foto: Steffen Prößdorf

Nadanje-tragedija

Evropska leva politička tradicija stoji u konstantnoj tenziji nadanje-tragedija. Počevši sa mekšanjem tvrdokornih komunista 70ih godina u Francuskoj, Italiji i Španiji, leve političke ideje uspešno su ušle u politički mejnstrim, prihvativši pravila igre demokratskih ustanova. Dok je njihov uticaj bio mahom na periferiji političkog, ideje i masovnost tih partija odigrale su važnu ulogu u oblikovanju demokratskog potencijala levičara širom Evrope.

Sa pojavom partija/pokreta nalik Podemos-u (Španija) ili vatrene predsedničke kampanje Melanšona u Francuskoj, delovalo je kao da je momentum konačno pomerio klatno ulevo. Zemljotresna gibanja sa pojavom čuvene Sirize (Grčka) dokazala su upravo to. Ovakve partije predstavljale su izazov politikama mere štednje i davale su tračak nade za alternativne pozicije populistima s desne strane. No, kao što i kretanja tektonskih ploča traju samo par sekundi, isto toliko je trajao i crveni sjaj. Ubrzo su mnoge partije oslabile, preplavljene unutrašnjim sukobima, koketiranjem sa centristima i strukturalnim preprekama u vidu institucija koje su dugo godina bile krojene po meri partija na kontinuumu liberalno-konzervativno. Jedan tekst je video evropsku levicu kao toliko oslabljenu da je verovao da jedan tabor gubi izbore, dok drugi nije ni zainteresovan da ih dobije.

Iz ruševina podignuta, u zemlju zakopana

Nemačka partija die Linke (Levica), takođe nekadašnja partija vodilja leve Evrope, neretko je bila adresa preranih nekrologa i epitafa. Počevši kao naslednici demokratsko socijalističkih partija nastalih nakon ujedinjenja Nemačke, die Linke je ubrzo postala utočište mnogim studentima, aktivistima, tvrdokornim sindikalistima kao i Nemcima razočaranim u ishode ujedinjenja zemlje. U svom vrhuncu, partija je dostizala čak do 12% podrške širom zemlje, formirajući sa druge strane i vladajuće koalicije u istočnim lander-ima. Najbolji primer toga jeste Turingija u kojoj je partija uživala podršku od 30%, dok je u Brandenburgu 2009. osvojila 27%.Danas su ti dani slave uveliko prošli.

Šta je razlog, odnosno, da li je moguće da partija koja je nekada predstavljala ozbiljnu političku snagu preraste u skoro-pa statističku grešku? U članku koji sahranjuje die Linke prevremeno, navedeni su neki od glavnih razloga - pojava novih aktera, loše ili nikakvo pozicioniranje o gorućim pitanjima, komplikovana struktura vodstva (ko upravlja brodom?), pa čak i preopšta mesta u programskim načelima. Nema sumnje da je u početku glavni izazivač predstavljala disidentska partija Sare Vagenkneht (BSW). Suštinski je zauzela isti politički prostor, preuzela deo članstva, organizacione metode, pa čak i ekonomske politike levice, spojivši ih sa anti-migrantskim narativom (trenutnom gorućom temom) koji je umekšan “pozivom na normalnost”. Takav levi konzervativizam uspešno je povećao uloge za BSW, konkretno u lokalnim parlamentima gde sada imaju i pozicije koalicionih partnera na vlasti.

Premda se AfD pominje takođe kao akter izazivač, verujem da je prva reakcija velikog broja čitalaca na to zbunjenost. Zaista, teško je zamisliti da će neko ko je dugogodišnji glasač partije koja je poziciornirana najviše ulevo u partijskom sistemu Nemačke dati svoj glas anti-establišment desnoj partiji. Dok ideološke preferencije još uvek igraju ulogu u odlučivanju toga kako će birači glasati, ovde bi bilo važno da razumemo ulogu koju je die Linke igrala čak i pre nego što je postala partija sa tim imenom. Naime, kao naslednica partija koje su tvorile Istočnu Nemačku, u post-ujedinjenoj Nemačkoj oni su bili glas odbačenih, glas ekonomski zaostale Nemačke i glas dela zemlje koji ponovo gradi svoj identitet.

No kako je vreme prolazilo, a mejnstrim dodatno zaboravljao istočne delove, ti nezadovoljni građani su polako postajali razočarani u ponudu koju je nudila die Linke; preopšte, široke leve teme socijalne pravde, jednakosti i solidarnosti prosto nisu pile vodu u ruralnim delovima gde su egzistencijalna pitanja bila na prvom mestu. Tu šupljinu je vremenom popunio AfD, obraćajući se direktno gubitnicima, efektivno skrajnuvši die Linke u politički zaborav. Tragičan tok događaja, skoro i poslednji ekser u kovčegu za die Linke došao je sa parlamentarnim izborima 2021. godine, kada su uz pomoć izbornih pravila, ostavši ispod 5% i osvojivši tri direktna mandata, jedva ušli u Bundestag, više kao simboličan gest nego značajna politička snaga.

Bzzz…Buđenje!

Iz ove perspektive, takav rezultat je očigledno bio budilnik za partiju. Zadatak je bio vratiti se svojim korenima, pronaći odbegle birače i privoliti ih nazad a ujedno igrati na snage koje die Linke poseduje - uvek će biti prijemčivi mladim, buntovnim i nezadovoljnim ljudima. Polako gradivši sebe iz suštinskog pepela, feniksovski, pa čak i neočekivani uspon doživeće na februarskim izborima, osvojivši 8.8% i povrativši neke od svojih utočišta, poput Lajpciga. Ne samo da su postali značajniji akter u parlamentu, kao i to da su ostali jedina partija iz kategorije manjih koja je parlamentarna (BSW i FDP nisu prešle cenzus), vrlo važna činjenica je i ta da su povratili svoje biračko telo. Postizborne sondaže govore o tome da su glasači kojima je ovaj ciklus bio vatreno krštenje (18-24 godine) svoj glas upravo dali die Linke.

Zanimljivo je razmišljati o razlozima za ovakav uspon. Haidi Raičinek (Heidi Reichinnek) je svakako jedan od njih. Predvodnica partije u Bundestagu, njeni govori u kojima optužuje budućeg kancelara Merca za saradnju sa krajnjom desnicom su vremenom postali viralni, pogodivši meku tačku u srcima mladih Nemaca. Sa druge strane, iskristalisane pozicije, prioriteti i fokus na standardnim temama leve političke tradicije, kao i činjenica da je uspon levog konzervativizma vrlo brzo doživeo svoj krah kao paradoksalna politička pozicija - sve su to faktori koji su doveli do povratka otpisanih. Na kraju, sve jasnije profilisanje AfD kao krajnje desne partije moralo je dati svoj kontra-odgovor sa druge strane.

Jasno je da ovo nije monumentalna pobeda. Leve snage su još uvek najslabije grupacije širom evropskih parlamenata, dok desne rastu u svim novim sazivima. Dok su 2010ih bili brana protiv mera štednje koje su razarale osiromašene zemlje, danas levica mora naći svoju poziciju i igrati ulogu brane protiv desnih snaga, ali efektivno, ne samo simbolično. U toj činjenici je i najveći uspeh die Linke, za sada. Kada su se svi ostali akteri opustili, otpisali ih i smatrali da se zemlja iznad njihovog kovčega slegla, partija je uspešno dovela sebe u red i sada sprema kontra-napad. Kao pravi otpisani.

*Autor se zahvaljuje Ognjenu Beliću na komentarima i predlogu za naslov

Autor: David Tadić, student FPN UB