foto: Aurelio Cárdenas / Wikimedia commons

Francuzi su narod koji je svetu podario revoluciju, pa se svaki novi talas uličnog nezadovoljstva gotovo neizbežno posmatra kroz prizmu istorije. Tako i aktuelni protesti učenika prizivaju poznate paralele: generalni štrajk iz maja 1968, a u novijoj istoriji demonstracije protiv penzionih reformi i, naravno, „žute prsluke“. Ali u francuskom haosu ovih dana ima nečeg šireg, mnogo aktuelnijeg i istovremeno paradigmatičnog za krizu kroz koju prolazi gotovo svako društvo na tlu Starog kontinenta.

Iako je sve počelo blokadom škole u predgrađu Pariza 21. septembra zbog prenatrpanih učionica, nedostatka nastavnika i dotrajalih školskih objekata, ne sme se zanemariti ni politička komponenta. Pre svega, činjenica je da se protesti odvijaju usred kampanje za predsedničke izbore naredne godine. Političke snage koje su trenutno u prednosti da osvoje Jelisejsku palatu, krajnja desnica Marin Le Pen i krajnja levica Žan-Lika Melanšona, imaju interes da raspiruju vatru - bilo zahtevima za bezbednost i red, bilo pozivima na prava i socijalnu pravdu, i da tako dodatno otežaju položaj aktuelne vlade i predsednika Emanuela Makrona, koji nikada nije bio na tako niskom nivou popularnosti kao danas.

U tom smislu, Francuska pokazuje politički trend koji se sve više širi evropskim društvima, jer od Španije do Nemačke tradicionalne stranke gube težinu u korist političkih ekstrema. Ono što je zajedničko za sve je to što, čini se, vlasti zaboravljaju poslovicu da „na mladima svet ostaje“. Francuski studenti su na ulicama, a mnoge škole su zatvorene.

Nove generacije u Španiji traže stanove, dok se među biračima u istočnoj Nemačkoj, u starosnoj grupi od 16 do 25 godina, udeo onih koji podržavaju krajnje desničarsku Alternativu za Nemačku (AfD) kreće se između 35 i 40 odsto. Ono što Srbiju razlikuje od evropskih partnera je to što naši mladi nisu otišli ni na jednu stranu. Nisu izabrali nijednu opciju iz aktuelnog političkog spektra, već su napravili onu po svojoj meri. Upravo ta „Studentska lista“ je, prema nekim anketama, trenutno favorit na predstojećim parlamentarnim izborima.

I kao da je uspela da okupi i leve i desne, što je redak slučaj u Evropi. Na ostatku kontinenta političke preferencije velikih gradova su više okrenute ulevo, kao u Madridu, Berlinu i Parizu, dok su regioni i provincije uglavnom više naklonjeni desnici, što je već postalo uobičajena pojava u Francuskoj i Nemačkoj. Ali to ne menja ono što protesti pokreću na ekonomskom i socijalnom planu: nezadovoljstvo mladih i osiromašenih srednjih slojeva, potreba za stanovima, socijalnim i zdravstvenim uslugama koje trpe rezove, skupi računi, inflacija i pitanje bezbednosti, naročito u najugroženijim kvartovima i područjima sa novijim migrantskim stanovništvom.

U Francuskoj su se studentskim protestima pridružili poljoprivrednici, ribari, kamiondžije. Slika je eksplozivna, a dodatno je dramatizuje silazna putanja zemlje tokom poslednjih dvadesetak godina. Za Francuze je država sastavni deo nacionalnog identiteta: ona znači široku socijalnu zaštitu, stečena prava, bezbednost, efikasnost, pa čak i svojevrsni prestiž državnih službenika koji njome upravljaju i delom je vode, gotovo iznad dnevne politike. Ali finansije te države danas su razorene ogromnim dugom koji je izmakao kontroli.

Zvono za uzbunu oglasilo se već stotinama puta. Bivši premijer Fransoa Fijon još je 2007. godine rekao: „Na čelu sam države koja se nalazi u situaciji bankrota.“ Danas Francuska zabrinjava finansijska tržišta i zadužuje se po sve višim kamatama. Premijeri traju kraće od jedne sezone Lige šampiona, nesposobni da u parlamentu proguraju mere i usvoje budžet. Poslednji predlog budžeta, između ostalog, predviđa oko 50 milijardi evra rezova u socijalnoj potrošnji. Ideja države zaštitnice, svojevrsnog oblika demokratskog socijalizma, izgubila se u sećanju starijih generacija Francuza.

Veoma visoko poresko opterećenje, koje ipak ne pogađa polovinu stanovništva, više ne garantuje visok kvalitet javnih usluga, naročito u zdravstvu i obrazovanju. Politika je pokazala izuzetnu nesposobnost da promeni svoje rituale, metode i jezik, potapajući obećanja o reformama koja su pratila prve faze predsedničkih mandata Nikole Sarkozija i Emanuela Makrona.

Autor: Vasilije Filipović