Evropska politička zajednica: početak ili kraj jedne ideje?

foto: gpointstudio on Freepik

Kada sam prijateljima rekao da će imati priliku da čitaju moj prvi članak, svi su me naravno pitali o čemu će on biti. Malo njih je uopšte čulo za Evropsku političku zajednicu, a još manje je bilo zainteresovano za ovu temu. Jednim delom je ovo opravdano zato što se o njoj do sada malo govorilo kako u našim tako i u stranim medijima, pošto nakon 2 godine nema nikakvih kolosalnih rezultata, te prosečnom čitaocu deluje kao samo još jedna prilika da državni vrh i diplomate kažu da se napreduje, ali da ne znamo gde i kako.

Do njenog stvaranja je došlo na inicijativu francuskog predsednika Emanuela Makrona koji je prilikom govora 9. maja (Dana Evrope) 2022. godine, samo par meseci nakon početka rata u Ukrajini, naglasio potrebu za jedinstvom, saradnjom i dijalogom na Starom kontinentu. Ideja je bila da se kreira platforma koja bi služila za okupljanje i razvoj svih evropskih država, naravno izuzev Rusije i Belorusije, čak uključujući i Kosovo* koje jedan deo članova zajednice ne priznaje.[1] Među najbitnijim ciljevima su se, u govoru, našli: politička saradnja, bezbednost i saradnja u oblastima energetike, transporta, investicija, infrastrukture, kretanja ljudi i omladine.

Prvi samit održan je 6. oktobra iste godine u Pragu. Kao što je planirano za svaku, prošle godine su održana dva samita, dok smo datum održavanja četvrtog samita (18. jul), koji će biti održan u Ujedinjenom Kraljevstvu, dobili tek pre nekoliko nedelja. Razlog za isčekivanje je bio taktičko planiranje premijera Rišija Sunaka i torijevaca, koji bi možda uskoro mogli izaći na prevremene izbore. U tome ima simbolike, s obzirom na to da je jedan od ciljeva i retkih uspeha ove Zajednice poboljšavanje postbregzitovskih odnosa između Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije (EU). Britanci su inače tražili da na samitima nigde ne budu istaknuti simboli i zastave EU, što ipak prikazuje njeno konzervativno postupanje pri ovakvim odnosima.

Ovde se može videti suština i problem Evropske političke zajednice, postoji politička saradnja i ništa više od toga. Ona je čista suprotnost Evropskom ekonomskom prostoru – države izvan EU će se naći u njenoj sferi uticaja, ali neće biti ekonomski povezane jer bi to išlo u korist samo tim, siromašnijim državama. To objašnjava zašto je Ujedinjeno Kraljevstvo uopšte i pristupilo ovoj platformi, a i zašto obim političke saradnje ne oduševljava.

Ne vidi se potreba da se govori o uspesima svakog pojedinačnog samita usled njihove neznačajnosti. U toku ove dve godine, od izbijanja rata u Ukrajini i Makronovog govora do sada, je u okviru Zajednice postignut samo jedan sporazum koji obavezuje veći broj država i on se bavi pitanjem energetske bezbednosti. Izuzev migracija, predmeti tih sporazuma između pojedinih država su najčešće bili od manjeg značaja (npr. omladinska mobilnost) ili su se mogli rešavati izvan ovog foruma. Primer toga je pitanje sajber bezbednosti koje je moglo već biti pokrenuto unutar nekih drugih panevropskih organizacija kao što su OEBS i EUROPOL.

Ipak su dva najveća razočaranja neuspešni pokušaji medijacije između Jermenije i Azerbejdžana, ali i Beograda i Prištine. Nakon što je Azerbejdžan izvršio ofanzivu u septembru prošle godine čija je posledica bio egzodus više od sto hiljada Jermena iz Nagorno-Karabaha, njegovi lideri nisu učestvovali na najskorijem samitu koji je bio održan u Grenadi. Što se tiče naše države, iako je to tema za ceo drugi tekst, može se reći da ni na drugom ni na trećem samitu nije došlo ni do kakvih uspeha, kao i da na trećem samitu planirani sastanak nije uopšte ni održan.

Dakle, jasno se vidi da su, pored „pomirenja“ EU i Ujedinjenog Kraljevstva, rešenja unutar ovog formata ili minorna ili potpuno neuspešna. Zbog toga Evropska politička zajednica trenutno podseća na još jednu neuspelu francusku kreaciju, poput Miteranove Evropske konfederacije, koja nije izdržala ni godinu i po dana nakon pada Berlinskog zida.

Sada se nameće ključno pitanje: čemu će stvarno služiti Evropska politička zajednica? Da li će uspeti da pripremi države kandidate za ulazak u EU ili će samo moći da predstavlja jedan vid zamene za nju? Deluje kao da druga opcija prikazuje realnu situaciju, a kojoj eksplicitno nije bilo mesta u Makronovom govoru na Dan Evrope.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva izgleda da se neće brzo napredovati ka najbitnijim ciljevima. Da bi se oni postigli za početak je potrebno više napora, ćešće održavanje samita – suštinski je potrebno više političke volje. Rezultat toga bi trebalo prvo da bude formiranje organa, što bi Evropsku političku zajednicu pretvorilo iz jednog povremenog foruma u značajniju međunarodnu organizaciju sa delegiranim ovlašćenjima koja bi mogla efikasnije da rešava sporove i promoviše međudržavni razvoj.

Srbiji bi takvi planovi taktički odgovarali, jer bi se pitanje Kosova i Metohije, ali i neki drugi problemi mogli razmatrati na širem međudržavnom nivou gde je naša diplomatija uvek imala više uspeha nego prilikom isključivo regionalnih pregovora, koji uključuju susedne države i  predstavnike institucija Evropske unije.

Ovo je samo jedno, optimistično, viđenje situacije. Drugi pogled na ideju Evropske političke zajednice podrazumeva da je ona od samog početka bila osuđena na propast. Zastupnici tog viđenja mogu opravdano reći da trenutna vlast u Ukrajini, zbog čije kandidature je i praktično nastala potreba za Zajednicom, nije oduševljena ovakvom idejom. Za Ukrajinu bi, isto kao i za druge države kandidate uključujući Srbiju, bila značajnija reforma sistema pristupanja Evropskoj uniji. To bi predstavljalo jedno pragmatično rešenje, nasuprot ideji Evropske političke zajednice koja ne postiže mnogo. U njoj za sada izgleda da Srbija čeka, kao Godoa koji nikako da stigne, ulazak u Evropsku uniju.

Autor: Ivan Bogojević