Civilno društvo je partner, a ne protivnik

O procesu evropskih intergracija na Zapadnom Balkanu, budućnosti politike proširenja i Berlinskom procesu kao novom prostoru za delovanje, za bilten Progovori o pregovorima govori Srđan Cvijić, analitičar Instituta za evropsku politiku Fondacije za otvoreno društvo u Briselu.

BOŠ: Da li je proces pristupanja EU poslednja dobra prilika da se sprovedu reforme država i društava na Zapadnom Balkanu? Ako uporedimo situaciju danas i situaciju u trenutku kad je započeo proces evropskih integracija, u kojoj meri su domaći akteri iskoristili tu priliku?

Srđan Ćvijić: Za zemlje Zapadnog Balkana ne postoji alternativa pristupanju EU kada je reč o sprovođenju reformi države i društva. Potpuna demokratizacija zemalja Zapadnog Balkana, uspostavljanje vladavine prava, stvaranje otvorenog društva, zaista jesu povezani sa perspektivom ovih država za članstvo u EU. Teško je uporediti različite faze procesa pregovora o pristupanju pošto one u velikoj meri zavise od razvoja događaja u EU uopšte i bitno se razlikuju od jedne do druge zemlje na Zapadnom Balkanu. S obzirom na to, ne mogu se posmatrati samo domaći akteri u ovom procesu, već se mora gledati i na EU i na to kako države članice EU upravljaju ovim procesom. U tom smislu suočavamo se sa dvostrukom kontradikcijom. Kada je reč o zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima i njihovom vođstvu, često čujemo frazu „mi ne sprovodimo reforme zbog EU već za naše dobro”; međutim, reforme su ponekad samo rezultat pritiska EU i dugotrajnog „potezanja konopca” sa Evropskom komisijom i državama članicama EU. Ukoliko je reč o EU, još jednom ću to ponoviti, nikad nije dovoljno, postoji očigledna neusaglašenost između manjka političke posvećenosti daljem proširenju i uobičajenog pristupa u pogledu pregovora o pristupanju EU.

BOŠ: Postoji li opasnost da proces pristupanja na kraju postane više „politički” nego „suštinski”, tj. da ga vladajuća elita „zarobi” za potrebe postizanja političkih ciljeva pre nego za potrebe suštinske transformacije društva?

Srđan Ćvijić: Članstvo u EU zemalja Zapadnog Balkana ne predstavlja samo po sebi ostvarenje cilja. Dovoljno je pogledati stanje u pogledu ljudskih prava i demokratije u nekim državama članicama EU da se shvati da borba za otvoreno društvo u priličnoj meri ostaje izazov čak i nakon ulaska određene države u EU. Takođe je važno imati na umu da je proces evropskih integracija bio i u velikoj meri će i ostati politički proces. To je važilo u slučaju stupanja Grčke, Portugala i Španije u članstvo EU, važilo je za proširenje EU poznato kao „veliki prasak” i ostaće tako i u slučaju zemalja Zapadnog Balkana. Vladajuća elita u ovim zemljama nesumnjivo će nastaviti sa pokušajima da instrumentalizuje proces pristupanja EU za svoje sopstvene političke potrebe. Na civilnom društvu i građanima u zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima je da nastave da pokušavaju da utvrde pravila te igre, tj. da traže pozitivne promene u okviru pregovora o proširenju EU i izvan toga.

BOŠ: Evropska unija posvećuje sve više pažnje ulozi civilnog društva u procesu pristupanja EU. „Novi pristup” u pogledu proširenja to potvrđuje. Kako ocenjujete koraka koje je EU do sada preduzela na polju jačanja uloge civilnog društva? U kojim su aspektima potrebna dodatna zalaganja?

Srđan Ćvijić: Ja sam izvesno među onima koji aplaudiraju Evropskoj komisiji zbog novog pristupa pregovorima o proširenju EU i zbog nove metodologije i zbog uključivanja civilnog društva u proces, i u Briselu – na centralnom nivou, kao i kroz konsultacije sa delegacijama EU u regionu. Međutim, ima još toga da se uradi da bi vlade zemalja kandidata i potencijalnih kandidata videle organizacije civilnog društva više kao partnere koji im mogu pomoći u ispunjavanju merila u okviru procesa pregovora o proširenju EU nego kao nužno zlo u procesu. Više od konkretnih novih instrumenata potrebno je usvajanje potpuno nove filozofije. Mi često mešamo institucionalizaciju određene prakse sa krajnjim rezultatima. Konsultacije sa civilnim društvom u procesu pregovora o pristupanju EU su savršeni primer toga. I Evropska komisija i vlade u regionu treba da iskorače iz postojećih mehanizama i potraže neophodnu stručnu pomoć civilnog društva, čak i kad im se ona ne nudi.

BOŠ: Cilj Berlinskog procesa je da zadrži proširenje kao jedan od prioriteta u agendi EU. Pošto su prošle dve godine od njegovog početka, verujemo da je moguća evaluacija procesa, kao i procena njegovih budućih rezultata. Da li ovaj proces ostvaruje svoje ciljeve? Ako se imaju na umu iskustva i rezultati samita zemalja Zapadnog Balkana u Beču i Parizu, šta se još može učiniti ne bi li se proces dalje unapredio?

Srđan Ćvijić: Slažem se sa vašom ocenom situacije. Berlinskim procesom zatraženo je da se na neki način popuni politička praznina koju je stvorila najava predsednika Evropske komisije da neće biti daljeg proširenja tokom mandata ove Evropske komisije (tj. pre 2019–2020. godine). Ako merimo uspeh Berlinskog procesa po ovom relativno skromnom cilju, rekao bih da je to do sada samo donekle bilo uspešno. Uprkos šoku zbog rezultata referenduma u Velikoj Britaniji, šefovi država i vlada članica EU prisutni na Konferenciji u Parizu 4. jula ponovo su potvrdili da postoji perspektiva zemalja Zapadnog Balkana za članstvo u EU. To jeste pozitivno. Pa ipak, kada je reč o pokušajima da se uključi civilno društvo u ceo proces kroz Forum civilnog društva, uprkos snažnim nastojanjima Evropskog fonda za Balkan, Erste fondacije i njihovih lokalnih partnera (među najnovijima „Evropske alternative” iz Pariza), mnogo više se mora uraditi. U Beču i Parizu, Konferencija šefova država i vlada i sastanak ministara u okviru Berlinskog procesa održani su uporedo sa Forumom civilnog društva, uz vrlo malo, tek simbolične, međusobne povezanosti ova dva skupa. Da bi se dalje poboljšao proces u susret Rimu 2017, a imajući na umu vaše prethodno pitanje o uključivanju civilnog društva u širi proces pristupanja EU, rekao bih da organizacijama civilnog društva treba dati pristup drugim sastancima u okviru Berlinskog procesa a Forum civilnog društva treba da obezbedi javni okvir za suvislu diskusiju o politikama koja bi uključila donosioce odluka sa Zapadnog Balkana i iz EU, kao i predstavnike civilnog društva.

BOŠ: Gledajući izvan proširenja, može li novi pristup Unije, usmeren na civilno društvo, postati efektivni i održivi segment unutrašnje politike u zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima?

Srđan Ćvijić: Vraćamo se na ono što sam već rekao. Širenje takvog pristupa gde je civilno društvo aktivno uključeno u rasprave o kreiranju politike na nacionalnom nivou u tim zemljama moguće je jedino uz radikalnu promenu pristupa – takvu da vlade u regionu organizacije civilnog društva vide kao prednost i partnere pre nego kao protivnike.

BOŠ: Može li saradnja civilnog društva na regionalnom nivou obezbediti regionalni pristup procesu evropskih integracija i voditi ka jačoj i boljoj artikulaciji problema i zahteva koji stoje pred državom i akterima iz EU?

Srđan Ćvijić: Pristupanje EU jeste i ostaće bilateralni proces koji uključuje EU, s jedne, i pojedinačne zemlja kandidate, s druge strane. To je nedavno u Parizu podvukla i nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je izjavila da će proces pristupanja EU ići „različitom brzinom”, što bi trebalo da znači da će se zemlje Zapadnog Balkana integrisati u EU u različitim fazama, bez „velikog praska” u proširenju na Zapadni Balkan. S obzirom na to, saradnja i razmena primera najbolje prakse između organizacija civilnog društva iz različitih zemalja kandidata i potencijalnih kandidata je od ključnog značaja ako želimo da vidimo delotvorniji i transparentniji proces pristupanja EU. Nedavno sam u Briselu imao priliku da razgovaram o izazovima u pogledu vladavine prava i političkih kriterijuma za pristup EU sa nekoliko OCD sa Zapadnog Balkana i odabranim zvaničnicima EU. Mera u kojoj su problemi sa kojima se različite zemlje Zapadnog Balkana suočavaju isti, naročito kada je reč o nazadovanju demokratije, upadljiva je . Ipak mi ostajemo prilično neobavešteni o onome što su naši susedi uradili da se izbore sa ovim negativnim trendovima.

BOŠ: U nedavno objavljenom članku na veb-portalu „EurActiv” napisali ste da „EU treba da se direktno poveže sa građanima Zapadnog Balkana”. Razvija li EU ovu vrstu povezanosti u Srbiji danas? Uzima li EU u obzir kritike civilnog društva u vezi sa situacijom u Srbiji, naročito u pregovaračkim poglavljima koja su nedavno otvorena?

Srđan Ćvijić: Kada sam to napisao, gledao sam širu sliku od samih odnosa EU sa civilnim društvom u regionu, pa i u Srbiji. Proces pristupanja EU, bez obzira na pokušaje da se uvede inkluzivniji pristup organizacijama civilnog društva, u velikoj meri ostaje isključivo odnos između EU i vlada u regionu. Građani na Zapadnom Balkanu ostaju gotovo potpuno isključeni iz ovog procesa, bez mogućnosti da direktno osete koristi od njega. Ono što nam je potrebno jeste novi sporazum između EU i građana na Zapadnom Balkanu. Ovo se može postići većim insistiranjem na tome da zemlje kandidati i potencijalni kandidati sprovode politike EU, što je obično rezervisano za države članice. To bi moralo da obuhvati integraciju sa politikama EU koja je u većoj meri sektorska, po ugledu na primer Energetske unije, Horizonta 2020 itd., ali i činjenje strukturnih fondova dostupnim za zemlje kandidate i otvaranje tržišta rada u EU za radnike sa Zapadnog Balkana. Privremeni programi za zapošljavanje građana sa Zapadnog Balkana koje nude neke države članice predstavljaju korak u dobrom pravcu. Sektorsku integraciju nikako ne treba razumeti kao zamenu za puno članstvo u EU, već je treba videti kao podsticaj za reformu dok se čeka pristupanje EU. Dakle, da odgovorim na vaše pitanje: da, još uvek nam nedostaje ovakvo povezivanje i u Srbiji i u ostatku regiona.

BOŠ: Kako ocenjujete delotvornost postojećeg modela učešća civilnog društva, na primer, u pregovorima o pristupanju Srbije odnosno Crne Gore, na nivou njegove organizovanosti i ekspertize? Koji su najveći izazovi u tom pogledu?

Srđan Ćvijić: Organizacije civilnog društva su u većoj ili manjoj meri uključene u proces pregovora o pristupanju EU. U Srbiji se sa njima konsultuje, u Crnoj Gori one neposredno učestvuju u pregovaračkim radnim grupama. Međutim, mnogi dokumenti značajni za pregovore o proširenju im se ne stavljaju na uvid. Preliminarni izveštaji, stručna mišljenja o nacrtima propisa, izveštaji stručnjaka iz TAIEX-a, izveštaji pripremljeni u okviru tvining projekata u velikoj meri ostaju nedostupni za zainteresovane strane u regionu koje su izvan izvršne vlasti. Čak ni parlamenti u regionu nemaju uvid u ove dokumente. Uprkos pokušajima OCD (u Crnoj Gori) da dobiju pristup pomenutim dokumentima, do ovog trenutka Evropska komisija je odbijala da im to omogući, tvrdeći da ima vlasništvo nad dokumentima i stoga i pravo da odluči ko će ih dobiti. Nadam se da ću videti promenu ove politike Evropske komisije u bliskoj budućnosti.

BOŠ: Šta bi civilno društvo trebalo da uradi kako bi prevazišlo poteškoće u nastojanjima da utiče na kreiranje politike i pruži kvalitativni doprinos procesu evropskih integracija?

Srđan Ćvijić: Trenutno se suočavamo sa situacijom u kojoj s tehničke strane zemlje manje ili više napreduju u procesu pristupanja EU, ali stagniraju ili nazaduju u političkim kriterijumima za pristupanje EU. Imamo manjak slobode medija, odsustvo jednakih uslova za slobodne i fer izbore, korumpirane oligarhije na vlasti, zemlju koju su zarobile političke partije. Postoje izvesne razlike među zemljama, ali ovo je zajednički trend i u velikoj meri važi i za Srbiju. Civilno društvo treba da nađe načine da se praćenje usaglašenosti sa političkim kriterijumima (iz Kopenhagena) za pristupanje EU delotvornije sprovodi u okviru pregovora o proširenju EU. Svi to treba da tražimo od EU.

Intervju pripremila Danijela Božović