foto: privatna arhiva

Izraelska ofanziva u Gazi produbljuje podele među članicama EU. Otvara se pitanje – ima li Unija snage da pretoči svoje vrednosti u konkretnu politiku ili ostaje zarobljena između principa i pragmatičnosti.

U nedeljama i mesecima nakon napada Hamasa, Evropska unija je stala uz Izrael, pružajući mu političku i bezbednosnu podršku, pri čemu su pojedine članice – pre svega Nemačka, Austrija, Mađarska i Češka – bile među najoštrijim braniocima izraelskih akcija. Za razliku od zvaničnih stavova mnogih evropskih vlada, proizraelsko raspoloženje među evropskim stanovništvom je počelo da opada. Sve je izraženije nezadovoljstvo izraelskim postupcima, što je podstaklo pojedine države članice da preispitaju svoje pozicije.

Takođe, kako je izraelska ofanziva u Gazi postajala sve razornija, teror sve očigledniji, a broj civilnih žrtava među Palestincima premašio 57.000, unutar Evropske unije počele su da se produbljuju razlike u stavovima na nacionalnom nivou. Irska, Španija i Slovenija su prošle godine priznanjem palestinske države jasno izrazile nezadovoljstvo razmerama izraelskih vojnih operacija i sve dubljom humanitarnom krizom u Gazi. Promenu stava najavljuju i druge evropske zemlje, poput Francuske, Malte i Belgije, koje razmatraju mogućnost da i same priznaju palestinsku državu.

Moguća prekretnica

Početkom maja, Izrael je u južnom delu Pojasa Gaze pokrenuo vojnu operaciju pod nazivom Gideonova kočija, uz intenziviranje vojne ofanzive, sa ciljem, kako je premijer Netanjahu izjavio, „preuzimanja potpune kontrole nad teritorijom”. Istovremeno, izraelske vlasti nastavile su da strogo ograničavaju dotok humanitarne pomoći u ovu enklavu.

Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaja Kalas pokrenula je pitanje preispitivanja Sporazuma o pridruživanju sa Izraelom – temeljnog dokumenta na kojem se zasnivaju odnosi između Evropske unije i Izraela. Sporazumom, potpisanim još 2000. godine, uspostavljen je osnovni pravni okvir za politički dijalog, istovremeno uređujući političke, trgovinske i kulturne odnose između dve strane. Sporazum ne samo da omogućava Izraelu povlašćen pristup tržištu EU već je doprineo i razvoju tesne ekonomske saradnje – EU je najveći trgovinski partner Izraela, sa razmenom koja je u 2024. godini premašila 42 milijarde evra.

Međutim, esencijalni deo ovog sporazuma jeste član 2 koji navodi da se „odnosi između strana, kao i sve odredbe samog sporazuma, zasnivaju na poštovanju ljudskih prava i demokratskih principa, koji usmeravaju njihovu unutrašnju i međunarodnu politiku”. Uprkos ovoj odredbi, Izrael se nikada nije suočio sa formalnim merama ili sankcijama EU, iako se godinama čuju optužbe za kršenje međunarodnog prava i ljudskih prava. Shodno tome, u evropskim institucijama je poslednjih meseci sve glasnije pitanje: da li ovakva saradnja implicitno doprinosi održavanju izraelskih ilegalnih aktivnosti, znajući da Evropska unija ima pravnu obavezu da takvu tvrdnju opovrgne. Odluka 17 od 27 država članica da podrže predlog za reviziju partnerstva nagovestila je moguću prekretnicu u načinu na koji Brisel tretira Tel Aviv, ali i dublju vrednosnu dilemu unutar evropske zajednice. Istovremeno, Španija i Slovenija idu i korak dalje – pozivajući na potpuni embargo na izvoz oružja, ali i kulturni bojkot[MM1]  Izraela, pri čemu je španski parlament već usvojio neobavezujuću rezoluciju kojom se poziva na zabranu vojne saradnje sa Tel Avivom. Vidljiv je čak i zaokret u pristupu i među tradicionalnim najsnažnijim evropskim saveznicima Izraela, poput Holandije, koja je i pokrenula inicijativu preispitivanja partnerstva.

Usamljena Nemačka

S druge strane, stavovi o tome kako bi potencijalne mere protiv Izraela trebalo izgledati poprilično se razlikuju. Uprkos navedenim inicijativama, Nemačka – kao jedan od najvećih izvoznika oružja u Izrael – i dalje ne šalje signal bilo kakve osude. Od početka sukoba, Nemačka je posebno naglašavala svoju istorijsku odgovornost prema jevrejskom narodu i izraelskoj državi. Značajno odudaranje od stavova drugih evropskih država oslikava i uzajamna poseta nemačkih i izraelskih zvaničnika u maju 2025. godine. Naime, nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer posetio je Izrael povodom obeležavanja 60 godina diplomatskih odnosa dve države, sastavši se sa Netanjahuom – uprkos činjenici da se protiv premijera Izraela vodi istraga pred Međunarodnim krivičnim sudom za počinjene ratne zločine i zločin protiv čovečnosti u Gazi.

Raskoraci u višeglasju

Odnos sa Izraelom razotkriva dublju krizu evropske spoljne politike, čiji se osnovni problemi prelamaju kroz tri ključne tačke: kredibilitet, koherentnost i delotvornost. Prvo, Evropska unija je suočena sa testom kredibiliteta kao aktera koji se poziva na univerzalnost ljudskih prava – ukoliko ne primeni klauzulu o ljudskim pravima iz Sporazuma o pridruživanju, EU rizikuje da izgubi moralni autoritet i pretvori se u aktera čiji principi važe selektivno, zavisno od geopolitičkih interesa. Takav raskorak između reči i dela može znatno narušiti poverenje građana u evropske institucije i uticati na volju biračkog tela, naročito u kontekstu rastućeg nezadovoljstva evropskog stanovništva zbog neusklađenosti spoljne politike sa vrednostima koje EU formalno zastupa, najpre zbog ignorisanja izraelskih aktivnosti u Gazi koje su dovele do humanitarne katastrofe.

Drugo, ova situacija još jednom potvrđuje hronični problem nedostatka spoljnopolitičke koherentnosti i strateške neodlučnosti Evropske unije, onemogućavajući donošenje zajedničkog odgovora. Samim tim, potpuno suspendovanje sporazuma – ili čak samo njegovih spoljnopolitičkih odredbi – zahtevalo bi jednoglasnu saglasnost svih članica EU, što se čini malo verovatnim s obzirom na protivljenje glavnih saveznika Izraela unutar EU, poput Nemačke, Češke i Mađarske. Imajući u vidu da većina država članica i dalje ne želi da ugrozi trgovinske odnose sa Izraelom ili pak izazove političku konfrontaciju, razmatraju se alternativni načini reagovanja, poput ciljanih sankcija protiv pojedinih članova izraelske vlade. Međutim, ciljane sankcije – iako naizgled predstavljaju kompromisno rešenje u situaciji u kojoj ne postoji konsenzus za širu akciju – u suštini ne zadiru u strukturalne uzroke problema niti šalju dovoljno snažnu političku poruku. Ovakav selektivni pristup se može percipirati kao simboličan i nedelotvoran, s obzirom na to da ne utiče direktno na politiku izraelske vlade po pitanju Gaze, niti na šire ekonomske-političke veze koje omogućavaju nastavak vojne saradnje.

Konačno, iako se Evropska unija nalazi pod pritiskom javnog mnjenja i međunarodne zajednice, pitanje nije samo da li EU može uticati na izraelske vojne operacije već i da li uopšte može usaglasiti sopstvenu poziciju i govoriti jednim glasom. Suspendovanje Sporazuma o pridruživanju s Izraelom bilo bi snažna, bez presedana politička poruka – ali i odgovor na pitanje: ima li EU kapacitet da svoja deklarativna uverenja pretoči u konkretnu političku akciju ili će ostati zarobljena između normativne ambicije i institucionalne paralize?

autorka: Maša Mihailović

Tekst je prvobitno objavljen u 121. broju biltena Progovori o pregovorima