O Poglavlju 24 u izveštaju za Srbiju: Fali posvećenost, pa fale i rezultati
Godišnji izveštaji Evropske komisije o napretku Srbije na svom evropskom putu obično su predmet žučnih rasprava i o njima se opsežno izveštava u medijima. Ove godine, međutim, Izveštaj za Srbiju skoro je potpuno van fokusa i na prste jedne ruke mogu se nabrojati reakcije nadležnih. Čak ni najavljenih devet milijardi evra investicija za Zapadni Balkan, kao deo Ekonomsko-investicionog plana objavljenog uz Izveštaj, nije privuklo pažnju kakva se mogla očekivati. Objašnjenje ovog očiglednog ignorisanja predstavnika vlasti treba videti kao taktiku (ne)suočavanja sa ključnim problemom, a ime mu je vladavina prava.
Reforma policije kao preduslov svih ostalih
Jedna od ključnih reformi u cilju uspostavljanja vladavine prava, na kojoj Evropska unija insistira a Srbija je ignoriše, jeste organizaciona reforma policije i potreba da se operativni policijski rad zaštiti od uticaja politike i kriminala.
Ovo je kamen temeljac svih ostalih reformi u Poglavlju 24, koje direktno utiče na građane i tiče se našeg života u slobodnijoj, bezbednijoj i pravednijoj Srbiji.
U ovoj oblasti nema napretka ni ove godine, a pre dve godine zapravo je došlo do pogoršanja kroz izmene Zakona o policiji, gde su ministru unutrašnjih poslova data dodatna ovlašćenja prilikom kadriranja u policiji.
Tako je ovim, ali i drugim rešenjima poput dodatnog potčinjavanja Sektora unutrašnje kontrole ministru, smanjena operativna nezavisnost policije.
Iako Srbija investira u opremu policajaca, organizuje treninge i uvodi nove metode rada, sve ovo nema puno smisla ako policija ne može da radi svoj posao nezavisno i profesionalno već mora da sluša naloge političara. Ili, još gore, ako organizovane kriminalne grupe imaju pristup podacima iz istraga. Ili, što je najgori scenario, ako su politika i kriminal toliko isprepleteni da se teško razlikuju jedan od drugog, a na raspolaganje im je stavljena moderna, dobro opremljena i brojna policija.
A u Izveštaju, iako pisano tim čudnim jezikom briselskih revizora, opisana je situacija u kojoj, na primer, policija i dalje polaže račune svome ministru umesto da bude podređenja javnom tužiocu, u skladu sa tužilačkom istragom koja u Srbiji postoji od 2013. godine.
Pominje se da već nekoliko godina unazad niko ne radi ništa povodom činjenice da policija zavisi od Bezbednosno-informativne agencije prilikom primene specijalnih mera, npr. presretanja komunikacije, što otežava vođenje istraga.
Ovo je dodatno problematična oblast jer ne postoji adekvatan sistem nadzora i kontrole nad primenom ovih mera, što otvara ogroman prostor za zloupotrebe.
Ako se prisetimo situacije u Severnoj Makedoniji iz 2015. godine, tamo je EU uputila nezavisnog eksperta koji je utvrdio da je vlast upotrebljavala civilnu bezbednosnu službu za masovno prisluškivanje političkih protivnika i nosioce javnih funkcija.
Manjak nadzora i politička kontrola nad službama, koja je tada postojala u Severnoj Makedoniji, veoma je slična ovoj koju danas imamo u Srbiji i, bez obzira na to da li zloupotreba ima, sam rizik koji postoji je ogroman i veoma je zabrinjavajuće što se ništa ne radi na tome da se on otkloni.
Simulacija borbe protiv organizovanog kriminala
Pored reforme policije, druga ključna stvar koja brine Brisel i zemlje članice jeste borba protiv organizovanog kriminala, tačnije nedostatak konkretnih rezultata u ovoj oblasti. Iako postoji zadovoljavajući pravni, strateški i institucionalni okvir, i veoma su česta masovna hapšenja u policijskim akcijama zvučnih imena poput Rezač ili Cunami, nikako ne dolazi do zadovoljavajućeg broja konačnih presuda u ovim slučajevima.
Tužilaštvo za organizovani kriminal nema dovoljno kapaciteta, a istraživački novinari su utvrdili da čak i ne učestvuje u ovim akcijama masovnih hapšenja.
Ovo sve ukazuje da postoji pokušaj medijskog fingiranja borbe protiv kriminala u nedostatku konkretnih rezultata, ali da se to prvenstveno radi zbog domaće javnosti dok je Brisel sasvim svestan stanja na terenu.
Zato se, u sklopu borbe protiv kriminala, insistira na proaktivnim istragama i korišćenju naprednih metoda policijskog rada zasnovanim na analizama i strateškim procenama.
Jedan od ovih sofisticiranih problema povezanih sa organizovanim kriminalom, veoma bitan za Srbiju, jeste borba protiv pranja novca i finansiranja terorizma.
Do prošle godine, zbog sistemskih nedostataka u borbi protiv nelegalnih tokova novca, Srbija je bila jedina evropska zemlja na sivoj listi međunarodnog ekspertskog tela koje prati ovu oblast. Nakon što je uložila znatne napore, Srbija je skinuta sa ove liste, ali se sada uspostavljeni okvir zloupotrebljava za obračun sa neistomišljenicima.
Naime, pre dva meseca u javnosti se pojavila lista sastavljena od pojedinaca i udruženja građana, koju je sastavila Uprava za sprečavanje pranja novca i naredila vanredno prikupljanje informacija u vezi sa njihovim poslovanjem.
Iako zvaničnog obrazloženja još uvek nije bilo, sva je prilika da je u pitanju pritisak na one koji se bore za demokratsku Srbiju i zalažu se za vladavinu prava, a sve pod izgovorom usklađivanja sa evropskim propisima.
Odgovornost za rezultate a ne izgovori za propuste
Za dugotrajan i naporan put Srbije ka EU često se koristi metafora da je taj put zapravo maraton a ne sprint. Evropska unija je, u toku tog maratona, menjala metodologiju, obećavala datume, nudila finansijsku, tehničku, ekspertsku i svaku drugu vrstu pomoći, sve sa ciljem da motiviše na reforme.
Sa druge strane, Srbija je u toj trci često zastajkivala, žalila se na vreme, na stazu, na sudije, na posmatrače, pa i na štopericu. U svetlu poslednjih izmena metodologije proširenja sa početka ove godine, više ne postoji niti jedan razlog ili izgovor za nedostatak rezultata.
Dovoljno je vremena prošlo i sav kredit je potrošen, kako kod EU institucija, zemalja članica, tako i kod tihe većine građana koji su za evropsku Srbiju. Umesto traženja opravdanja i iznalaženja izgovora za propuštene prilike, konačno se mora podvući crta i preuzeti odgovornost za izostanak rezultata.
Izvor: European Western Balkans
