Otvaranje Klastera 4 - Zasluga Srbije ili podsticaj iz Brisela

foto: Evropska unija

Dug i spor put Srbije ka Evropskoj uniji

Posle dvogodišnjeg zastoja, evropske integracije pomerile su se sa mrtve tačke. Na Međuvladinoj konferenciji u Briselu, 14. decembra, Srbija je otvorila Klaster 4 koji se odnosi na Zelenu agendu i održivu povezanost. Organizacije civilnog društva okupljene u Koaliciji 27, koje se bave zaštitom životne sredine, ocenile su otvaranje Poglavlja 27 kao izraz namere EU da motiviše Srbiju da se suštinski i praktično posveti reformama sistema zaštite životne sredine, pre nego kao rezultat stvarnog napretka Srbije u ovoj oblasti. Otvoren je, nesumnjivo, najzahtevniji i najskuplji klaster u procesu pristupnih pregovora koji obuhvata četiri poglavlja: Poglavlje 14 – Transportna politika, Poglavlje 15 – Energetika, Poglavlje 21 – Transevropske mreže i Poglavlje 27 – Životna sredina i klimatske promene.

Put Srbije ka Evropskoj uniji krenuo je podnošenjem zahteva za prijem u članstvo, sada već daleke 2009. godine. Status kandidata dobili smo marta 2012. godine, dok su Pregovori o pristupanju zvanično otvoreni 21. januara 2014. godine.

Pregovori su tada otvoreni u skladu s metodologijom vođenja pregovora koje je EU usvojila prilikom otvaranja pregovora o pristupanju sa Crnom Gorom 2012. godine. Po ovoj metodologiji, oni su organizovani u okviru 35 pregovaračkih poglavlja. Svako poglavlje se otvara i zatvara pojedinačno. Pregovori su se vodili u formatu Međuvladine konferencije.

Evropska komisija je 5. februara 2020. godine usvojila novu metodologiju vođenja pristupnih pregovora s državama u procesu pristupanja. Cilj nove Metodologije bio je da udahne svežu energiju u proces, kao i da pruži više: verodostojnosti, političkog vođstva, dinamike, predvidljivosti, kao i pozitivnih i negativnih uslovljavanja u procesu. Metodologija definiše da je cilj procesa punopravno članstvo i priprema kandidata za to. Velika novina koju je Metodologija donela jeste da su pregovaračka poglavlja grupisana u šest klastera. Sva poglavlja unutar klastera biće otvarana zajedno (grupno), ali će kao i dosad pojedinačno biti zatvarana (nema promena pristupa kod zatvaranja). Dakle, poglavlja i dalje ostaju ključni format u okviru koga se pregovori vode, jer se sva dokumenta (skrining izveštaj, pregovaračke pozicije, merila) usvajaju u formatu poglavlja.

Ipak, nova Metodologija će promeniti dinamiku reformskih aktivnosti država kandidata koje budu vodile pregovore nakon Srbije i Crne Gore. Kandidati će morati da se fokusiraju na sva poglavlja u okviru jednog klastera istovremeno, kako bi otvorili bilo koje od njih. Ovo vodi ka ograničavanju mogućnosti vlade kandidata da biraju šta hoće, a šta neće da rade, jer će morati da rade ili sva poglavlja iz klastera odjednom ili neće otvoriti nijedno poglavlje.

Zaključno sa decembrom 2021. godine Srbija je otvorila 22 od 35 poglavlja. Poglavlja su raspoređena po različitim klasterima, dok je Srbija Klaster 1 − Fundamentalna pitanja i Klaster 4 − Zelena agenda i održivo povezivanje otvorila u potpunosti.

Energetika, klimatske promene i zaštita životne sredine

U oblasti energetike, odnosno Poglavlja 15, slična je situacija. Od 2016. godine Evropska komisija je ocenjivala Srbiju kao „umereno pripremljenu”, što bi bila ocena 3. Napredak Srbije u reformama energetike je sa ocene „izvestan napredak” u 2016. i 2018. godini skliznuo ka oceni „ograničen napredak”, dakle opet pad ocene na 2. U poslednjem izveštaju Komisije, međutim, navodi se da je Srbija postigla „dobar napredak”, što bi bila ocena 4. Preporuke Evropske komisije su se iz godine u godinu ponavljale: 1) potpuno razdvajanje delatnosti proizvodnje i drugih delatnosti unutar Srbijagasa u cilju razvoja konkurentnosti tržišta gasa; 2) potpuno sprovođenje mera povezivanja energetskog tržišta u skladu s međunarodnim ugovorima i 3) jačanje kapaciteta državnih organa za sprovođenje reformi, unapređenje i promovisanje energetske efikasnosti, uspostavljanje tržišne cene električne energije koja odražava stvarne troškove proizvodnje. U poslednjih nekoliko godina Evropska komisija je glavnim preporukama dodala i preporuke koje se tiču prelaska na zelenu energiju, planiranje zamene termoelektrana na ugalj postrojenjima za obnovljive izvore energije i usvajanje Nacionalnog energetskog i klimatskog plana, koji će obezbediti usklađenost Srbije sa Zelenom agendom za Zapadni Balkan (koju smo prihvatili kroz potpisivanje Sofijske deklaracije u novembru 2020. godine). Poglavlje 15 je, za razliku od Poglavlja 27, imalo merila za otvaranje i ona su se odnosila na reforme koje Srbija mora da uradi pre nego što se steknu uslovi za otvaranje Poglavlja 15. Merila su bila da Srbija izradi akcioni plan kojim će regulisati minimalne zalihe nafte i naftnih derivata, kao i da usvoji pravno obavezujući plan za razdvajanje u sektoru gasa kako bi se obezbedila konkurentnost tržišta gasa. Srbija je ova merila ispunila, čime su se stekli uslovi za otvaranje Klastera 4.Za oblast zaštite životne sredine je od 2016. do danas Srbija svake godine pokazala „izvestan nivo” pripremljenosti za preuzimanje i sprovođenje pravnih tekovina EU. Na skali od 1 do 5 ovo bi bila ocena 2.

Što se tiče napretka, u 2016. i 2018. godini Srbija je postigla „izvestan napredak” (na skali od 1 do 5 ovo bi bila ocena 3), dok je od 2019. godine Evropska komisija napredak Srbije ocenjivala nižom ocenom „ograničen napredak”. U školi bi to bila ocena 1+ ili 2-, zavisno od toga da li je nastavnik blagonaklon ili ne. Zadaci koje je tokom godina trebalo da ispunimo su uglavnom godinama bili isti: 1) da unapredimo administrativne i finansijske kapacitete državnih organa i institucija (pre svega Agencije za zaštitu životne sredine); 2) da se više trudimo i povećamo napore u sprovođenju i primeni propisa kako bismo zatvorili nesanitarne deponije i unapredili reciklažu i upravljanje otpadom, unapredili kvalitet vazduha i voda, pripremili se za uspostavljanje mreže zaštićenih područja Natura 2000 i 3) da sprovodimo odredbe Pariskog sporazuma koji smo potpisali, da pripremimo integrisani Nacionalni energetski i klimatski plan kojim ćemo uskladiti svoje klimatske ambicije do 2030. godine s javnim politikama Evropske unije.

Vidimo da je napredak Srbije u reformama energetike i sistema zaštite životne sredine stagnirao sve do ove godine, i da su se domaći zadaci uglavnom ponavljali, što znači da ih nismo uradili. Ipak, nastavnik je bio blagonaklon, i Srbija je otvorila Klaster 4, pa samim tim i Poglavlje 15 i Poglavlje 27. Međutim, najteži deo posla tek sledi, jer cilj je: zatvaranje ovih poglavlja. Da bismo to postigli, potrebno je ne samo da usvojimo već i da uspešno primenjujemo i sprovodimo najviše standarde i javne politike u energetici i zaštiti životne sredine.

Poglavlje 27 – šta (ni)smo uradili dosad 

Najznačajniji napredak Srbija je ostvarila u oblasti klimatskih promena usvajanjem Zakona o klimatskim promenama u martu 2021. Međutim, za sprovođenje Zakona potrebno je doneti i preko deset podzakonskih akata. Bez njih, Zakon ne može da se sprovodi i praktično ostaje mrtvo slovo na papiru. Zakon o klimatskim promenama predviđa i izradu strategije niskougljeničnog razvoja i programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, najkasnije dve godine nakon usvajanja Zakona. Zanimljivo je znati da je Nacrt Strategije niskougljeničnog razvoja izrađen, da je javna rasprava o ovom dokumentu završena još u januaru 2020. godine (dakle godinu dana pre usvajanja Zakona), ali da ovaj dokument nikada nije usvojen. Iz tog razloga Srbija i dalje nema ciljeve za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte koji su usklađeni s ciljevima Evropske unije, na šta smo se obavezali potpisivanjem Zelene agende za Zapadni Balkan.

Iz godine u godinu jedna od osnovnih preporuka Komisije je bila da Srbija treba da sprovodi Pariski sporazum. Izveštavanje o sprovođenju Pariskog sporazuma vrši se putem Nacionalno utvrđenih doprinosa (NDC), koji se dostavljaju Ujedinjenim nacijama i koji saopštavaju doprinos države u ispunjenju ciljeva Pariskog sporazuma. Srbija je svoj prvi NDC dostavila UN-u 2015. godine i on je iznosio 9,8% smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte do 2030. godine u odnosu na 1990. godinu. Uz nejasnu metodologiju i netransparentan način usvajanja ovog dokumenta, ovo i dalje ostaje naš jedini usvojeni cilj u oblasti klimatskih promena, uprkos tome što smo bili u obavezi – kao i sve druge zemlje – da ga ažuriramo do septembra ove godine. Da se ne radi o jednostavnom ispunjavanju obaveza koje proističu iz procesa pridruživanja Evropskoj uniji, već o prekoj potrebi same Srbije, govore i problemi s kojima se suočavamo svake godine. Osnovni izazov Srbije kada su u pitanju klimatske promene je velika ranjivost zbog njihovih posledica. To vidimo svakog leta, kada suše uništavaju poljoprivredne prinose; ili u proleće i jesen, kad imamo prevelike količine padavina, pa se javljaju bujične poplave koje uništavaju putnu i drugu infrastrukturu. Drugi problem Srbije je prevelika zavisnost od uglja u proizvodnji energije. U još uvek važećim dokumentima Republika Srbija navodimo da je ugalj naš domaći, pouzdan i dostupan energetski resurs koji ćemo koristiti u narednih 50−60 godina. Međutim, prethodnih dana mogli smo da vidimo da tog uglja od koga ćemo proizvoditi energiju i imati sigurno snabdevanje – nema u termoelektranama. Iz termoelektrana i sa ugljenokopa nam stižu snimci jalovine, koja se doprema u termoelektrane i ne može da proizvodi energiju. Dakle, ovo je praktična pokazna vežba iz koje treba da zaključimo da je isključivo oslanjanje na ugalj kao osnovni izvor energije opasno i nepouzdano. Neozbiljno je i neprihvatljivo da stabilnost energetskog sistema zavisi od vremenskih neprilika, a složićemo se da sneg koji je pao nije ni izbliza tako velika neprilika kakve pamtimo. Stoga, potrebni su nam alternativni, domaći i pouzdani izvori energije na koje se možemo oslanjati kada uglja nema, kao što ga nije bilo proteklih dana.

Zaštita prirode je u godini koja je iza nas obeležena problematičnim procesom izrade Nacrta zakona o dopunama i izmenama Zakona o zaštiti prirode. Organizacije civilnog društva su u aprilu 2021. Ministarstvu zaštite životne sredine uputile zahtev za obustavu postupka izrade Nacrta zbog mnogobrojnih povreda u vezi s procedurom izrade, uključivanja javnosti i sadržine koja donosi nejasna, a u nekim slučajevima i rešenja koja su suprotna ciljevima zaštite prirode. Među brojnim problematičnim rešenjima najznačajnije je ono koje se odnosi na izgradnju malih hidroelektrana. Naime, Ministarstvo je navelo da je ključni razlog za donošenje izmena Zakona bio uticaj izgradnje malih hidroelektrana u zaštićenim područjima, te da se izmenama i dopunama Zakona ova praksa zabranjuje. Međutim, tekst koji je javnost imala prilike da vidi zapravo omogućava i dalje izgradnju malih hidroelektrana u zaštićenim područjima, pod nedovoljno jasnim okolnostima kada Vlada neki projekat proglasi projektom od opšteg interesa i nacionalnog značaja. S obzirom na to da kriterijumi za određivanje opšteg interesa i nacionalnog značaja nisu transparentno definisani, otvorena je mogućnost za široko tumačenje ovih pojmova i prostor za dalju izgradnju malih hidroelektrana u zaštićenim područjima. Zbog svih nedostataka koji su obeležili izradu Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, organizacije civilnog društva pokrenule su društveni dijalog s Ministarstvom zaštite životne sredine, a pomenuti nacrt Zakona nije usvojen.

Kada je u pitanju kvalitet voda, prethodne godine nismo mogli videti značajniji napredak. Svi ključni problemi ostali su isti, a najznačajniji je što se i dalje manje od 15% otpadnih komunalnih voda prečišćava, a ostatak ispušta direktno u reke i jezera, bez ikakvog prečišćavanja. Srbiju čeka ogroman posao na izgradnji oko 300 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, a Evropska komisija poručuje da je neophodna veća transparentnost pri planiranju i odabiru investicija u životnu sredinu, kao i pri njihovom upravljanju. Diplomatskim rečnikom se zapravo kaže da u procesu izgradnje postrojenja za preradu otpadnih voda postoji visok rizik od korupcije. Tokom leta 2021. godine javnost je iznenadio i Predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vodama, koji je u skupštinsku proceduru ušao po hitnom postupku, bez javne rasprave. Pri izradi ovog predloga javnosti nije omogućeno da učestvuje, niti je ona na bilo koji način bila informisana o izradi ovog akta od suštinskog značaja za očuvanje voda kao javnog dobra i ključnog resursa za sve građane Srbije. Između ostalog, predlogom se predviđalo uvođenje mehanizma „neposredne pogodbe” pri davanju u zakup vodnog zemljišta u javnoj svojini za korišćenje rečnih nanosa i za postavljanje plutajućih objekata (splavova). Ovaj primer pokazuje da se radi o suštinskoj promeni procedure odlučivanja o raspolaganju javnim dobrima, a bez učešća javnosti. Na ovaj način se dodatno otvarao prostor za koruptivne aktivnosti, a eliminisao princip transparentnosti i javnih nabavki u raspolaganju resursima koji predstavljaju najvažnije javno dobro – vodu. Preko 40 organizacija civilnog društva uputilo je apel za povlačenje ovog dokumenta iz procedure i izjašnjavanje građana o pitanju upravljanja vodama, kao najznačajnijeg javnog dobra, putem referenduma. Više od 75.000 građana potpisalo je peticiju kojom traži referendumsko izjašnjavanje. U epilogu, Narodna skupština je usvojila Predlog Zakona, ali ga nije potpisao Predsednik Republike. Predlog Zakona nije usvojen, Vlada ga je povukla iz procedure. Ipak, borba za vodu nije i konačno dobijena, uprkos najavama da će se pisati novi Zakon.

Upravljanje otpadom takođe je obeležila burna godina, uprkos kojoj stvarnog napretka nije bilo. Posledice sistemski neadekvatnog upravljanja otpadom videli smo najočiglednije tokom leta, kada je nekoliko deponija u Srbiji gorelo. Tokom jeseni javnost je sačekao još jedan netransparentan proces donošenja Programa upravljanja otpadom za period od 2021. do 2024. godine. Zbog brojnih nepravilnosti, a pre svega efektivnog ograničavanja javnosti da u ovom procesu učestvuje, organizacije civilnog društva i stručna javnost tražili su ponavljanje javne rasprave. Jesen je protekla i u znaku izmena i dopuna Zakona o upravljanju otpadom, koji je bio na javnoj raspravi u oktobru i novembru. Za to vreme, Srbija i dalje ima preko 3.000 divljih nesanitarnih deponija, a procenat reciklaže komunalnog otpada je nedopustivo nizak.

Evropska komisija je ocenila da je Srbija u oblasti kvaliteta vazduha postigla dobar nivo usklađenosti s pravnim tekovinama EU. Ipak, javnost zagađenje vazduha vidi kao gorući problem, a to potvrđuju i zvanični izveštaji institucija. U 2020. godini se broj gradova i anglomeracija koji imaju prekomerno zagađen vazduh povećao na 15, što znači da preko tri miliona građana Srbije diše nezdrav vazduh. Prema izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu, u Srbiji godišnje prevremeno umre 14.600 ljudi zbog visoke zagađenosti vazduha, pre svega PM_2,5 česticama. Uprkos alarmantnom stanju vazduha, na šta je ukazivala i Evropska komisija, Srbija je s nacionalnim planom za rešavanje ovog pitanja kasnila čak pet godina. Tokom 2021. godine Ministarstvo zaštite životne sredine pripremilo je Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa Akcionim planom, a javnost je imala priliku da dokument vidi krajem novembra. Program donosi neka dobra rešenja, ali ima jednu ključnu manu: za ostvarenje ciljeva unapređenja kvaliteta vazduha zavisi od sprovođenja Nacionalnog plana za smanjenje emisija, koji Srbija od 2018. godine ne primenjuje, zbog čega je Sekretarijat Energetske zajednice pokrenuo postupak protiv Srbije. Ukoliko se Nacionalni plan za smanjenje emisija ne bude primenjivao, a nema naznaka da hoće, i emisije iz termoelektrana nastave da prelaze zadate vrednosti, građane Srbije čeka još mnogo godina sa zagađenim vazduhom, a Program zaštite vazduha ostaće – samo slova na papiru.

Industrijsko zagađenje je usko povezano sa zagađenjem vazduha. Kad je ova tema u pitanju, Evropska komisija je u poslednjem izveštaju označila termoelektranu Kostolac B kao najvećeg evropskog zagađivača sumpor-dioksidom, koji uprkos tome što ima sistem za odsumporavanje i dalje emituje enormne količine sumpor-dioksida. I ovu oblast obeležila je iznenadna zakonodavna aktivnost pred kraj godine. Narodna skupština je u novembru ove godine usvojila izmene Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja i time pomerila rok zagađivačima za pribavljanje integrisanih dozvola sa 31. decembra 2020. godine na 31. decembar 2024. godine. Zakon je u Skupštinu ušao po hitnoj proceduri i bez javne rasprave. Obavezu pribavljanja integrisane dozvole imaju postrojenja koja su među najvećim zagađivačima u Srbiji, poput termoelektrana, topionice bakra, železara, cementara. Zakon je prvobitno usvojen 2004. godine i tada je procenjeno da ima 227 postrojenja koja je potrebno da pribave integrisanu dozvolu. Od 2004. godine samo 46 zagađivača je pribavilo integrisanu dozvolu i svoje zagađenje svelo na zakonima propisane granice. Ostali zagađivači nastavljaju da rade kao i ranije, bez sankcija. Posledice vidimo u izveštajima institucija Republike Srbije. Tako je npr. emisija sumpor-dioksida u 2020. godini bila šest puta veća od dozvoljene, a emisije oksida azota su bile duplo veće od dozvoljenih. Niko za to nije snosio i neće snositi odgovornost, jer je Vlada, umesto da sankcioniše zagađivače koji nisu ispoštovali Zakon, produžila rok za još tri godine.

Kraj 2021. godine doneo je i dugo očekivane izmene Zakona o proceni uticaja i Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, kojima se oblast horizontalnog zakonodavstva u zaštiti životne sredine usklađuje s pravom EU. U decembru su nacrti ova dva zakona bili na javnim konsultacijama, nakon što se na njih čekalo pet godina. Predstavljena rešenja trebalo bi da unaprede procese učešća javnosti u donošenju odluka o životnoj sredini, kao i sam kvalitet procena i strateških procena uticaja na životnu sredinu. Da li će to zaista tako biti zavisiće od teksta koji bude na kraju i usvojen, a mnogo više od toga kako se zakoni budu primenjivali.

Poglavlje 15  

Pravne tekovine EU u oblasti energetike regulišu: sigurnost snabdevanja energijom, pitanja unutrašnjeg tržišta energije, korišćenje obnovljivih izvora energije, energetsku efikasnost, kao i pitanja nuklearne energije.

Najznačajniji pomaci dogodili su se u sektoru energetike u 2021. godini. Najpre, Srbija je ispunila merila za otvaranje ovog poglavlja usvajanjem akcionog plana koji se tiče minimalnih rezervi nafte i naftnih derivata (ovaj plan odnosi se na sigurnost snabdevanja naftom i naftnim derivatima, uz obavezne minimalne rezerve nafte u visini od 61 dana prosečne dnevne potrošnje, ukoliko dođe do poremećaja u snabdevanju). Zatim, usvojili smo Akcioni plan za razdvajanje delatnosti distribucije i trgovine gasom od transporta i skladištenja, čime je ispunila zahteve EU u pogledu transparentnosti i konkurentnosti tržišta.

Početkom godine Srbija je usvojila nove zakone u oblasti obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti, te izmenila zakone o energetici i rudarstvu, čime je izvršeno dodatno usklađivanje s pravnim tekovinama Evropske unije. Novi Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije delimično prenosi odredbe prava EU, a stvara preduslove za razvoj tržišta OIE, omogućava građanima i preduzećima da proizvode električnu energiju za sopstvenu potrošnju i da postanu istovremeno proizvođači i potrošači (tzv. prozjumeri). Novi zakonski okvir olakšava osnivanje energetskih zadruga, ali mnoga pitanja su još uvek nejasna. Na primer, koncept zajednice obnovljivih izvora energije po novom Zakonu o obnovljivim izvorima energije nije usklađen sa Zakonom o zadrugama, koji zapravo omogućava energetskim zadrugama da proizvode i prodaju energiju. Stoga je potrebno sačekati usvajanje podzakonskih akata koji će bliže urediti ovakvu demokratizaciju energije. Ipak, udeo OIE u finalnoj potrošnji u Srbiji ostaje i dalje mali. Sa 21,4% učešća OIE u 2019. godini, daleko je ispod ciljanog udela od 27%. Srbija se i dalje dominantno oslanja na fosilna goriva, a pre svega na ugalj. Uticaj ovakve javne politike na sigurnost snabdevanja energijom mogli smo da vidimo tokom decembra 2021. godine, kada je zbog nedostatka kvalitetnog uglja došlo do prekida u radu šest termo blokova termoelektrane „Nikola Tesla”, a bez grejanja i električne energije ostalo preko 30.000 građana. Ovo dodatno potvrđuje da su nam neophodni alternativni, dostupni i domaći obnovljivi izvori energije.

Novi Zakon o energetskoj efikasnosti trebalo bi da unapredi stanje u ovoj oblasti, naročito imajući u vidu da je energetski intenzitet u Srbiji četiri puta veći nego prosek EU. Ovo u praksi znači da je za robu proizvedenu u Srbiji potrebno četiri puta više energije nego za proizvodnju u EU.

Jedna od ključnih preporuka Evropske komisije je usvajanje Nacionalnog energetskog i klimatskog plana (NEKP). Ovaj dokument treba da uskladi energetsku i klimatsku politiku Srbije s politikama EU do 2030. godine i omogući dostizanje klimatske neutralnosti do 2050. godine. Energetska zajednica je još 2018. donela preporuke i smernice za izradu NEKP-a, uz plan da se NEKP-ovi završe do kraja 2020. godine. Srbija je kasnila i krenula u pripremu Nacrta u aprilu ove godine. Organizacije civilnog društva su upozorile da javnost nije uključena u izradu Nacrta, a da je ključno doći do društvenog konsenzusa oko ovog dokumenta, s obzirom na to da strukturne promene očekuju sve sektore društva na putu energetske tranzicije. Kako bi se proces izrade ovog dokumenta otvorio za širu javnost, organizacije civilnog društva organizovale su javne konsultacije na kojima su pozvani predstavnici Ministarstva rudarstva i energetike predstavili tok i planove za usvajanje NEKP-a.

Kada je reč o nuklearnoj energiji MP1 Srbija tek treba da privede kraju usvajanje sporazuma između Evropske zajednice za atomsku energiju i trećih zemalja o pravovremenoj razmeni informacija u slučaju radiološke vanredne situacije (ECURIE). Kraj godine je doneo i nove preokrete u političkoj volji za izgradnju nuklearki, s obzirom da se posle povratka predsednika Srbije iz Rusije u javnosti pominjalo učešće ruske firme Rosat u izgradnji nuklearne elektrane na teritoriji naše zemlje. Državni zvaničnici su još nekoliko puta provlačili pitanje nuklearne energije kroz medije, a predsednik je ovo pitanje postavio čak i u svom obraćanju na Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama u Glazgovu, u novembru 2021. Iako je u Srbiji na snazi moratorijum na izgradnju nuklearnih postrojenja već 30 godina, sve češće se od zvaničnika može čuti da se razmatra okretanje ovom izvoru energije.

Šta nas čeka sada?  

Nakon otvaranja Klastera 4, očekuje nas mnogo posla u svim oblastima i poglavljima. Da li će Srbija u tome biti uspešna ili ne, građani će moći lako da procene u svakodnevnom životu. Kada budemo imali čist vazduh, uz pouzdano snabdevanje dostupnom energijom, čiste vode i zdravu vodu za piće, znaćemo da smo spremni za zatvaranje Klastera 4. A da bismo do tog cilja stigli, neophodno je dosledno sprovođenje svih donetih propisa i planova, na transparentan i zakonit način, u interesu svih građana. Jednom rečju, potrebna je vladavina prava.

Mirjana Jovanović, Marko Pajović, Lazar Jovčić,

Ognjan Pantić, Bojana Džulović, Branislav Cvetković

Beogradska otvorena škola

Tekst je prvobitno objavljen u 79. broju biltena Progovori o pregovorima.