Otvaranje poglavlja 23 i 24: da li smo uradili „baš sve” što je do nas?

Otvaranje poglavlja 23 (Pravosuđe i osnovna prava) i 24 (Pravda, sloboda i bezbednost) u pregovorima sa EU u najavi je već nekoliko meseci. Poslednje odlaganje dogodilo se krajem juna, neposredno nakon britanskog referenduma o izlasku iz Unije. Uz okupiranost Evrope britanskim pitanjem, do odlaganja je došlo i zbog posebnih uslova koje je Hrvatska stavila pred Srbiju pre davanja saglasnosti za otvaranje dva važna poglavlja. Ovi uslovi su se ticali pune saradnje Srbije sa Haškim tribunalom, potpune primene domaćih i međunarodnih obaveza Srbije u zaštiti manjinskih prava (pre svega prava hrvatske manjine), kao i primedbi na sukob nadležnosti u procesuiranju ratnih zločina između Srbije i Hrvatske. Prema poslednjim informacijama, Hrvatska je ublažila svoj stav, ali i dalje očekuje garancije da će ova pitanja biti rešena. Usvajanje pregovaračke pozicije koja bi uključivala i hrvatske zahteve, i otvaranje poglavlja, u ovom trenutku najavljeno je za 18. jul 2016. godine.

Ovo su, uglavnom, jedine informacije o poglavljima 23 i 24 koje možemo da vidimo u medijima. One su vrlo često o tehničkom i formalnom procesu, koji nema mnogo dodira sa time šta su stvarne koristi za građane tokom pristupanja Uniji. Nema ni potpunih informacija o tome šta su osnovne zamerke EU na stanje u Srbiji, kao ni da li je Srbija učinila nešto da stvari promeni i pre formalnog otvaranja poglavlja – što bi trebalo da je u njenom interesu.

„Mi smo uradili sve”

Najčešće se čuje samo to da je Srbija „učinila sve” da do otvaranja poglavlja dođe. Vrlo retko čujemo šta zapravo naši zvaničnici misle kada kažu da smo učinili baš sve što od nas zavisi, a stručna javnost još ređe dovodi u pitanje da li je ova tvrdnja istinita.

Tako smo više puta čuli učesnike u pregovorima, ali i predsednika Srbije, kako kažu da je „neprihvatljivo da jedna država (Hrvatska, prim.aut) može da zaustavi drugu državu da uđe u EU, a koja je ispunila sve uslove”. Ovakvim izjavama se građani dodatno zbunjuju, izjednačavajući proces usklađivanja sa evropskim pravom (odnosno, pregovaranja određenih poglavlja) sa ispunjenošću uslova za ulazak u Uniju. U Nikolićevoj izjavi, Srbija je spremna ne samo za pregovore već i za članstvo u Uniji. Slično je izgovorio i ministar pravde u Vladi Srbije Nikola Selaković, predstavljajući prvi izveštaj o primeni Akcionog plana za Poglavlje 23 početkom jula. On je tada rekao da poglavlja nisu otvorena samovoljom EU, a da je Srbija uradila sve što je bilo do nje – da je postigla „najbolje rezultate i najviša merila u postupku pristupanju EU do sada”. On je tom prilikom čak izjavio i da ako Unija ne prepoznaje ove napore Srbije „neko drugi sigurno hoće”.

Šta se očekuje od Srbije na putu ka Evropskoj uniji?

Iako domaći zvaničnici uporno šalju poruke kako je Srbija uradila svoj posao u usklađivanju sa evropskom praksom i pravom – uz možda nešto malo preostalog tehničkog posla – mi smo zapravo tek na početku dugog i mukotrpnog puta. EU je uputila jasne preporuke o tome šta mora biti promenjeno u domaćem pravu i praksi pre nego što jednog dana poglavlja budu zatvorena. Ove preporuke se odnose na: sprečavanje političkog uticaja na predlaganje i izbor tužilaca i sudija, potrebu da se uspostavi nezavisno pravosuđe, spreči sukob interesa, nezakonito bogaćenje i korumpiranost u javnim službama (poput obrazovanja, zdravstva i carine). Ove preporuke jasno impliciraju stvarno stanje: Srbija je zemlja u kojoj je politika duboko zagazila u pravosuđe i gde je javni posao izvor bogaćenja. Zvaničnicima to možda nije lako da kažu na taj način, ali to jeste zaključak Unije o tome u kom stanju se nalazi naše društvo.

Dalje, Unija zahteva efikasno gonjenje počinilaca ratnih zločina, čak i kada su osumnjičeni državni zvaničnici. Ovo, takođe, dovoljno govori o trenutnom stanju i koliko smo do sada bili posvećeni da ratne zločince, ako ništa drugo, uklonimo iz državne službe. Tu je i zahtev za kontrolom finansiranja političkih stranaka i sankcionisanja kršenja pravila u ovoj oblasti. Jedna od zahteva je i sveobuhvatna reforma MUP-a, koja bi morala da doprinese ukidanju političkih pritisaka pri operativnom radu policije, promenu načina upravljanja kadrovima i sprečavanje korupcije u policiji.

Ovo je samo deo vrlo ozbiljnih zadataka koji stoje pred Srbijom i ona teško može reći da je „učinila baš sve” da ove oblasti dovede u red. Srbija je u ovom trenutku zapravo ispunila tehničke uslove da krene na put promene i to se otvoreno mora reći građanima. Tehnički uslovi su ispunjeni usvajanjem Akcionog plana i pregovaračke pozicije za oba poglavlja gde se navode koraci koji moraju biti učinjeni, u cilju rešavanja označenih problema.

Ako znamo da je Srbija u procesu evropskih integracija formalno još od 2008. godine, sa pravom možemo postaviti pitanje – kako to da ne vidimo ozbiljnije rezultate? Kako je moguće da 2015. godine 96% građana veruje da je policija korumpirana? Kako nam se dešava da 2016. godine u centru Beograda građani budu lišeni slobode od strane nepoznatih osoba, a policija odbije da ih zaštiti? Kako to da predstavnici izvršne vlasti, suprotno svim pravilima, najavljuju hapšenja i ishode suđenja u medijima? Kako to da su umanjena procesna prava maloletnika u sudskim postupcima? Zbog čega novi zakon o policiji, umesto da profesionalizuje policiju, moć operativnog odlučivanja stavlja direktno u ruke ministra unutrašnjih poslova? To su sve pitanja na koja bi zvaničnici morali da daju odgovor kada tvrde da su „učinili baš sve” na putu evropskih integracija.

Šta je urađeno – slučaj izveštaja Ministarstva pravde

U procesu pristupanja Uniji predviđeni su različiti izveštaji o sprovođenju planiranih zadataka. Prvi takav izveštaj objavilo je Ministarstvo pravde, i to za primenu Akcionog plana za poglavlje 23. Izveštaj se odnosi na planirane promene u prvih šest meseci 2016. godine. Na predstavljanju izveštaja izneti su impresivni podaci – da je ispunjeno 80% aktivnosti, da je njih 15% u toku, dok samo mali procenat zadataka (5%) nije ostvaren. Ako se vratimo na prethodno postavljena pitanja o stanju u pravosuđu, policiji, ali i društvu, postavlja se pitanje – kako su mogući ovakvi, gotovo idealni, rezultati? Ko zapravo nema potpunu sliku stanja – funkcioneri i zvaničnici, ili građani koji žive svoj svakodnevni život?

Odgovor na ovo pitanje je i najpotpuniji odgovor na to kakav pristup je naša zemlja odabrala u procesu pristupanja EU. Pri izveštavanju je korišćena krajnje površna metodologija, čiji je cilj da delimično ili u potpunosti prikrije stvarno stanje stvari. Konkretno, u pitanju je pristup koji podrazumeva da se – kada je potrebna promena zakona ili neke aktivnosti u njegovoj primeni – taj zadatak smatra ispunjenim ukoliko je formirana radna grupa za izradu nacrta novog propisa ili ukoliko je on, strogo formalno gledano, usvojen. Da li sadržina određenog propisa suštinski doprinela promeni koja je zahtevana evropskim preporukama, nije tema za Ministarstvo pravde. Zbog toga, čitajući ovakav, navodno transparentan izveštaj, ne možemo da imamo vernu sliku stanja.

Dobra ilustracija ovakvog pristupa može biti preporuka Unije javnim tužilaštvima da efikasno procesiraju slučajeve kršenja pretpostavke nevinosti od strane državnih zvaničnika i medija. Ova aktivnost je ocenjena ocenom „uspešno se realizuje”, uprkos tome što se u izveštaju navodi da je ovakvih postupaka tokom 2015. godine bilo samo četiri i da nijedan nije okončan do sredine ove godine. Kada ovome dodamo i to kako izgledaju naši mediji i kakave su izjave funkcionera – jasno je da je preporuka EU miljama daleko od stvarne ispunjenosti. Sličan slučaj je i sa brojnim drugim aktivnostima, a jedna od njih je objavljivanje uputstva za sudije o neprihvatljivom ponašanju i etičkim pravilima struke, koje je trebalo da bude objavljeno na prezentaciji Visokog saveta sudstva. Ova aktivnost je označena kao „gotovo u potpunosti realizovana”, iako se u izveštaju navodi da takvo uputstvo još uvek nije objavljeno. Sličan je slučaj i sa analizom ustavnih rešenja o pravosuđu i predlozima za njihove izmene – aktivnost je navodno realizovana, ali ona nije javno niti dostupna niti diskutovana. Izveštaj Ministarstva pravde, potpuno neprihvatljivo, obiluje sličnim ocenama i informacijama.

Simulacija vladavine prava

Kada svemu navedenom dodamo i to da je Vlada prošlog meseca svojom Uredbom, protivno Zakonu o tajnosti podataka, odredila da određene delove pregovaračkog procesa diskreciono može označiti tajnim („službenim”), dobijamo potpunu sliku trenutnog stanja u evropskim integracijama naše zemlje. Srbija je težak đak, koji na sve načine pokušava da sakrije svoje neznanje, loše osobine i prevrtljivost. Ona za sada samo deklarativno želi vladavinu prava, pristup pravdi i garanciju osnovnih prava za svoje građane.

Kako ovaj proces vremenski bude dalje odmicao, biće sve manje prostora za već razvijene sisteme simulacije. Ona će biti moguća, ali i krajnje očigledna. Upravo zbog toga bi otvaranje poglavlja 23 i 24 u pregovorima sa Evropskom unijom bilo dobra vest. Tada bi manevarski prostor za ulepšavanje istine bio sužen, a Srbija primorana da se zaista opredeli o pravcima daljeg razvoja. Ukoliko bi taj pravac i dalje uključivao EU (a ne „nekog drugog”, kako kaže ministar pravde), onda bi naša zemlja, kao loš đak bila primorana da zaradi makar prelaznu ocenu u oblasti vladavine prava.

Autor: Sofija Mandić, Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) i Koalicija „prEUgovor”