foto: U.S. Customs and Border Protection/Wikimedia commons

Poslednjih godina migracije su postale jedno od ključnih političkih i bezbednosnih pitanja Evropske unije, posebno nakon migrantske krize iz 2015. godine koja je pokazala slabosti postojećeg evropskog sistema azila i nedostatak zajedničkog odgovora država članica. Povećan broj migranata i izbeglica dodatno je produbio političke podele unutar EU i otvorio pitanja zaštite spoljašnjih granica, bezbednosti i raspodele odgovornosti među državama članicama. Istovremeno, migracije su postale jedno od glavnih političkih pitanja u Evropi, oko kojeg su brojne desničarske stranke gradile svoju političku podršku i programe.

Kao odgovor na ove izazove, Evropska unija usvojila je 2024. godine Novi pakt o migracijama i azilu (čija puna primena se očekuje tokom juna 2026. godine, prim. ur.), sa ciljem uspostavljanja zajedničkog i efikasnijeg sistema upravljanja migracijama. Novi sistem predviđa detaljnije kontrole na spoljnim granicama EU, uključujući registraciju, proveru identiteta, bezbednosne i zdravstvene provere, kao i uzimanje biometrijskih podataka migranata. Poseban značaj dobija unapređeni sistem Eurodac, koji omogućava efikasniju razmenu podataka između država članica i lakšu identifikaciju tražilaca azila i osoba koje ilegalno prelaze granicu. Pakt takođe uvodi brže procedure za odlučivanje o zahtevima za azil, posebno za osobe za koje se proceni da ne ispunjavaju uslove za međunarodnu zaštitu ili predstavljaju bezbednosni rizik.

Novi pristup pokazuje da Evropska unija migracije sve više posmatra kao bezbednosno, a manje kao humanitarno pitanje. Na takvu promenu uticale su posledice migrantske krize, rast političkog pritiska unutar država članica, ali i strah od nekontrolisanih migracionih tokova. Iako Evropska unija istovremeno ističe važnost zaštite ljudskih prava i međunarodnih obaveza prema izbeglicama, novi sistem jasno stavlja akcenat na kontrolu spoljašnjih granica i efikasnije upravljanje migracijama. Istovremeno, ratovi, klimatske promene i ekonomske nejednakosti nastavljaju da podstiču migraciona kretanja, zbog čega se očekuje da će pitanje migracija ostati jedno od centralnih pitanja evropske politike i u narednim godinama.

Jedan od najvećih izazova u sprovođenju Novog pakta predstavlja vraćanje migranata kojima nije odobren azil ili nemaju pravo boravka u Evropskoj uniji. Problem ne zavisi isključivo od država članica EU, već i od spremnosti trećih zemalja da prihvate svoje državljane ili migrante koji se vraćaju sa evropske teritorije. Zbog toga Evropska unija sve više insistira na sporazumima sa državama van EU, kroz koje bi bili formirani prihvatni i deportacioni centri. Novi propisi predviđaju ubrzane procedure deportacije, mogućnost vraćanja migranata u treće zemlje sa kojima EU ima bilateralne sporazume, kao i strože mere poput dužeg pritvora i zabrane ponovnog ulaska u EU. Takve mere izazvale su brojne reakcije organizacija za zaštitu ljudskih prava i dela evropskih poslanika, koji upozoravaju da bi novi sistem mogao dovesti do kršenja osnovnih prava migranata i saradnje sa državama koje ne garantuju adekvatnu zaštitu ljudskih prava.

Posebnu zabrinutost izaziva mogućnost formiranja centara za migrante u trećim zemljama, čime bi zemlje van Evropske unije postale deo evropskog sistema upravljanja migracijama. Istovremeno, pojedine države članice i konzervativne političke stranke podržavaju ovakav pristup, smatrajući da Evropska unija mora da poveća kontrolu nad granicama i smanji broj ilegalnih migracija. U tom kontekstu, Evropska unija istovremeno jača saradnju sa trećim zemljama kroz sporazume o readmisiji, čiji je cilj efikasniji povratak migranata koji nemaju pravo boravka u državama članicama EU.

Pakt predviđa i reformu dosadašnjeg Dablinskog sistema, prema kojem su države kroz koje migranti prvo uđu u Evropsku uniju snosile najveću odgovornost za obradu zahteva za azil. Nova pravila preciznije određuju koja država članica je zadužena za razmatranje zahteva, pri čemu se više uzimaju u obzir porodične veze, prethodni boravak ili obrazovanje migranta u nekoj od država članica EU. Istovremeno, uveden je mehanizam solidarnosti, kako bi se migracioni pritisak ravnomernije raspodelio unutar Evropske unije. To znači da države članice više neće moći potpuno da izbegnu učešće u rešavanju migrantskog pitanja, već će morati da doprinesu na neki način. Same države mogu da izaberu da li će pomoći prihvatanjem tražilaca azila, finansijskom podrškom ili slanjem opreme i osoblja državama koje su pod najvećim pritiskom migracija.

U okviru tog sistema uspostavljen je i godišnji „fond solidarnosti” za 2026. godinu, čiji je cilj ravnopravnija raspodela odgovornosti među državama članicama u situacijama pojačanog migracionog pritiska. Evropska komisija je kao zemlje koje su trenutno pod najvećim pritiskom izdvojila Kipar, Grčku, Italiju i Španiju, dok druge države članice treba da doprinesu kroz raspoređivanje tražilaca azila, finansijsku pomoć ili operativnu podršku. Puna primena Novog pakta planirana je za jun 2026. godine, ali Evropska komisija ističe da će i nakon njegovog stupanja na snagu biti potrebni dodatni napori država članica kako bi novi sistem u potpunosti zaživeo i postao funkcionalan u praksi, posebno kada je reč o efikasnoj koordinaciji i sprovođenju zajedničke migracione politike.

Autorka: Nataša Stanojević