Poglavlje 27 - Životna sredina
Osnovni ciljevi politike životne sredine EU su očuvanje prirodnih vrednosti, promocija resursno-efikasne ekonomije i briga o javnom zdravlju. Politika životne sredine je multisektorska. Politika i zahtevi zaštite životne sredine moraju biti integrisani u kreiranje i sprovođenje svih politika i aktivnosti Unije, prvenstveno u pogledu promovisanja principa održivog razvoja (Čl. 11 Ugovora o funkcionisanju EU).
EU posebnu pažnju poklanja pitanju borbe protiv klimatskih promena i za ovu praktično-političku oblast izdvaja se oko 20% budžeta Unije za period od 2014-2020. Novi okvir za klimatsku i energetsku politiku EU do 2030. godine predviđa smanjenje emisije gasova staklene bašte za 40% u odnosu na 1990. Osnovni instrumenti politike borbe protiv klimatskih promena su dekarbonizacija, povećanje upotrebe obnovljivih izvora energije i energetska efikasnost. Dekarbonizacija podrazumeva suštinsku promenu praktično-političke paradigme, odlučno smanjenje korišćenja fosilnih goriva i povećanje energetske nezavisnosti Unije. Dugoročni cilj EU je smanjenje emisije gasova stakle bašte za 80 do 95% do 2050, u odnosu na baznu 1990. godinu. Politika borbe protiv klimatskih promena praćena je i unapređenjem standarda koji se odnose na rad industrije, posebno u sektorima koji predstavljaju značajan izvor zagađenja. Direktiva o velikim ložištima i Direktiva o industrijskim emisija značajno doprinose smanjenju emisija zagađujućih materija u vazduh.
U procesu kreiranja politike životne sredine EU uzima u obzir najnovija naučna dostignuća i dostupne podatke, podržava upotrebu najboljih dostupnih tehnologija i uvažava regionalne razlike i specifičnosti različitih regiona.
Osnovna načela politike životne sredine EU su: predostrožnost, prevencija, suzbijanje zagađenja na samom izvoru i princip „zagađivač plaća“. Kreiranje politike životne sredine podrazumeva poštovanje osnovnih prava i prava javnosti da u ovom procesu učestvuje. Evropska unija je potpisnica Aarhuske konvencije i primena ove Konvencije je obezbeđena kroz sekundarno zakonodavstvo EU.
Pravne tekovine EU u oblasti životne sredine obuhvataju horizontalno zakonodavstvo (procesni aspekti prava životne sredine kroz koje se obezbeđuje pravo na pristup informacijama, učešće javnosti u procesu donošenja odluka, sudska zaštita prava na pristup informacijama i učešće javnosti kao i odgovornost za štetu prema životnoj sredini), kvalitet vazduha, klimatske promene, upravljanje otpadom, upravljanje vodama, zaštitu prirode i biodiverziteta, kontrolu industrijskog zagađenja i upravljanje rizici-ma, kontrolu hemikalija, genetski modifikovane organizme( GMO), upravljanje bukom, civilnu zaštitu i saradnju sa trećim zemljama.
Istovremeno, države članice se ne sprečavaju da održavaju i uvode mere koje su mnogo strožije od mera ustanovljenih na nivou Unije sve dok su one kompatibilne sa njenim ukupnim ciljevima i principima jedinstvenog tržišta. Takav pristup u kreiranju i sprovođenju ove politike, kao i njen obim, ali i troškovi usklađivanja, poseban su izazov za državu koja se priprema za članstvo.
Za primenu i sprovođenje pravnih tekovina EU u oblasti životne sredine potrebna su značajna ulaganja, kao i snažna i dobro opremljena administracija na nacionalnom i lokalnom nivou. Države članice moraju da uspostave posebni okvir za finansijsko upravljanje i kontrolu uključujući i reviziju.
Proces EU integracija u oblasti zaštite životne sredine odvijaće se u tri oblasti: harmonizacija propisa, izgradnja administrativnih kapaciteta i kapaciteta institucija u oblasti zaštite životne sredine, kao i obezbeđivanje finansijskih resursa. Samim tim, ovo poglavlje je izuzetno zahtevno u finansijskom i administrativnom smislu, posebno u pogledu dobro opremljene i obučene sudske i upravne strukture.
