foto: EU2017EE Estonian Presidency

Nakon što se izraelski premijer Benjamin Netanjahu 12. juna odlučio da pooštri svoje neprijateljstvo sa Iranom vazdušnim napadima na njegova nuklearna postrojenja, svega nekoliko dana kasnije i američki predsednik Donald Tramp se pridružio izraelskoj ofanzivi, performativno bombardujući još tri nuklearna objekta u Iranu što ga je direktno uvelo u sukob. U izuzetno zategnutoj regionalnoj atmosferi, u kojoj opasnost od opšteg sukoba nadvija Bliski istok iz dana u dan, Evropska unija neumorno apeluje na uzdržanost i povratak diplomatskom dijalogu kao održivom putu ka deeskalaciji. Međutim, koliko se u ovakvom kontekstu evropski glas zaista čuje?

Dan uoči američkog napada, evropski lideri su se sastali sa iranskim šefom diplomatije Abas Arakijem u Ženevi u nadi da će umanjiti tenzije za pregovaračkim stolom. Predstavnici tzv E3 grupe - Velike Britanije, Francuske i Nemačke - tom prilikom su pozvali Teheran da se vrati za pregovarački sto i postigne sporazum koji bi odgovorio na sve zabrinutosti u vezi sa njegovim nuklearnim programom. Pored toga, u pripremi je bio i nastavak pregovora između Irana i SAD-a u Omanu - proces koji je prekinut izraelskim napadima. Samo postojanje takvog diplomatskog kanala upućivalo je na određenu spremnost Teherana na mirno rešavanje spora. Međutim, Trampova odluka da se uključi u sukob obesmislila je napore Evrope, pokazujući koliko su evropske diplomatske inicijative trenutno nemoćne da zaustave novu spiralu eskalacije u ovom regionu.

Kakva je pozicija Evropske unije povodom iransko-izraelskog sukoba i napada SAD na Iran?

EU je u prethodnom periodu bila okupirana dilemom kako rešiti palestinsko pitanje, pod sve većim pritiskom javnosti da zauzme jasniji stav i osudi izraelske ratne zločine u Gazi. U tom kontekstu, Francuska i Saudijska Arabija najavile su organizaciju međunarodne konferencije u okviru Ujedinjenih nacija sa ambicijom da se obezbedi široka podrška međunarodnom priznanju Palestine kao suverene države - inicijativa koja je ukazivala na potencijalno značajniju diplomatsku ulogu Evrope u bliskoistočnom regionu.

Međutim, izraelski napad na iranska nuklearna postrojenja, propraćen neposrednom američkom intervencijom, pomerio je fokus sa Gaze i u prvi plan se postavilo pitanje budućnosti iranskog nuklearnog sporazuma. Evropski lideri su odgovorili gotovo uniformnim pozivima na vojnu uzdržanost i naglašavenjm nužnosti diplomatskog pregovaranja.

Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost, Kaja Kalas, istakla je da je diplomatsko rešenje jedini prihvatljiv put, naglašavajući važnost evropske uloge u trenutku kada je Iran pokazao spremnost za razgovor. Italijanski ministar spoljnih poslova Antonio Tajani predložio je Rim kao moguću lokaciju za potencijalne američke-iranske pregovore, dok su se isti stavovi čuli i iz Berlina i Pariza - kriza se može razrešiti isključivo diplomatskim putem. Zajedničko saopštenje lidera zemalja E3 dodatno je potvrdilo ovakvu retoriku, pozvavši Teheran da se vrati pregovorima.

Ipak, uprkos ovom prividu jedinstvenog diplomatskog fronta, izostanak čak i simbolične osude američkih i izraelskih napada baca tamnu senku na kredibilitet Evropske unije. Izuzetak predstavlja blago formulisana izjava francuskog predsednika Emanuala Makrona, koji je priznao “izvesnu legitimnost” neutralizacije iranskih nuklearnih kapaciteta, ali da su američke akcije ipak izvedene izvan pravnog okvira. Ipak, osim Makronove suzdržane retoričke distinkcije, nijedan evropski lider nije javno osudio napade na iranska nuklearna postrojenja, uprkos tome što se radi o jasnom kršenju Povelje Ujedinjenih nacija i vojnoj akciji zasnovanoj isključivo na pretpostavci da Iran razvija nuklearno oružje. Ovakvim ćutanjem, EU ne samo da podriva sopstvenu autonomiju, već relativizuje i njene ranije argumente o neophodnosti poštovanja suvereniteta i međunarodnog prava - naročito u kontekstu ruske invazije na Ukrajinu. Umesto da insistira na univerzalnoj primeni normi koje brani u Ukrajini, EU kroz svoje pasivno delovanje na Bliskom istoku demonstrira refleksnu poslušnost prema Vašingtonu - naviku koja je gubi strateški smisao.

Pitanje irelevantnosti Evropske unije na Bliskom istoku sve češće se provlači kroz medijski diskurs, posebno u svetlu njene tromosti i nekoherentnosti. Evropska uniija godinama teži ulozi stabilizujuće sile na Bliskom istoku, ali njena stvarna moć u ovom regionu ostaje ograničena. Prvenstveno, jedna od osnovnih prepreka jeste unutrašnja podeljenost među državama članicama koja čini konsenzus gotovo nemogućim u svim kriznim trenucima. Dalje, drugi značajan element koji obeshrabruje proaktivniju i koherentniju ulogu Evropske unije u bliskoistočnoj krizi jeste ograničen stepen međusavezničke, transatlantske koordinacije i hroničan nedostatak informisanosti o potezima svog saveznika. Pravovremena obaveštenost o američkim napadima na iranska postrojenja uskratila je Evropu adekvatnog odgovora i, samim tim, delegitimisalo evropsku poziciju. Istovremeno, stavovi evropskih lidera ukazuju na postojanje nerazrešene dileme: dok javno pozivaju na mir, uzdržanost i povratak pregovorima, u praksi je vidljivo balansiranje između odanosti američkoj i izraelskoj bezbednosnoj doktrini i sopstvene težnje da nastupe kao samostalni i normativni akteri.

Autorka: Maša Mihajilović