Srbija, parlament i EU: IMA LI POSLANIKA U SKUPŠTINI

Ukoliko se zaista želi nastaviti s procesom pregovora za članstvo u Uniji neophodno je raditi na unapređenju fundamentalnih oblasti, jer bez toga nema ni napretka ni članstava. Ti se pregovori otvaraju prvi, ali se i poslednji zatvaraju, što bi slikovito bilo: „ko ne plati na mostu, platiće na ćurpiji“. Sve više deluje da ćemo plaćati na ćupriji.

Šta je Narodna skupština, a šta bi trebalo da bude? Koja je njena funkcija, u teoriji, a kako izgleda u praksi? I koje su posledice ovog raskoraka?

Narodna skupština Republike Srbije je najviše predstavničko i zakonodavno telo. Važan zadatak Skupštine na putu ka EU jeste donošenje zakona kojima se vrši usklađivanje domaćeg zakonodavstva s propisima Evropske unije. Pored toga, Skupština kontroliše rad izvršne vlasti, uključujući i evropske integracije i pregovore o pristupanju.

Ove dve ključne uloge, zahvaljujući događajima u proteklih nekoliko godina, sada su dovedene u pitanje.

Novi saziv Narodne skupštine doneo je više od polovine novih narodnih poslanika i poslanica. Njih 150 od ukupno 250 su prvi put seli u poslaničke klupe i imaju zadatak da predstavljaju interese građana u ovoj instituciji. Čini se, barem sudeći po dosadašnjem radu, da novi saziv, osim novih poslanika, nije doneo ništa novo.

Slika Narodne skupštine Srbije, počevši od 2016. godine, je praktično identična – to je slika urušavanja i degradiranja najvišeg zakonodavnog tela. Paradoksalna je situacija u kojoj ne samo da ona ne kontroliše Vladu već upravo suprotno, strogo je kontrolisana od strane vladajuće većine i Vlade. Parlamentarna kontrola izvršne vlasti postala je mrtvo slovo na papiru. Debata je svedena na najniži nivo u proteklih nekoliko decenija. Uvrede, psovke i rečnik nedostojan ove institucije, svakodnevnica su koja više nikoga ne iznenađuje. Narodni poslanici postali su pijuni u rukama svojih partija.

Teško da će naši predstavnici, novi ali i oni s višegodišnjim parlamentarnim stažom, postati svesni svojih uloga i zadataka.

Gde smo na putu ka EU?

Sveopšte urušavanje demokratije u Republici Srbiji potvrđeno i u Izveštaju Fridom Hausa (Freedom House) za 2020. godinu. Uz to, evidentno pogoršavanje situacije u oblasti vladavine prava, slobode medija i nezavisnosti sudstva imalo je direktan uticaj na nazadovanje evropskih integracija Republike Srbije.

Ova, 2020. godina biće prva godina od 2014, kada je Srbija započela pregovore za članstvo u EU,  u kojoj nije otvoreno nijedno pregovaračko poglavlje.^[1] Iako je odloženo objavljivanje godišnjeg Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije za 2020 godinu, kritike u pomenutom dokumentu nisu izostale, posebno u delu koji se odnosi na ispunjavanje političkih kriterijuma za članstvo u Uniji. Evropska komisija u Izveštaju za 2020. izražava posebnu zabrinutost kada je u pitanju „obim kontinuiranog političkog uticaja na pravosuđe na osnovu sadašnjih zakona”, ali i kada su u pitanju „slučajevi pretnji, zastrašivanja i nasilja nad novinarima”.^[2] Na taj način, Srbiji, ili preciznije rečeno, političkim odlučiocima i vlasti stavljeno je do znanja da ukoliko se ne ostvari napredak u oblasti vladavine prava, slobode medije i nezavisnosti sudstva, neće biti priče ni o tehničkim pitanjima kakvo je otvaranje poglavlja.

Da situacija nije toliko bezazlena možemo zaključiti uvidom u odredbe nove metodologije za pristupanje EU kojima je predviđeno da u slučaju stagnacije ili nazadovanja države kandidata za članstvo, EU može odlučnije delovati prema državi kandidatu i to tako što zaustavlja ili suspenduje pregovore^[3], ali i smanjuje finansiranje, što bi moglo da dovede do izostajanje koristi od integracije.

Dakle, ukoliko se zaista želi nastaviti s procesom pregovora za članstvo u Uniji, neophodno je raditi na unapređenju fundamentalnih oblasti^[4], jer bez njih nema ni napretka ni članstava. Ti se pregovori otvaraju prvi, ali se i poslednji zatvaraju, što bi slikovito bilo: „ko ne plati na mostu, platiće na ćurpiji“. Zato je jeftinije platiti pre i uložiti napor dok posledice nisu prevazišle sve eventualne koristi.

Umesto kontrole, hvalospevi

Kako Narodna skupština kontroliše pregovore o pristupanju? Odgovor na ovo pitanje bi najjednostavnije glasio − nikako. Najbolji primer odsustva bilo kakve kontrolne uloge Narodne skupštine u procesu pristupanja EU bila je sednica Odbora za evropske integracije početkom novembra, kada su poslanici razmatrali trenutno stanje u procesu pregovaranja i kada je aktuelna ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović trebalo da „položi račun“ narodnim poslanicima. Na istoj sednici je bilo svega osim „polaganja računa“. Više se činilo da prisustvujemo hvalospevu o tome kako nam veoma dobro ide na putu ka EU. Na sednici smo mogli da čujemo kako se Izveštaj Evropske komisije čita isuviše politički, kao i da nijedno poglavlje ove godine nismo otvorili zbog širenja virusa korona. Ali, zato i dalje prednjačimo u regionu i spremni smo za otvaranje poglavlja.

I sve je ostalo na hvalospevu. Bez trunke preispitivanja ili, daleko bilo, kritike. Gledajući sednicu Odbora mogli smo da se zapitamo samo: „Ima li poslanika u Narodnoj skupštini i da li umeju da postave pitanje?”. Ima. Ukupno njih petoro, koji su ipak samo nastavili tamo gde je ministarka stala: hvalospevno ističući koliko nam dobro ide. Nije bilo reči o neispunjenim ciljevima, propuštenim rokovima, kritikama koje dobijamo gotovo svakoga dana, činjenici da do kraja godine nećemo otvoriti nijedno poglavlje, o mogućnosti da se pregovori blokiraju.

Da li smo očekivali kritiku? Iskreno, ne! U instituciji u kojoj dijalog već dugo ne postoji, u kojem imamo partijske podanike, a ne narodne poslanike, u kojoj osnovne funkcije postoje samo na papiru, ali ne i u praksi, u kojoj 243 od 250 poslanika čini većinu, drugačiji scenario ne možemo očekivati. Ni sada, ali ni do, barem, aprila 2022. kada se očekuje odabir novog saziva Narodne skupštine.

Dotad, a na osnovu preporukâ Evropske komisije, sadržanih u Izveštaju o Srbiji za 2020. Godinu, potrebno je „ojačati delotvornost, nezavisnost i transparentnost rada Skupštine, uključujući ulogu i prerogative parlamentarne opozicije, kako bi se obezbedilo postojanje sistema međusobne kontrole koji je neizostavan u jednoj demokratskoj skupštini. Nova Skupština i političke snage treba da nastave da se uključuju u međustranački dijalog koji predvodi Evropski parlament, u svrhu poboljšanja skupštinskih standarda i postizanja širokog međupartijskog i društvenog konsenzusa o reformama vezanim za pristupanje EU, što je od vitalnog značaja za napredak zemlje na njenom putu ka EU.”^[5]

Bojana Džulović, Beogradska otvorena škola