Da li rast životnog standarda zapravo dovodi do rasta zagađenja?

Prethodne nedelje u medijima se pojavila informacija da rast standarda, odnosno bruto domaćeg proizvoda (BDP) ide ruku pod ruku sa porastom zagađenja. Verodostojnost te tvrdnje stvorila je neudomice, inače izazvane izjavama vladajućih struktura koje su za trenutno alarmantno stanje zagađenosti vazduha okrivili upravo rast BDP-a. Međutim, koliko su zapravo u vezi porast zagađenja vazduha i porast životnog standarda i kakav je njihov odnos?

Da bi se moglo razgovarati o prirodi njihove povezanosti, neophodno je ukazati na indeks kvaliteta vazduha i proveriti kakav je trend BDP-a u u poslednjih nekoliko godina.

Podaci sajta za monitoring kvaliteta vazduha u svetu AirVisual pokazuju da Srbija već neko vreme osvaja pobednička mesta na listi najzagađenijih gradova na svetu, dok su građani postali svesni količine zagađenja i njegovih posledica. Sa druge strane, podaci dostupni na sajtu Svetske banke ukazuju na to da Srbija nema kontinuirani rast BDP-a. Ukoliko se u obzir uzmu podaci od 2000. godine do danas, Srbija je najveći rast BDP-a imala 2005, zatim 2004, a najveći pad se beleži 2009. u skladu sa svetskom krizom i Srbija od tada krivudavom putanjom pokušava da dosegne nivo koji je pre toga imala.

Za koordinatora projekata iz oblasti energetike, klime i životne sredine iz Beogradske otvorene škole Ognjana Pantića, zagađenje vazduha i porast životnog standarda nisu u koleraciji.

“Zagađenje vazduha u Srbiji proizilazi iz lošijeg životnog standarda. Šezdeset odsto domaćinstava u Srbiji koristi čvrsta goriva za grejanje, a upravo su individualna ložišta i male toplane primarni izvor najvećih polutanata, PM10 i PM2.5 čestica. Rast BDP-a bi trebalo da dovede i do smanjenja zagađenja u Srbiji. Tu je izazov prevashodno što ulaganja u životnu sredinu, bez obzira na visinu BDP-a, nisu ni proporcionalno na nivou na kojem je to slučaj sa državama Evropske unije. Poređenja radi, države EU izdvajaju oko 2% bruto domaćeg proizvoda za zaštitu životne sredine. Kod nas je taj procenat višestruko manji i kreće se od 0.25 do 0.5% BDP-a”, ističe Pantić i dodaje da još jedan problem predstavlja nenamensko trošenje sredstava za životnu sredinu, te da je prema podacima Ekološkog centra “Stanište” Srbija u poslednjih 10 godina nenamenski potrošila pola milijarde evra koje je trebalo uložiti u zaštitu životne sredine.

Teorija Kuznjecove krive kaže da BDP i zagađenje proporcionalno rastu, ali samo do određenog nivoa, nakon čega rastom standarda i ulaganjima u zaštitu životne sredine dolazi do smanjenja zagađenja. Na osnovu Kuznjecove krive Srbija bi u određenom trenutku trebalo da sa rastom BDP-a smanji zagađenje, međutim, postavlja se pitanje na kojoj smo trenutno poziciji.

Programski direktor RES fondacije Aleksandar Macura, kaže da ne zavisi samo od nivoa BDP-a da li će nakon određenog rasta standarda doći do smanjenja, porasta ili stagnacije zagađenja: “Zavisi i od javnih politika koje su na delu. Naravno i struktura BDP-a odnosno raspored poluga finansijske moći utiče na oblik javnih politika. Ne čini mi se da naše trenutno stanje favorizuje pomeranje prelomnih tačaka na toj krivi unapred u vremenskom smislu”, zaključuje Macura.

Individualna ložišta i nizak standard

Više od 50% PM10 čestica i 75% PM2.5 čestica dolazi upravo iz kategorije “ostalo stacionarno sagorevanje”, koja obuhvata individualna ložišta i male toplane. Pantić ističe podatke Republičkog zavoda za statistiku i dodatna istraživanja različitih organizacija, poput RES fondacije, GIZ-a i Udruženja “Pobuna” koja upotpunjuju ovu sliku: “Preko pola domaćinstava u Srbiji poseduje šporet, a efikasnost tih uređaja je manja i od 40%. Skoro 90% najsiromašnijih građana greje se upravo na čvrsta goriva, a 39% domaćinstava u Srbiji u toku zime greje samo jednu sobu. Kada ovu slagalicu od brojki složite, dobijete kompleksnu sliku energetskog siromaštva u Srbiji, koje jasno demantuje tezu da zagađenje nastaje usled visokog životnog standarda, veće potrošnje i privrednog razvoja”, navodi Pantić.

S druge strane, Macura ističe da nemamo dovoljno dugačke i dovoljno kvalitetne vremenske serije podataka da bismo poređenjem mogli da tvrdimo da postoji porast zagađenja vazduha, ali navodi da i ovoliko zagađenje predstavlja ozbiljnu zdravstvenu pretnju.

“Porast životnog standarda može i da poveća i da smanji zagađenje u zavisnosti od toga kako se uvećana raspoloživa sredstva troše. Evo jednog primera: Prema Anketi o prihodima i uslovima života procenat stanovništva u Republici Srbiji koje ne može da priušti adekvatno grejanje  prostora u kome živi je pao sa 18.3% u 2013. na 10% u 2018. U zavisnosti od toga kakve tehnologije koriste ti ljudi koji su sebi priuštili dodatno grejanje zagađenje će se menjati. Ali ako znamo da je u istom vremenskom periodu, prema istoj Anketi procenat ljudi kojima troškovi stanovanja predstavljaju teret ili veliki teret 98.1%, možemo pretpostaviti da su tehnologije kojima se oni okreću tehnologije čija je nabavna cena mala, a to su obično one lošije”, zaključuje Macura.

Da li Srbija brine o zagađenju vazduha?

Poslednji primer neodgovornog ponašanja nadležnih prema zaštiti životne sredine jeste pokretanje postupka od strane Sekretarijata Energetske zajednice protiv Srbije o kojem je izvestio EWB, zbog toga što Nacionalni plan smanjenja emisija (NERP) još uvek nije usvojen, kao i zbog nepotpune primene Direktive o velikim ložištima. Kako se navodi u saopštenju Sekretarijata, devet od šesnaest velikih ložišta u Srbiji emituju previše štetnih gasova, a vlasti ni pored ponovljenih poziva, nisu zvanično usvojile NERP. Taj dokument je trebalo da bude na snazi od 1. januara 2018, a Srbija se na sprovođenje plana obavezala još 2006. Međutim, to nisu jedini primeri neodgovornog ponašanja, kaže Pantić.

“Što se kvaliteta vazduha tiče, ukoliko uporedite tekst Izveštaja o skriningu, koji je izrađen u septembru 2014. godine, i tekst poslednjeg Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije, stanje je praktično isto. Srbija još uvek nije usvojila Strategiju zaštite vazduha, većina lokalnih samouprava koja ima problema sa zagađenjem vazduha nije usvojila Planove kvaliteta vazduha, a one koje jesu – ne izveštavaju redovno o njihovoj primeni”, izjavio je Pantić i dodao da se kasni i sa usvajanjem izmena i dopuna nekih od važnih zakonskih i podzakonskih akata, uključujući i izmene i dopune samog Zakona o zaštiti vazduha.

Sa tim se slaže i Macura koji navodi da Srbija ne brine dovoljno o zagađenju i da tu nema nikakve sumnje.

“Odlaganje donošenja Strategije kvaliteta vazduha od 2011. godine ili primene principa integrisanog sprečavanja i kontrole zagađenja su još neki od primera. Možda je najbolja ilustracija to što zaista možemo da pohvalimo napore Agencije za zaštitu životne sredine kojima je raspoloživost mreže za praćenja kvaliteta vazduha, koju nam je poklonila EU, podignuta sa jedne četvrtine na približno jednu polovinu”, kaže Macura.

Jedno od rešenja za problem zagađenja vazduha nalazi se u okviru pristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom, oličenog u Poglavlju 27 i kriterijumima, odnosno promenama koje Srbija mora da sprovede kako bi ispunila standarde i zatvorila to poglavlje. Međutim, Poglavlje 27 i dalje čeka na red za otvaranje. Pregovaračka pozicija usvojena je prošle nedelje, a dokument je poslat u Evropsku komisiju.

Aleksandar Macura ipak ističe da pregovaračka pozicija koju je Srbija poslala u Brisel nije javni dokument: “Ostaje da se vidi šta će se dešavati u tom procesu. To je process bilaterarnog pregovaranja i u prošlosti smo videli da su zemlje pristupale uz političke popuste koje možda građani nisu želeli ali nisu bili u prilici da se o njima izjašnjavaju. Ono što vidimo je da norme koje smo već preuzeli, poput ovih vezanih za kvalitet vazduha koje su deo našeg zakonodavstva i služe da nam sačuvaju zdravlje, ne ispunjavamo”.

Ognjan Pantić dodaje da iako procesom pristupanja Evropske unije Srbiji dominiraju teme vezane za neka druga poglavlja, poput poglavlja 23, 24 ili 35, pažnji zvaničnika Evropske unije ne promiču ni dešavanja na planu životne sredine i energetike: “Evropski zvaničnici reagovali su i na druge sporne situacije u životnoj sredini u Srbiji, poput gradnje malih hidroelektrana u zaštićenim područjima.”

Kako neutralisati najveće zagađivače?

Postavlja se pitanje kroz kakve je programe podrške u sektoru grejanja, koje se trenutno navodi kao najveći zagađivač, moguće prevazići poteškoće sa zagađenjem vazduha. Macura objašnjava da je povećanje zahteva u pogledu energetske efikasnosti i emisija za uređaje koji se koriste za grejanje na čvrsta goriva svakako put napred za nas u narednom periodu.

“To je moguće izvesti u periodu od pet godina uz pomoć onima koji to ne mogu sami da izvedu i uz saradnju sa proizvođačima. Da bi se to izvelo potrebno je planiranje koje podrazumeva da grupa ljudi posveti svoje vreme i znanje u analizu modela, stvaranje i sprovođenje izvodljivog plana. Postoje svi razlozi da ovakva intervencija započne uz podršku države, EU i donatora u slojevima stanovništva koji su najsiromašniji.  I moralni i ekonomski razlozi i razlozi zaštite životne sredine se tu stiču na jednom mestu”, navodi Macura.

On zaključuje da Švedska nije Srbija ali osnovni zakoni termodinamike i ekonomije važe i tamo i ovde, a da različiti uslovi utiču na ishode ali ne na osnovne principe promišljanja energetike.

Izvor: European Western Balkans