foto: Magnific

Septembar i početak oktobra pokazali su dve naizgled suprotstavljene tendencije u odnosima Evrope i Rusije. Dok Berlin i Moskva smanjuju broj diplomatskih i kulturnih predstavništava na svojim teritorijama, njihovi državnici ponovo uspostavljaju neposredne kontakte. Nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful i ruski šef diplomatije Sergej Lavrov sastali su se 26. septembra u Njujorku, prvi put na tom nivou od početka rata u Ukrajini 2022. godine. Nekoliko dana kasnije, bivši nemački kancelar Gerhard Šreder sastao se sa Vladimirom Putinom u Moskvi, što je ponovo otvorilo pitanje njegove moguće uloge u budućim pregovorima.

Ovi događaji ne označavaju preokret u odnosima, ali ukazuju na njihovu sve složeniju prirodu. Evropska unija i Rusija istovremeno institucionalno ograničavaju međusobne veze i zadržavaju potrebu za komunikacijom. Za razumevanje ovog paradoksa važno je posmatrati ne samo konkretne diplomatske poteze već i promenu odnosa na kojima su evropsko-ruske veze decenijama počivale. Nemačka je u tom kontekstu posebno važna: njena politika prema Moskvi dugo je bila oblikovana energetskom i ekonomskom međuzavisnošću, dok danas Berlin nastoji da pronađe ravnotežu između bezbednosnih interesa, ekonomskih troškova i potrebe da Evropa zadrži uticaj na buduće političke dogovore.

Od međuzavisnosti do strateškog razdvajanja

Nemačko-ruski odnosi predstavljaju dobar primer šire transformacije evropske politike prema Moskvi. Pre 2022. godine, ekonomska saradnja, posebno u oblasti energetike, smatrana je jednim od načina održavanja stabilnih odnosa uprkos političkim neslaganjima. Ruski gas imao je značajnu ulogu u nemačkoj privredi, dok je evropsko tržište predstavljalo važno izvozno odredište za ruske energente.

Rast cena energenata počeo je još tokom 2021. godine, usled oporavka potražnje, ograničene ponude i problema sa zalihama, dok su rat i poremećaji u isporukama dodatno produbili evropsku energetsku krizu. Zavisnost od ruskog gasa nije bila samo političko pitanje, već i faktor konkurentnosti evropske industrije i troškova života. Zbog toga se prekid dotadašnjeg modela saradnje ne može posmatrati kao jednostavna odluka bez posledica: države članice morale su da pronađu alternativne dobavljače, prilagode infrastrukturu i prihvate drugačije tržišne uslove.

Danas se ovaj proces nastavlja kroz postepeno smanjenje energetskih veza. Evropska unija je usvojila regulativu kojom se predviđa fazno ukidanje uvoza ruskog gasa, sa prelaznim rokovima koji za dugoročne ugovore obuhvataju 2027. godinu. Istovremeno, Rojters je početkom oktobra izvestio da su američki i ruski predstavnici razmatrali mogućnost uključivanja američkih investitora u gasovode Severni tok. Nemačka vlada poručila je da eventualno ponovno pokretanje gasovoda nije poželjno, dok postojeće sankcije EU i SAD predstavljaju dodatnu prepreku.

Ovaj razvoj događaja pokazuje da energetski odnosi nisu nestali iz evropsko-ruske političke računice. Oni su postali predmet drugačijih interesa: dok EU nastoji da smanji stratešku zavisnost od Rusije, pojedini akteri razmatraju mogućnost da buduća ekonomska saradnja postane deo šireg dogovora. Takve inicijative ne znače da je obnova ranijih odnosa izvesna, ali pokazuju da njihova budućnost neće zavisiti isključivo od diplomatskih izjava, već i od ekonomskih podsticaja i procene troškova dugotrajnog razdvajanja.

Zatvaranje predstavništava kao znak promene odnosa

U takvom okruženju, odluke o diplomatskim i kulturnim predstavništvima imaju značaj koji prevazilazi njihov neposredni administrativni efekat.

Početkom septembra Berlin je najavio zatvaranje ruskog generalnog konzulata u Bonu i okončanje sporazuma koji omogućava rad Ruskog doma u Berlinu. Nemačke vlasti povezale su odluku sa svojim bezbednosnim procenama nakon incidenta sa dronom na aerodromu Leipzig/Halle, za koji su političku odgovornost pripisale Rusiji. Moskva je optužbe odbacila i poteze Berlina predstavila kao neprijateljske. Nekoliko dana kasnije, Rusija je uzvratila zatvaranjem nemačkog generalnog konzulata u Sankt Peterburgu i najavila prestanak rada nemačkih Gete instituta u zemlji.

Ove odluke deo su šireg procesa u kojem se diplomatsko prisustvo sve više posmatra kroz prizmu bezbednosti i političkog uticaja. Odnosi dve države nisu formalno prekinuti, a ambasade u Berlinu i Moskvi nastavljaju da postoje. Ipak, smanjenje broja predstavništava ograničava kapacitete za konzularne usluge, rad sa građanima i održavanje institucionalnih kontakata. Kulturne ustanove imaju posebnu ulogu jer, pored predstavljanja nacionalne kulture, omogućavaju razmenu koja ne mora neposredno zavisiti od trenutnog političkog raspoloženja.

Uzajamno zatvaranje institucija zato ima dvostruku funkciju. Sa jedne strane, države njime pokazuju da je prostor za saradnju sužen i da su spremne da ograniče prisustvo druge strane. Sa druge, recipročni potezi stvaraju obrazac u kojem svaka nova mera može izazvati odgovor, čime se postupno smanjuju mogućnosti za obnovu odnosa. Takva dinamika ne mora dovesti do potpunog prekida komunikacije, ali povećava političku i praktičnu cenu svakog budućeg pokušaja približavanja.

Berlin i Moskva ponovo razgovaraju, ali o čemu?

Sastanak Vadefula i Lavrova u Njujorku 26. septembra pokazao je da je neposredna komunikacija i dalje moguća čak i u uslovima dubokog političkog nepoverenja. Razgovor je obuhvatio bilateralne odnose i rat u Ukrajini, a nemačka strana je posebno istakla pitanje bezbednosti i mogućnost dogovora o izvozu žitarica preko Crnog mora. Ipak, susret nije predstavljao početak formalnih mirovnih pregovora niti je proizveo konkretan dogovor.

Njegov značaj pre svega je u tome što su obe strane procenile da razgovor ima određenu funkciju uprkos odsustvu šireg političkog konsenzusa. Za Berlin, direktan kontakt omogućava prenošenje stavova i razmatranje pitanja koja zahtevaju komunikaciju sa Moskvom. Rusiji, sa druge strane, održavanje kontakata sa najvećom evropskom ekonomijom i jednom od ključnih država u oblikovanju politike EU pruža mogućnost da nastavi da utiče na evropsku debatu o budućim odnosima.

Drugačiju dimenziju predstavlja susret bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera i Vladimira Putina u Moskvi 7. oktobra, koji je Kremlj opisao kao privatni susret povodom Putinovog rođendana. Šreder, koji je i posle odlaska sa funkcije zadržao poslovne i lične veze sa Rusijom, ranije je pomenut kao mogući posrednik u budućim razgovorima sa evropskim državama. Evropski ministri spoljnih poslova odbacili su tu ideju, naglašavajući da bi Evropa sama trebalo da odluči ko bi je predstavljao u eventualnom pregovaračkom procesu.

Ovaj slučaj pokazuje da pitanje nije samo da li postoje ljudi koji mogu da razgovaraju sa ruskim rukovodstvom, već i ko ima politički mandat da to čini. Lični kontakti mogu biti korisni za održavanje komunikacije, ali ne mogu zameniti zvanično usaglašenu poziciju evropskih država. Bez zajedničkog mandata, čak i inicijative koje imaju pristup Moskvi mogu otvoriti nova neslaganja unutar EU umesto da omoguće napredak.

Evropska unija između zajedničke politike i nacionalnih inicijativa

Upravo je nedostatak zajedničkog pristupa jedno od ključnih ograničenja evropske diplomatije prema Rusiji. Države članice saglasne su u vezi sa pojedinim osnovnim elementima politike, uključujući sankcije i podršku diplomatskim naporima za okončanje rata u Ukrajini, ali se razlikuju u proceni kada, kako i pod kojim uslovima treba obnoviti direktne razgovore sa Moskvom.

Ova razlika nije nova. U maju 2026. ministri spoljnih poslova EU nisu uspeli da usaglase da li Unija treba da otvori neposredan pregovarački kanal sa Rusijom. Deo država smatrao je da bi preuranjeni razgovori mogli da oslabe evropsku poziciju, dok su druge upozoravale da EU ne može dugoročno prepustiti Vašingtonu da samostalno oblikuje diplomatski proces koji neposredno utiče na evropsku bezbednost. Među članicama je postojala saglasnost da eventualnog evropskog predstavnika treba izabrati unutar EU, ali ne i o tome kakav bi mandat trebalo da ima.

To je i dalje centralna dilema. Ako države članice razgovaraju sa Moskvom odvojeno, rizikuju da pošalju različite poruke i oslabe mogućnost zajedničkog nastupa. Ako čekaju potpuno jedinstven stav, mogu ograničiti sopstvenu sposobnost da pravovremeno reaguju na promene u odnosima. Nemačko-ruski sastanak zato treba posmatrati kao bilateralni kanal jedne države članice, a ne kao dokaz da je Evropska unija već definisala novu politiku prema Rusiji.

Istovremeno, EU nije odustala od ekonomskog pritiska. U julu je usvojila 21. paket sankcija, koji obuhvata energetski sektor, finansijske usluge, trgovinu i vojno-industrijske kapacitete. Na dnevnom redu sastanka Saveta za spoljne poslove 12. oktobra nalazi se i rasprava o ratu u Ukrajini i rastućim hibridnim pretnjama usmerenim prema EU i državama članicama.

Diplomatija bez normalizacije

Odnosi EU i Rusije danas se ne mogu opisati ni kao potpuni prekid ni kao početak približavanja. Zatvaranje diplomatskih i kulturnih predstavništava ukazuje na sužavanje prostora za institucionalnu saradnju, dok susreti zvaničnika pokazuju da potreba za direktnom komunikacijom ostaje. To nisu nužno suprotstavljeni procesi: države mogu istovremeno ograničavati određene oblike saradnje i čuvati kanale koji su im potrebni za upravljanje krizama.

Za EU je posebno važno da razdvoji tri cilja koja se u javnoj debati često prepliću: održavanje diplomatskih kanala, pregovore o konkretnim bezbednosnim pitanjima i dugoročnu normalizaciju odnosa. Prva dva mogu biti ostvariva i bez širokog političkog dogovora. Treći zahteva promenu mnogo dubljih okolnosti, uključujući odnos prema ratu u Ukrajini, evropskoj bezbednosti i budućim ekonomskim vezama.

Nemačko-ruski odnosi pokazuju i da povratak na raniji model međuzavisnosti nije jednostavno rešenje. Energetska saradnja nekada je bila jedan od glavnih oslonaca političkog odnosa, ali je istovremeno stvarala zavisnosti koje su se tokom krize pokazale kao strateški problem. Budući dogovori, ukoliko do njih dođe, moraće da uzmu u obzir ne samo ekonomske koristi već i pitanje koliko su takve veze održive u uslovima dugotrajnog političkog nepoverenja.

Prostor za diplomatiju, dakle, nije nestao, ali se promenila njena funkcija. Za sada se manje radi o obnavljanju partnerstva, a više o očuvanju komunikacije u odnosima koji ostaju duboko konfliktni. Najveći izazov za Evropsku uniju biće da pronađe zajedničku strategiju koja omogućava neposredne razgovore bez preuranjene normalizacije i istovremeno sprečava da različiti nacionalni pristupi potisnu evropsku poziciju u drugi plan.

Autorka: Ivana Janković