foto: veštačka inteligencija

Evropska komisija je 6. oktobra 2026. godine predstavila paket mera pod nazivom Priprema za širu Uniju (Preparing for a Wider Union), čiji je cilj priprema Evropske unije za buduća proširenja. Jedan od važnih elemenata ovog paketa jeste predviđanje postepenog uključivanja država kandidata u funkcionisanje pojedinih sektora EU i pre dobijanja statusa članice. Za privrede država kandidata jedno od najznačajnijih mera odnosi se na jedinstveno tržište, čijem postepenom priključivanju u određenim sektorima mogu ostvariti značajne koristi. Isto tako, predviđa se da će takva politika doneti i prednosti postojećim članicama, kroz pristup novim tržištima i pozitivnom uticaju konkurencije. Ipak, ovakva promena nije bezuslovno zagarantovana, već podrazumeva strateško usaglašavanje sa EU.

Šta bi raniji pristup jedinstvenom tržištu značio u praksi?

Jedinstveno tržište EU omogućava slobodno kretanje robe, usluga, kapitala i ljudi, uz poštovanje zajedničkih pravila i standarda, istih za sve članice. Za države koje još nisu članice, postepena integracija mogla bi da znači lakši pristup određenim delovima evropskog tržišta, uključivanje u industrijske i istraživačke projekte i snažnije povezivanje sa evropskim lancima snabdevanja.

Evropska komisija navodi da će ispitati mogućnosti za šire učešće država kandidata u istraživanju, inovacijama i industrijskoj saradnji, u oblastima u kojima su postigle odgovarajuće usklađivanje propisa i obezbedile kapacitete za njihovu primenu. Posebna pažnja biće posvećena strateškim sektorima poput poluprovodnika, kvantnih tehnologija, biotehnologije, veštačke inteligencije i svemirskih tehnologija. Cilj je da se unapredi ekonomska konvergencija država članica i ojačaju evropski lanci proizvodnje. Takođe, navedene mere su u skladu sa nastojanjima EU da ojača svoju stratešku autonomiju, smanjenjem zavisnosti od spoljnih uvoznika. Takva nastojanja posebno dobijaju na značaju sa početkom rata u Ukrajini i sa povećanjem trgovinskog deficita koji EU beleži u razmeni sa Kinom.

Ipak, nove mere ne obezbeđuju neograničen pristup celokupnom jedinstvenom tržištu: odnose se na određene proizvode i zahtevaju prethodno usklađivanje propisa i odgovarajuću primenu standarda. Komisija je istakla da bi rad na ostvarenju novih mogućnosti trebalo unaprediti tamo gde su neophodni uslovi ispunjeni. Iako mere ne obezbeđuju brz pristup celokupnom jedinstvenom tržištu, za privredu kandidata mogu značiti smanjenje tehničkih prepreka i jednostavniji izvoz na tržište EU u mnogim oblastima.

Iako paket mera Priprema za širu Uniju nakon 6. oktobra dolazi u centar pažnje javnosti, važno je razumeti da on ne počinje od nule i ima uporište u različitim dokumentima. Plan rasta za Zapadni Balkan, koji je Evropska komisija usvojila u novembru 2023. godine, već predviđa postepeno približavanje jedinstvenom tržištu kroz sedam prioritetnih oblasti: slobodno kretanje robe, usluga i radnika, pristup Jedinstvenom području plaćanja u evrima (SEPA), olakšavanje drumskog transporta, integraciju energetskih tržišta, digitalno jedinstveno tržište i uključivanje u industrijske lance snabdevanja. Primetno je da se oblasti za koje će novi paket mera odnositi u mnogome preklapaju sa onim iz Plana rasta. Za razliku od njega Priprema za širu Uniju bavi se pripremom same EU za buduća proširenja, njenim institucijama i politikama, ali i sistematičnijim uključivanjem država kandidata u odabrane oblasti saradnje pre članstva. Novi pristup, dakle, nadograđuje već postojeću ideju postepene integracije, pri čemu se pored država Zapadnog Balkana odnosi i na Ukrajinu i Moldaviju.

Koji su uslovi za primenu novih mera i šta one znače za Srbiju?

Kao što je već navedeno pristup neće biti automatski niti će se primenjivati jednako u svim oblastima. Evropska komisija naglašava da će učešće zavisiti od napretka u pristupnim pregovorima, pripremljenim kapacitetima kandidata i usklađenosti sa strateškim interesima i pravilima EU. Dakle, usklađivanje propisa samo po sebi nije dovoljno, potrebno je dokazati da institucije i regulatorna tela mogu efikasno da ih sprovode. Komisija najavljuje i godišnje dijaloge sa državama kandidatima, tokom kojih bi se procenjivali ostvareni napredak, prepreke i nove mogućnosti. Učešće bi, ukoliko se uslovi više ne ispunjavaju, moglo da bude obustavljeno.

Za Srbiju to znači da ekonomske koristi treba posmatrati u kontekstu ukupnog napretka ka članstvu. Pored usklađivanja sa pravnom tekovinom EU, važni su vladavina prava i funkcionisanje institucija, koje Brisel vidi kao problematične kada je reč o Srbiji . Međutim, ono što je još značajnije iz aspekta Srbije jeste da je za ispunjenje mera posebno relevantno pitanje usklađivanja sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Ona podrazumeva, između ostalog, sankcije koje je EU uvela Rusiji. S obzirom na to da je pitanje energetske nezavisnosti od Ruske Federacije i nerešeno pitanje vlasništva nad NIS-om koji posluje u Srbiji, na samom početku se mogu identifikovati prepreke koje će se nalaziti pred Srbijom. Važno je uzeti u obzir da EU beleži značajan trgovinski deficit u odnosu na Kinu i nastoji da i u odnosu na Peking ostvari smanjenje zavisnosti od njenog uvoza. Dokaz za to su nove inicijative Brisela, poput Buy European, koja se postupno implementira u nove propise koje EU trenutno razmatra i treba da obezbedi prednost evropskim proizvođačima i istraživačima. Pored Rusije, Srbija istovremeno razvija duboku ekonomsku saradnju sa Kinom, uključujući Sporazum o slobodnoj trgovini koji se primenjuje od 1. jula 2024. godine. Takve okolnosti ne znače same po sebi da je pristup određenoj oblasti unapred isključen, ali ukazuju na širi politički kontekst u kojem će se procenjivati strateška usklađenost Srbije sa EU i brojne prepreke koje Srbija u ovom domenu beleži u većoj meri nego gotovo svi ostali kandidati.

Da li se postepeni pristup tržištu plasira kao alternativa članstvu?

Pitanje da li ovakva inicijativa dolazi usled nespremnosti na novo proširenje jedno je od ključnih koje je novi paket mera otvorio. Ranija ekonomska integracija može doneti konkretne koristi pre članstva, ali istovremeno postoji rizik da se dugotrajno zadržavanje na delimičnom pristupu počne posmatrati kao trajno rešenje. Učešće u pojedinim sektorima ne podrazumeva automatski puna prava koja imaju članice EU, niti učešće u svim institucijama i procesima odlučivanja. Država koja nije članica ne dobija samim tim pravo da učestvuje u oblikovanju svih pravila kojima njena privreda mora da se prilagođava.

Evropska komisija predstavlja postepenu integraciju kao način da se podrži pristupni proces, ojačaju reforme i građanima i privredi donesu koristi pre članstva. Ipak, stvarni domet ove politike zavisiće od toga da li će sektorsko uključivanje biti praćeno jasnim napretkom u pregovorima i stvarnom perspektivom pristupanja. Da mere nisu alternativa članstvu potkrepljuje izjava komesarke za proširenje Marte Kos, da je planiran prijem u članstvo još dva ili tri kandidata. Međutim, za razliku od Ukrajine, Moldavije, Albanije i Crne Gore, Srbija u oktobru neće dobiti novu Mapu puta za pregovore.

Za Srbiju je, dakle, najvažnije da se najava novih mogućnosti posmatra kao potencijalni podsticaj za reforme i ekonomsku konvergenciju. Raniji pristup pojedinim delovima jedinstvenog tržišta mogao bi da olakša poslovanje domaćih kompanija, privuče investicije i ojača veze sa evropskom privredom. Međutim, njegova dugoročna vrednost zavisiće od napretka Srbije u procesu pristupanja EU, što je usko povezano sa (ne)usklađenošću sa spoljnom i bezbednosnom politikom Brisela i bliskim vezama koje Beograd ostvaruje sa Pekingom i Moskvom.

 Autorka: Ana Škliljević