u Vladinim krugovima u Srbiji, novembar posvećen Otvorenom Balkanu dokazuje i interna trosatna konferencija na visokom političkom nivou, koju je 24. novembra organizovala Skupština Srbije pod nazivom „Otvoreni Balkan, put ka stabilizaciji, saradnji i prosperitetu regiona”.[9] Najvažniji deo konferencije, i verovatni motiv za organizaciju, je prisustvo visokih zvaničnika Sjedinjenih Američkih Država. Osim odlazećeg ambasadora Godfrija, koji se obratio uživo, na konferenciji je preko video-linka o američkom pogledu na inicijativu govorio Gabrijel Eskobar, izaslanik predsednika Bajdena za Zapadni Balkan. Ukratko, Sjedinjene Države podržavaju Otvoreni Balkan, kao i sve druge incijative koje vode ka Evropskoj uniji, a ova je posebno zanimljiva jer insistira na tržištu i ekonomskom razvoju. Za nastavak podrške je bitno da u Otvorenom Balkanu učestvuju svi iz zapadnobalkanske šestorke jer, po rečima Gabrijela Eskobara, drugačije nema smisla.

Za i(li) protiv

Malo neprijatne statistike pred kraj – bruto domaći proizvod (BDP) svih iz zapadnobalkanske šestorke, s preko 17 miliona stanovnika, jednak je onom koji napravi 5,5 miliona Slovaka. A prijateljska Slovačka, razume se, nije najrazvijeniji deo EU, već je u reforme, koje su suština evropskog puta, krenula iz sličnog političkog, ekonomskog, ali i mentalitetskog sklopa iz koga su mogli da krenu i zapadni Balkanci. Status quo nije neutralan – kao što neki pogrešno veruju – odlaganje, oklevanje, kašnjenje, pa i povremeno otvoreno izbegavanje razvoja koji vodi prema EU ima svoju cenu. Region taj račun uporno plaća tri decenije, u manjku prava i pravde, lošijim obrazovanjem i javnim zdravljem, propuštenim ekonomskim i svakim drugim razvojem i napretkom. A najskuplje region plaća u ljudstvu, više od 17 godina, od Martovskog pogroma, niko ne gine u rovu, logoru ili u sopstvenoj kući ili njivi, sada se danak plaća tako što se samo mirno i trajno iseljava baš u EU ili se jednostavno ne rađa.

Otvoreni Balkan zaslužuje podršku, a vredi onoliko koliko se zbog te inicijative stvarno popravljaju uslovi u kojima se posluje i živi u regionu. Inicijativa ima smisla onoliko koliko Evropskoj uniji približava (zasad) tri zemlje učesnice i ceo region, „nadograđujući se na agendu Berlinskog procesa i uz fokus na brzu i prilagođenu realizaciju”, kako izričito stoji u zajedničkoj izjavi iz Beograda od 4. novembra 2021.

Uspeh Otvorenog Balkana meriće se i po tome koliko se sprovode već potpisani sporazumi i akcioni planovi u okviru Berlinskog procesa – pre svega aktuelni o Zajedničkom regionalnom tržištu sa akcionim planom od 2021. do 2024, potpisan pre tačno godinu dana, zatim Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju koji su potpisani sa svima iz šestorke i na kraju krajeva, koliko domaće vlasti ispunjavaju preuzete obaveze u pristupnim pregovorima Srbije i Crne Gore. Ako već Otvoreni Balkan ne može da pomogne, sigurno ne odmaže da se otvore pregovori sa onima s kojima još (neopravdano) nisu otvoreni, pre svega sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Uspeh Otvorenog Balkana će biti uspeh i za samu EU, koja je Sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju, kako im ime kaže, pridružila nevelike zapadnobalkanske privrede jedinstvenom evropskom tržištu.

Od Novosadske deklaracije iz 2019, preko zajedničkih izjava iz jula i novembra 2021, lideri Otvorenog Balkana obećavaju da će ići korak dalje od postojećih regionalnih planova nastalih u krilu Berlinskog procesa – da postoji potreba da se oni „prošire i nadograde”. „Ova inicijativa će nas učiniti boljim i učiniti Evropu boljom“, optimistično stoji u zvaničnoj izjavi iz Skoplja. Ukoliko se to stvarno desi, biće stvarno bolje za sve u regionu, za kretanje ljudi i proizvodnju i prodaju koja se dešava na tržištu od 17 miliona.

Sve dok je tako, svakome ko je iskren zagovornik evropskog puta Srbije, ili bilo koje druge zemlje iz regiona, ne preostaje ništa drugo nego da poželi uspeh Otvorenom Balkanu.

U isto vreme, kritikujemo manjak transparentnosti, nedostatak otvorenosti za javnost, to što svi potpisani memorandumi i zaključci nisu objavljeni, kao ni eventualna odluka o imenovanju članova implementacionog saveta, a upravo smo saznali da postoji šest radnih grupa, ali ne i njihov sastav, zaključke i mnogo toga što je nastalo kao rezultat rada na inicijativi tokom ove dve godine. Projektu kakav je Otvoreni Balkan, kome nedostaje naklonost javnosti i iskrena podrška domaćih i međunarodnih zainteresovanih strana, to svakako ne ide u prilog.

Primetna je nelagoda koju zvaničnici EU imaju u vezi sa Otvorenim Balkanom: ne mogu da ga kritikuju jer je dokaz da su barem neki regionalni akteri stvarno prigrlili regionalnu saradnju, koja je time postala „lokalno vlasništvo” (local ownership), da iskoristimo frazu koja stoji u svakom projekta koji podržava EU. S druge strane, EU se, u svim svojim oblicima, prvi put oseća isključena iz regionalnih poslova i dogovora.

Od trojice lidera nismo još uvek dobili objašnjenje koji je to deo u Akcionom planu za Zajedničko regionalno tržište iz 2020. koji će – zbog Otvorenog Balkana – biti unapređen, u odnosu na ono što bi inače dobili primenom Akcionog plana? U slučaju da takva „dodata vrednost” ne postoji, Otvoreni Balkan je samo autentičan pokušaj da se ispuni Akcioni plan za Zajedničko regionalno tržište, što, da se razumemo, nije malo.

Inicijativa Otvoreni Balkan treba da postane predmet oštre kritike ukoliko se pokaže da je još jedan izgovor za izbegavanje korenitih promena, pre svega u vladavini prava, u zemljama potpisnicama ili ako ispadne naivan pokušaj da proces pristupanju EU svede isključivo na ekonomske aspekte. Četiri slobode i ekonomski razvoj su, naravno, bitni, ali ne i dovoljni preduslovi za ulazak u političko društvo evropskih država i naroda koje je zasnovano na zajedničkim vrednostima, solidarnosti i veri u zajedničku budućnost.

Milorad Bjeletić

Beogradska otvorena škola

Tekst je prvobitno objavljen u broju 78 biltena Progovori o pregovorima