Dugo putovanje u Jevropu 2.0

Građane Srbije u 2021. godini očekuje izmena Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe.

Zanimljivo je da smo istu ovu rečenicu mogli napisati i 2017, i 2018. i 2019, pa i 2020. godine, do momenta kada je sve podređeno borbi protiv pandemije virusa COVID-19, ali i izborima održanim upravo u ovim vanrednim okolnostima. Izmene Ustava koje se odnose na sudsku vlast tražilo je samo pravosuđe, a predložene su kao merilo u procesu pristupanja EU koje je neophodno ispuniti kako bi se postigla nezavisnost pravosuđa, budući da trenutna rešenja dozvoljavaju veliki politički uticaj na sudsku granu vlasti.

Predstojeće izmene Ustava, kojima se menja način funkcionisanja grane vlasti, u ovom slučaju sudske, građani će potvrđivati na referendumu. Postupak izmene Ustava propisan je članom 203 Ustava Republike Srbije koji glasi “Narodna skupština je dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi potvrđivanja, ako se promena Ustava odnosi na (…) uređenje vlasti, (…) i postupak za promenu Ustava”. Dodatno, u članu 147 Poslovnika Narodne skupštine navodi se da Skupština u opisanom slučaju treba da donese odluku o raspisivanju referenduma radi potvrđivanja tog akta. Akcionim planom za Poglavlje 23 predviđeno je da se ovaj proces okonča zaključno sa 2021. godinom.

Kad se govori o napretku Srbije u oblasti vladavine prava, uvek se prvo ističe kašnjenje u vezi sa predviđenim reformama pravosuđa, koje treba da budu sadržane u amandmanima na Ustav, kao i setu pravosudnih zakona koje treba prilagoditi novim ustavnim rešenjima. Mi se trenutno nalazimo u situaciji da je Vlada u decembru 2020. godine usvojila Predlog za promenu Ustava Republike Srbije u delu koji se odnosi na pravosuđe i uputila ga Narodnoj skupštini, koja još nije razmatrala ovo pitanje. Radne grupe koje rade na setu pravosudnih zakona formirane su još 2019. godine, najverovatnije oslanjajući se na tekst amandmana koje je izradilo Ministarstvo pravde, van propisane procedure važećim Ustavom.

Što se tiče samog predloga za izmene Ustava, novi predlog Vlade ne razlikuje se od predloga upućenog od prethodne Vlade krajem 2018. Naime, predlažu se izmene istih članova Ustava, odnosno onih koji uređuju podelu vlasti, na sudove i javna tužilaštva, nadležnost Narodne skupštine, način odlučivanja u Narodnoj skupštini i izbor i imenovanje sudija Ustavnog suda.

Ništa od navedenog ne bi bio problem, kad bismo bili uvereni da će nadležni skupštinski odbor, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo, zapravo u potpunosti ispoštovati proceduru. Odbor, naime, treba da organizuje javna slušanja o predlogu akta o promeni Ustava i predlogu ustavnog zakona za sprovođenje promene, pa tek potom usaglasi predlog i uputi ga Venecijanskoj komisiji. Ali mi zapravo već sada znamo, na osnovu revidiranog Akcionog plana za Poglavlje 23, da se teži zaobilaženju slanja teksta Venecijanskoj komisiji, jer postoji otvorena namera da se tekst “ugleda” na pomenute amandmane Ministarstva pravde.

Za tekst amandmana i domaći i međunarodni eksperti smatraju da nisu u skladu sa evropskim standardima. Jedinstven je stav po ovom pitanju bio i pravosudnih saveta, i Vrhovnog kasacionog suda, i profesora prava, kao i strukovnih udruženja i organizacija civilnog društva. “Problem” je to što je taj tekst odobrio Sekreterijat Venecijanske komisije, uprkos tome što nije ispravljena većina zamerki na koje su eksperti ovog tela ukazali u junu 2018. godine.

Da li je zaista tekst amandmana koje je izradilo Ministarstvo pravde u skladu sa evropskim standardima i obavezama Srbije u procesu pristupanja Evropskoj uniji? Tela Saveta Evrope koje praktično postavljaju standard, Konsultativno veće evropskih sudija i Konsultativno veće evropskih tužilaca nešto ranije, istakla su da su amandmani koje je predložilo Ministarstvo pravde i dalje daleko od usklađenosti sa standardima.

Treba dodati da su daleko i od ispunjenja minimuma zahteva postavljenih prelaznim merilima Evropske unije. Upravo je to razlog skepse domaće javnosti, u pogledu razloga zašto je “zeleno svetlo” dao Sekreterijat Venecijanske komisije koji je administrativno telo, a da ujedno nisu otklonjeni problemi na koje se ukazivalo. O predlogu se članovi Venecijanske komisije nisu izjašnjavali glasanjem.

Krajem prošle godine grupa organizacija civilnog društva uputila je pismo relevantnim akterima Evropske unije, upozoravajući na probleme u vezi sa predstojećim izmenama Ustava, kako u proceduralnom, tako i u sadržinskom smislu, ukoliko bi se zaista pošlo od postojećeg teksta. Kako su upozorili, amandmanima u ovom obliku se omogućava još veća politička kontrola pravosuđa.

U odgovoru na pismo, šefica Odeljenja za Srbiju, Generalnog direktorata za politiku susedstva i pregovore o proširenju Evropske komisije, Ketrin Vent, kako su preneli domaći mediji, naglasila je da se nacrt iz oktobra 2018. godine može koristiti kao osnova, budući da je Venecijanska komisija odobravanjem potvrdila da je u skladu sa evropskim standardima. Ovim je ponovila ono što se našlo i u poslednjem Izveštaju Evropske komisije za Srbiju. Takođe je pozvala na organizovanje javnog slušanja od strane nadležnog odbora Skupštine koje bi trebalo da uključi širok spektar aktera i razmotri sva mišljenja zainteresovanih strana, uključujući različita tela Saveta Evrope, prilikom izrade teksta.

Šta tačno nije u redu sa tekstom Ministarstva pravde i kako to on nije u skladu sa evropskim standardima?

Za početak, autor teksta je pogrešan, budući da je tekst izradilo Ministartstva pravde, koje nije ovlašćeno za izradu amandmana na Ustav koji se tiču jedne od grana vlasti. Ali čak iako zanemarimo ovo kršenje Ustavom propisane procedure, nekoliko rešenja sadržanih u tekstu ostaje u neskladu sa evropskim standardima, pomenutim mišljenjima tela Saveta Evrope, uključujući i samu Venecijansku komisiju, kao i sa merilima koje je Evropska unija postavila u cilju obezbeđivanja nezavisnosti pravosuđa.

Prvi problem tiče se samog izbora članova pravosudnih saveta. Tekst amandmana isključuje Narodnu skupštinu iz procesa izbora sudija i tužilaca i premešta ovu nadležnost direktno u pravosudne savete. Međutim, izbor članova ovih saveta, koji treba da obezbede nezavisnost celokupnog pravosuđa, biraju sudije i tužioce i donose odluke od značaja za njihov rad i funkcionisanje rešenjima iz amandmana potpuno je pod kontrolom vladajuće većine u Narodnoj skupštini.

Većini u Narodnoj skupštini omogućava se da bira polovinu članova Visokog saveta sudstva i većinu članova Državnog veća tužilaca, što omogućava preglasavanje sudija i tužilaca kojima njihove kolege daju legitimitet birajući ih na pozicije u savetima. Dakle, izabrani tužioci više neće činiti ni 50% Državnog veća tužilaca, što je minimum postavljen prelaznim merilom Evropske unije, dok će sudije činiti tačno polovinu članova Visokog saveta sudstva.

Dalje, saveti se dovode u poziciju da donesu odluku po svaku cenu iako ne postoji saglasnost, kako bi izbegli prestanak mandata članova, jer će Narodna skupština moći da ih raspusti ukoliko oduku ne donesu u roku od 60 dana. Pored navedenog problema sa stalnosti članova saveta, Konsultativno veće sudija bilo je izričito i u tome da su osnovi za razrešenje sudija koji se navode u amandmanima su u suprotnosti sa načelom stalnosti sudijske funkcije. Osnove za razrešenje neophodno je navesti u Ustavu, a sam postupak za utvrđivanje ispunjenosti tih uslova mora biti dalje uređen zakonom.

Javno tužilaštvo ostaje isključivo samostalno, ne i nezavisno, sa strogom hijerarhijom, uprkos evropskim tendencijama da se tužilaštvima omogući nezavisno krivično gonjenje. Kako je Konsultativno veće tužilaca istaklo, trebalo bi da postoji garancija nezavisnosti u odnosu na izvršnu i zakonodavnu vlast, jer samostalnost sama po sebi nije dovolјna da se obezbedi funkcionalna nezavisnost tužilaca, bez čekanja odluke sa vrha.

Ovo su samo neka od problematičnih rešenja sadržanih u takozvanom odobrenom tekstu, a koja adekvatno nisu izmenjena ili prilagođena preporukama eksperata Venecijanske komisije. Među njima je zadržano i rešenje koje ne omogućava finansijska nezavisnost saveta, a predložen novi položaj Pravosudne akademije, koja bi postala jedina polazna tačka u pravosudnom sistemu, bez garantovanja nezavisnosti ove institucije.

Razlozi za odstupanja od dosadašnjeg stava Evropske komisije, koja je takođe bila kritična prema navedenim amandmanima, verovatno se pronalaze u političkim kompromisima u koje javnost nema uvid.

Neupitno je da rešenja koja u meri u kojoj smo opisali nisu u saglasnosti sa standardima, ali i postavljenim merilima u pregovorima, ne bi trebalo da budu polazna osnova za tekst Ustava koji treba da odgovori na potrebe pravosuđa, ali i građana Srbije u težnji za većom nezavisnošću ove grane vlasti. Zato istrajavamo u zahtevu da je neophodno pripremiti potpuno novi tekst koji će odgovoriti na realno stanje u pravosuđu i uzeti u obzir postojeće analize potreba. U suprotnom, država samo formalno ispunjava zahteve koji su nam postavljeni u procesu pristupanja EU, a čak ni pravosudnim setom zakona neće biti moguće ispraviti neka od ponuđenih rešenja, što će onemogućiti funkcionisanje i delovanje sudske grane vlasti bez političkog pritiska.

Izvor: European Western Balkans