foto: “Ceuta #5” / jose pereira, CC BY-ND 2.0

Ima nečeg gotovo simboličnog u tome što je Evropska komisija Španiju, samo dve nedelje pre masovnog priliva migranata u Seutu, ocenila kao primer „adekvatne" operativne saradnje u primeni Pakta o migracijama i azilu. Krajem jula, oko 70.000 ljudi pokušalo je da uđe iz Maroka u špansku enklavu u roku od 48 sati, uz više desetina mrtvih, što je nadmašilo kapacitete lokalne infrastrukture i ponovo otvorilo pitanje koliko su spoljne granice evropskog sistema azila i migracija zaista pod kontrolom.

Odgovor na to pitanje delom leži u samom izveštaju čiju je ocenu Komisija dala. Reč je o prvoj proceni primene novih pravila o odgovornosti država članica nakon stupanja Pakta u punu primenu, a Grčka je u njemu ocenjena nešto opreznije od Kipra i Španije - navodi se da je počela da ispravlja ranije prakse i da pokazuje spremnost za efikasnu primenu novih pravila. Italija, četvrta zemlja proglašena zemljom pod migracionim pritiskom u novembarskom izveštaju iz 2025, u ovom delu ocene gotovo da se i ne pominje. Fokus je na tome koliko glatko funkcioniše administrativna mašinerija transfera odgovornosti između država članica -administrativna procedura kojom se utvrđuje koja će država biti odgovorna za razmatranje konkretnog zahteva za azil - a ne kvalitet prijema, poštovanje procesnih garancija, stvarnu dostupnost azila, niti, u krajnjoj liniji, koliko uspešno sistem štiti osobu koja mu se obraća.

Ono što ovu usku definiciju uspeha čini analitički interesantnom jeste slučaj same Španije. Prema preliminarnim podacima Frontexa objavljenim 14. avgusta, broj nezakonitih prelazaka spoljnih granica EU u prvih sedam meseci 2026. pao je za 37 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Zapadnomediteranska ruta, koja pogađa upravo Španiju, jedina je od glavnih ruta koje Frontex prati zabeležila rast, dok je centralnomediteranska ruta ka Italiji pala za 55 odsto. Drugim rečima, Španija je istovremeno izdvojena kao primer dobre operativne saradnje i suočena sa rastućim pritiskom na ruti koja pogađa njene granice. Masovni priliv u Seutu u tom smislu može se posmatrati kao kulminacija pritiska koji je na zapadnomediteranskoj ruti već bio vidljiv, što ocenu saradnje čini utoliko upitnijom. To nije kontradikcija, koliko razotkriva da takva kvalifikacija u ovom kontekstu ne označava uspešno upravljanje pritiskom, već institucionalnu spremnost da se sa pritiskom administrativno izađe na kraj, nezavisno od toga da li pritisak raste ili opada. Ovu neusklađenost je eksplicitno tematizovala i evropska specijalizovana štampa, navodeći da je upravo zbog rasta na zapadnomediteranskoj ruti komesar za migracije Magnus Brunner argumentovao da Španiji treba priznati solidarnost, što se do sada nije dogodilo. Takva ocena tako, paradoksalno, može poslužiti i kao argument protiv dodatne solidarnosti, jer ako je saradnja već ocenjena kao zadovoljavajuća, teže je politički opravdati dodatnu preraspodelu tereta, čak i kada operativni podaci pokazuju rastuću krizu.

Dok se ovaj uski, institucionalni sloj Pakta ocenjuje kao funkcionalan, izveštaji civilnog sektora upozoravaju da se upravo u sloju koji ova konkretna procena Komisije ne obuhvata, u kvalitetu i pravičnosti postupka prema pojedincu, situacija ne popravlja, a mestimično pogoršava. Upozorenje nije novo, jer je Međunarodni komitet za spasavanje još pri usvajanju Pakta ocenio da njegova konačna verzija neće rasteretiti države prvog ulaska i da bi mogla dovesti do još izraženijeg kršenja ljudskih prava na granicama Evrope, a prvi meseci primene tu ocenu, prema navodima civilnog sektora, ne demantuju. Evropski savet za izbeglice i prognanike (ECRE) upozorio je u junu 2026, neposredno pred puno stupanje Pakta na snagu, da zakonski tekst ostavlja prostor za različita tumačenja među državama, da uloga pravnog savetovanja tražilaca azila ostaje nejasno definisana, i da kapaciteti prijema u više zemalja i dalje ne obezbeđuju odgovarajuće uslove i standarde prijema.

Baza AIDA (Asylum Information Database), servis koji ECRE vodi u saradnji sa mrežom nacionalnih organizacija, dokumentuje konkretne posledice te neujednačenosti upravo na primeru Grčke. Ukupan broj dolazaka je 2025. pao za 21 odsto, ali se težište dolazaka značajno pomerila ka jugu. Krit je primio 41 odsto svih dolazaka, ispred Evrosa i Samosa, dok su  izveštaji o pushback-ovima, kao i ranijih godina, i dalje prisutni, a UNHCR je za istu godinu zabeležio 105 mrtvih i nestalih. Pad broja dolazaka, drugim rečima, ne znači nužno i pad rizika, već pre svega promenu geografije rizika.

Sama grčka vlada, međutim, sličan trend tumači sasvim drugačije. Ministar za pomorske poslove Vasilis Kikilijas saopštio je početkom avgusta 2026. da su dolasci u prvih šest meseci godine pali za 34 odsto (15.389 naspram 23.243 u istom periodu 2025), sa padom od čak 59 odsto na turskoj ruti, i tu promenu direktno pripisao „oštrijem stavu” vlade prema neregularnoj imigraciji i pojačanom prisustvu obalske straže. Taj „oštriji stav” deo je šire politike koja je između marta i aprila 2026. rezultirala masovnim ukidanjem izbegličkog statusa za 1.203 sirijska državljanina, i koja je policiji dala osnov da od korisnika zaštite, najviše pogođenih Avganistanaca, zahteva da u roku od 20 dana prilikom obnove boravišne dozvole ponovo dokažu da i dalje postoji osnov za progon. Reč je o praksi koja funkcioniše kao ponovno preispitivanje osnovanosti zaštite, sprovedeno mimo redovne procedure i van bilo kakvog nadzora koji bi bio uporediv sa onim kojim Komisija prati transfere odgovornosti između država.

Ista logika, samo u tehnički suptilnijem obliku, prisutna je i u reformi Eurodac baze, koja sada dozvoljava uzimanje biometrijskih podataka dece počev od šeste, umesto dosadašnje četrnaeste godine. Zvanično obrazloženje - lakše pronalaženje nestale dece i spajanje porodica - jeste zaštitničko po tonu. Analiza, međutim, pokazuje da je ovo proširenje deo šireg preoblikovanja Eurodaca iz uskog azilnog alata u instrument za praćenje sekundarnih kretanja i olakšavanje vraćanja migranata, sa novim poljima namenjenim proceni bezbednosnog rizika. Biometrijski podaci šestogodišnjaka tako ne ulaze u sistem čija je svrha ograničena na zaštitu i identifikaciju nestale dece, već u bazu čija je funkcija proširena na šire upravljanje migracijama, uključujući identifikaciju, praćenje sekundarnih kretanja i podršku postupcima povratka.

Ovi nalazi tako upućuju na širi obrazac - administrativna energija i politički kapital uloženi u umrežavanje država članica oko transfera odgovornosti dolaze na račun pažnje posvećene kvalitetu samog postupka prema pojedincu. Prvi bilans Pakta je, u tom smislu, pre svega uspeh jedne birokratske infrastrukture - merljive, izveštajima potkrepljene, politički upotrebljive — a ne dokaz poboljšanog položaja osoba koje kroz tu infrastrukturu prolaze. Ta osoba, za sada, ostaje statistički nevidljiva u prvom zvaničnom bilansu Pakta - vidljiva jedino u izveštajima onih koji je i dalje broje.

Autorka: Sara Mijačić