Dileme u Briselu – autoritarna vlast i nedostatak alternative

Poslednjih dana svedoci smo velike bure koja je izazvana usvajanjem Izveštaja evroposkog poslanika Vladimira Bličika o Srbiji u Evropskom parlamentu. Polarizovani mediji, kao što je i samo društvo u Srbiji, prikazivali su Izveštaj onako kako im odgovara u datom trenutku. Jedinu su ga kritikovali kao pristrasan, drugi su ga opisivali kao pokazatelja realnog stanja stvari. Prvi izveštaj o Srbiji koji je usvojen pred ovim sazivom EP, koji je konstituisan 2019. godine, doneo je novitete i pokazao da su stare boljke još izraženije.

Šta je uzbunilo javnost?

Nije na odmet da se podsetimo da Srbija 2020. godine nije otvorila nijedno pregovaračko poglavlje sa Evropskom unijom. To se dogodilo prvi put od 2015. godine i otvaranja prvih pregovaračkih poglavlja. Ministarka za Evropske integracije je na Odboru za evropske integracije ovakvo stanje stvari pravdala time, da to „nije posledica zastoja Srbije u reformskim procesima, već da su uzroci brojni i višeslojni“. Istini sa volju, 2020. godina jeste bila puna izazova, pre svega zbog pandemije koronavirusa, koja je zahvatila čitav svet. Čini se da je ona došla u teškom trenutku za EU koja je i pre nje imala unutrašnje izazove koji su se nagomilavali poslednjih godina. Međutim, to nije razlog zbog kojeg Srbija nije otvorila nijedno poglavlje za vreme hrvatskog i nemačkog predsedavanja.

Može se pretpostaviti da je vlast pokrenula sve diplomatske mehanizme kako bi kritika bilo sto manje. Ne zato što će to uticati na njihovo glasačko telo, već zato što se stabilnost ove vlasti crpi iz međunarodnih odnosa, koje pažljivo neguju. Apel EP da reši afere Krušik, Jovanjicu, Telekom Srbija i Savamalu, kao i da se prestane sa napadima na KRIK i CRTU jesu stvari koje prikazuju drugu stranu medalje, da evropska podrška nije bezrezervna.

Evropska unija uči na svojim greškama

Problem EU sa Mađarskom je već dovoljno poznat. Opadanje demokratije i autoritarne tendencije tamošnjih vlasti su uočljive već dugi niz godina. Čini se da je konačni obračun na relaciji Brisel – Budimpešta blizu. Možemo ga očekivati već sledeće godine kada će biti parlamentarni izbori. Opozicija u Mađarskoj je već najavila zajednički nastup na izborima. Objavili su i programski dokument pod nazivom „Garancija smene epoha“. Nema sumnje da će administracija u Briselu želeti da vidi leđa Orbana i da će za takav ishod biti neophodna njihova podrška.

Evropska unija nije spremna za nove članice. To se može zaključiti kroz izjave zvaničnika i preko poteza koje povlače. Istini za volju, sve i da je situacija u EU idealna, Srbija je daleko od forme za ulazak. Stabilokratija već postaje istrošeni pojam, ali možda najbolje opisuje trenutno stanje. Kako se EU suočava sa raznim izazovima (migrantska kriza, nepoštovanje osnovnih načela na kojima počiva, pandemija), evropske integracije su ipak na čekanju. S toga se može zaključiti da trenutna situacija svima odgovara. Niti je vlast u Srbiji spremna na transformaciju prirode svoje vlasti, niti je EU spremna da je vodi kroz taj proces. Uostalom, izborom Olivera Varhelja za Komesara za proširenje i susedsku politiku, jasno je poslat signal da se na proširenje ne računa. O 2025. kao potencijalnoj godini za članstvo više se i ne govori, mada je to bilo jasno i kada je Strategija za Zapadni Balkan 2018. godine ugledala svetlost dana. Davanje nerealnih očekivanja samo je kontraproduktivno. Dovelo je do toga da se u javnom diskursu Srbije uz obilatu pomoć medija, govori o nespremnosti EU da primi nove članice, ne dovodeći u pitanje spremnost Srbije kao kandidata.

Jedno je sigurno, Evropska unija neće dozvoliti sebi da uveze još jedan problem. Novi Orban im nije potreban, kao ni novi teritorijalni sporovi.

Puka promena vlasti nije opcija

Paralela između Srbije i Mađarske se može napraviti jedino kod vrste vlasti. Sve ostalo je drugačije, iako postoji tendencija da se prikaže da su slične.  Prva razlika je u snazi opozicije. Većina opozicionih partija u Srbiji se odlučila na bojkot poslednjih parlamentarnih izbora i pored apela EU da to nije dobar vid borbe. Onaj deo opozicije koje se zalaže za ulazak Srbije u EU, morao je da revidira stav i izađe na izbore, ma koliko uslovi bili nefer. Ovako je izgubljena šansa se uđe u Parlament, osvoji vlast u nekom gradu i opštini, kao i stabilno finansiranje. Da se time stvori temelj za izlazak na sledeće izbore. Opozicija u Mađarskoj je sada u mnogo boljem položaju jer su 2019. godine pobedili na lokalnim izborima u Budimpešti.

Ma koliko demokratija bila u opadanju, EU neće menjati stabilnog partnera. To je realnost. Ne postoji interes da se pruži podrška nekome, od koga ne znaš šta možeš da očekuješ. Taj neko u ovom trenutku i nema dovoljnu podršku u biračkom telu da može ugroziti vladajuću većinu. Prema poslednjem istraživanju Ipsosa, samo jedna stranka koja se zalaže sa ulazak Srbije u EU bi prešla cenzus. Da li verujemo u ovakva istraživanja ili ne, stvar je ličnih afiniteta. Na izborima se uglavnom obistine ovakva predviđanja.

Pregovarati se mora

Ne tako davno, većina stranaka opozicije je odbila da učestvuje u pregovorima sa vlašću uz posredstvo EU. To su uradile stranke koje se godinama zalažu za evropske integracije. Navodili su se razni razlozi, od kratkog vremenskog perioda do izbora do pregovarača koji će zastupati vlast. Možda je odluka donesena i pod utiskom pregovora koji su se održali na Fakultetu političkih nauka, leta 2019. godine. Imao sam priliku da prisustvujem jednom sastanku i mislim da znam koji su razlozi takve odluke za naredne pregovore.

Opozicija mora, pre svega da se opredeli da li je za evropske integracije. Da EU zna šta je alternativa. Drugo, najjači adut opozicije je civilno društvo, hteli to da priznaju ili ne. Odlično organizovano i sastavljeno od profesionalaca. Treba slušati i primenjivati, nikako olako odbacivati njihove predloge. Civilno društvo može da se izbori za bolje izborne uslove, ali ne može da vodi kampanju. To će ipak morati politički akteri.

Za kraj, velika je zabluda ako opozicija misli da može da bira ko će sedeti prekoputa njih. To ne bi trebalo da im bude uopšte bude parametar za uspešne pregovore. Bitno je doći pripremljen, znati šta se želi postići. Ako se već traži posredstvo EU, da se za nju jasno i opredele. Da stave do znanja da će u budućim vremenima biti pouzdan partner.

Izvor: European Western Balkans