PRIORITETI EU: Da li je Evropski zeleni sporazum dovoljno ambiciozan?
Evropska unija se na globalnom nivou može smatrati predvodnikom borbe protiv klimatskih promena. Ipak, početkom decembra 2019. godine Evropska agencija za zaštitu životne sredine upozorila je u svom izveštaju o stanju životne sredine da se Evropa suočava sa izazovima najveće hitnosti, bez presedana. Iako su dosadašnje politike EU jednim delom pomogle, ipak će većina ciljeva koje je EU postavila u vezi sa borbom protiv klimatskih promena i zaštitom životne sredine biti nedostignuti, a pragovi za emisiju gasova sa efektom staklene bašte najverovatnije premašeni. Zaključak ovog izveštaja, koji se objavljuje na svakih pet godina, je da nam je potrebna fundamentalna promena u ključnim sistemima proizvodnje i potrošnje.
Nedelju dana kasnije predsednica nove Evropske komisije, Ursula von der Lajen, predstavila je plan za zaustavljanje klimatskih promena kroz održiviji rast ekonomije EU, pod nazivom „Evropski zeleni sporazum“ (European Green Deal). On je sastavni deo strategije Komisije za sprovođenje Agende Ujedinjenih nacija 2030. i Ciljeva održivog razvoja, kao i drugih prioriteta najavljenih u političkim smernicama predsednice fon der Lajen.
Ovim planom se sugeriše smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, zaštita biodiveziteta uz otpočinjanje procesa pravedne tranzicije prema održivijim i ekološkim praksama u svim industrijama poput industrije transporta, energetike, poljoprivrede, građevine, tekstilne industrije itd.
Aktivnosti i ciljevi koje predviđa Evropski zeleni sporazum (Zeleni sporazum) bi trebalo da dovedu do toga da do 2050. godine evropski kontinent bude „prvi klimatski neutralni kontinent na svetu“, sa nula emisija gasova sa efektom staklene bašte.
Da bi ovo dostigla, Komisija planira da sprovede različite politike koje bi pomogle EU i njenim državama članicama da sprovedu ovaj plan u delo. Potrebno je doneti prvi Zakon o klimi na nivou EU u naredna tri do četiri meseca, ali pored toga i novu Strategiju biodiverziteta za 2030. godinu, potom i Industrijsku strategiju, Strategiju za održivu hranu i Akcioni plan za kružnu ekonomiju. Mehanizam pravedne tranzicije, potpomognut fondom od 100 milijardi evra, će biti naročito usmeren na one države i regione koji se u velikoj meri oslanjaju na korišćenje uglja i podržaće građane koji su najranjiviji u ovom procesu, omogućavajući programe prekvalifikacije i mogućnost zapošljavanja u novim sektorima.
Da li je to dovoljno?
Nažalost, u ovom trenutku, sa informacijama koje su trenutno ponuđene u Zelenom sporazumu, on ipak ne deluje dovoljno ambiciozno. Kritike na račun Zelenog sporazuma su da je predloženo povećanje ciljeva za smanjenje emisija do 2030. godine nedovoljno, a rok za ostvarenje nula emisija do 2050. godine previše daleko da bi se bespovratan negativan uticaj klimatskih promena zaustavio, kao i da fon der Lajenina Komisija i dalje ide u pravcu neodrživog rasta ekonomije EU. U pomenutom izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu, eksplicitno je rečeno da „Evropa neće ostvariti svoju viziju održivosti da „živi dobro, u granicama naše planete“, ukoliko promoviše ekonomski rast, nastojeći da upravlja štetnim sporednim efektima kroz mehanizme ekoloških i socijalnih politika. Umesto toga, održivost mora postati vodeći princip ambicioznih i koherentnih politika i delovanja širom društva.“
Evropski zeleni sporazum i Zapadni Balkan
Kritike na račun manjka ambicioznosti Komisije u Zelenom sporazumu, ili njene verovatne podložnosti lobiranju predstavnika industrija koje su tradicionalno veliki zagađivači postoje. Ipak, ukoliko bismo uporedili rezultate koje EU ostvaruje, kao i planirane mere u Zelenom sporazumu, sa merama koje se primenjuju u Srbiji i drugim partnerima Zapadnog Balkana i rezultatima koje ove države ostvaruju (na primer, u energetskom sektoru), razlika je više nego evidentna i zabrinjavajuća za ceo Zapadni Balkan.
Pozitivna stvar je što se u Zelenom sporazumu pominje i Zapadni Balkan – kroz svoju trgovinsku politiku, EU će nastojati da gradi partnerstva partnerima na Zapadnom Balkanu „kako bi im pomogla u njihovim procesima tranzicije“.
Sa druge strane, u Zelenom sporazumu se pominje da EU može doći u poziciju da će morati da osmisli i primeni mehanizme (carbon border adjustment mechanism) kojima se želi podstaći odgovornija proizvodnja u pogledu emisije gasova sa efektom staklene bašte u određenim sektorima, ukoliko njeni internacionalni partneri nastave sa lošim praksama pri proizvodnji. Srbija je država kojoj je najveći trgovinski partner sa 67% izvoza u 2018. godini (uz rastući trend kroz prethodne godine) upravo EU. Trebalo bi razmisliti o procesu proizvodnje naših proizvoda koji je obeležen visokim ugljeničnim otiskom, ali i neefikasnim energetskim politikama koje to omogućavaju, jer bi to neminovno uticalo njihovu konkurentnost i potražnju u EU, a samim tim i čitavu ekonomiju.
Milica Mijatović, Beogradska otvorena škola
