Kovačević: Trebalo bi ostati uz diplomatiju, kao izraz veštine mogućeg i u najtežim situacijama

U važnim trenucima, prelomnim događajima, sukobima koji završe jednu i otpočnu novu fazu međunarodnih odnosa i odnosa snaga, analitičari i analitičarke, politički komentatori i komentatorke, u pokušaju da objasne situaciju i značaj trenutka za glavne aktere događaja podrazumevaju suverene države. Uloga međunarodnih i nadnacionalnih organizacija, poput Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Evropske unije ili Ujedinjenih nacija neretko se nalazi u drugom, ponekad trećem planu analiza i komentara. Da li je to zbog njihove nemogućnosti da uspešno odgovore na krize usled nepostojanja odgovarajućih mehanizama za očuvanje mira i bezbednosti ili zbog postojanja jasne podele moći između država u međunarodnom sistemu?

U potrazi za odgovorima na ova važna pitanja razgovaramo sa dr Markom Kovačevićem, istraživačem i predavačem na Fakultetu političkih nauka, u oblasti međunarodne i regionalne bezbednosti.

Beogradska otvorena škola: Da li je aktuelna Ukrajinska kriza okidač za uspostavljanje novog međunarodnog poretka ili prilika za redefinisanje postojećih odnosa moći međunarodnih aktera? Ukoliko jeste, kako bi poredak izgledao i kako vidite ulogu međunarodnih i nadnacionalnih institucija u njemu?   

Marko Kovačević: Stiče se utisak, i sve se više mogu čuti ocene praktičara i istraživača međunarodnih odnosa, da stvari nisu više iste i da je došlo vreme za nekakav novi međunarodni poredak, nakon što bude okončan rat u Ukrajini. Međutim, suviše je nepoznanica zasad i teško je reći kako bi taj poredak tačno izgledao, jer prvo je potrebno uspostaviti mir. Jedno je ipak sigurno, a to je da je duboka kriza međunarodnog liberalnog poretka dodatno ubrzana eskalacijom rusko-ukrajinske konfliktne formacije, čime su ne samo glavne zemlje zapada i njihovi lideri brzo shvatili da je vrag odneo šalu i da evropski odnosi neće moći da budu business as usual nakon Putinove odluke da Rusija zarati sa Ukrajinom.

Dinamika višegodišnje nerešene ukrajinske krize nagrizala je odnose Moskve i Brisela od aneksije Krima 2014, a ruska vojna invazija 2022. samo je omogućila Evropskoj uniji i zapadnim saveznicima u okviru NATO da uvećavaju obim sankcija i različitih političkih i ekonomskih retributivnih mera u svetlu iskazivanja svoje solidarnosti sa Ukrajinom, čiji su teritorijalni suverenitet, integritet i autonomija ugroženi ratom. Međunarodne organizacije poput Ujedinjenih nacija ili OEBS su nastupale iz drugog plana od početka rata u Ukrajini, dok je dinamika uglavnom oblikovana stavovima vodećih država članica EU poput Francuske i Nemačke, te stavovima EU i NATO. Doduše, treba imati u vidu i to da je poslednja slamka racionalnosti u čitavoj tragičnoj situaciji to što se NATO uzdržava od svog angažovanja u Ukrajini, kako bi se izbegao mnogo opasniji direktan okršaj s Moskvom.

Rat je lako započeti, ali je mnogo teže povratiti mir i vratiti krhko, a sada i silom urušeno poverenje. Iako velike sile u međunarodnoj politici tradicionalno žele da bilateralno rešavaju svoje strateške interese, ostaje da se vidi u kojoj meri će neka druga država ili Ujedinjene nacije moći da posreduju u normalizaciji odnosa u trouglu Rusija – Ukrajina – Evropska unija. Ono što znamo jeste da, nažalost, postojeća bezbednosna arhitektura, savezništva i preventivna diplomatija nisu uspeli da spreče ovaj, za najveći broj stručnjaka, iznenađujući i tragični rat, pa bi se valjalo nadati da će ipak snagom razboritosti i strateškog promišljanja moći da se pronađe neki drugačiji i obuhvatniji okvir koji bi uvažio interese svih država, malih i velikih. Ovo je situacija kada su argumenti pozivanja na „nacionalnu bezbednost” sebično ugrozili međunarodnu bezbednost. Ovo govorim pre svega zbog toga što multilateralizam i međunarodno pravo predstavljaju najpouzdaniju osnovu za relativno predvidiv sistem koji štiti male države od samovolje moćnih. Rat i ruska invazija u Ukrajini ozbiljno su uzdrmali te vrednosti i moraće mnogo energije i dobre volje da se uloži u pravcu prevazilaženja bolnih i naizgled nepomirljivih pozicija. Ostaje da se vidi šta je to umeće kompromisa koje bi moglo podstaći i raspravu o nekom novom poretku koji bi se kretao ka jačoj institucionalizaciji i poštovanju normi međunarodnog prava koje su bile prekršene, te izvesnim bezbednosnim garancijama za sve strane na tragu moguće vojne neutralnosti Ukrajine. Trebalo bi ipak ostati uz diplomatiju, kao izraz veštine mogućeg i u najtežim situacijama.

BOŠ: Svedoci smo najveće vojne i ekonomske krize još od kraja Hladnog rata. Sukobljene strane su dve suverene države, Ukrajina i Rusija, članice Ujedinjenih nacija. Na koji način međunarodna zajednica odgovara na oružani sukob Rusije i Ukrajine? 

MK: U složenoj bezbednosnoj situaciji koja je poljuljala principe međunarodnog prava i dosad produkovala tri miliona ukrajinskih izbeglica u Evropi, međunarodne institucije ipak nastoje da rade svoj posao u pogledu osude, apelovanja na obustavu ratnih dejstava, humanitarnog rada i diplomatskog traganja za prekidom sukoba.  To je istovremeno i bitka za proizvodnju relativno konzistentnog multilateralnog narativa koji se zalaže protiv politike sile. Tako se, zvanično najbitnija institucija, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, našla u situaciji da ne može doneti odluku koja se odnosi na jednu od njegovih stalnih članica s pravom veta. Stoga se poseglo za jednim alternativnim procesom preko Generalne skupštine, koja je izrekla svoju moralnu osudu ruskih ratnih dejstava u Ukrajini, što je podržala 141 država članica, među kojima i Srbija. Slični stavovi mogli su se čuti i u okviru OEBS-a, dok je Rusija, nakon najave istupanja, isključena iz Saveta Evrope, koji se stara o evropskom režimu ljudskih prava. Međunarodni sud pravde je takođe u svom prvom izjašnjavanju o situaciji u Ukrajini izneo stav da Rusija obustavi svoje vojne operacije u Ukrajini. S druge strane, vidljiva je humanitarna i materijalna solidarnost, pružanje određene vojne pomoći Ukrajini, kao i vidljiva transnacionalna empatija svetskog javnog mnenja sa ukrajinskim narodom i njegovim potrebama. Međunarodno društvo je pred ozbiljnim izazovima koji traže ozbiljnost, promišljenost, principijelnost i spremnost na težak rad ka obnavljanju mira. Dinamika svetskih događaja je pomerila idejno klatno ovih dana od kooperativnijeg sveta Džona Loka prema ratobornijem svetu Tomasa Hobsa, i daleko je od univerzalizma i večnog mira Imaneula Kanta. 

BOŠ: Prvi cilj Povelje Ujedinjenih nacija je održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Smatrate li da je odgovorima na dosadašnje krize UN uspela da pomenuti cilj ostvari? 

MK: Nažalost, Ujedinjene nacije nisu uspele da spreče izbijanje rata u Ukrajini, tj. da očuvaju međunarodni mir i bezbednost preventivnom diplomatijom. Razlog tome je što je Rusija kao jedna od strana u sukobu blokirala donošenje obavezujuće rezolucije Saveta bezbednosti koja bi se odnosila na njene vojne akcije u Ukrajini. Mislim da će Ujedinjene nacije imati daleko značajniju ulogu nakon što rat bude završen u pogledu humanitarne dimenzije i rešavanja problema izbeglica, kao i utvrđivanja činjenica, te proizvodnje znanja koje se odnosi na tu situaciju. Već sada UN daju određenu pomoć preko svojih specijalizovanih agencija, iako se među stručnjacima stiče utisak da je generalni sekretar svetske organizacije mogao pored snažne retorike i značajnije da iskoristi svoju posredničku ulogu i pruži dobre usluge u komunikaciji između zaraćenih strana. Ohrabruje aktiviranje uloge Generalne skupštine i njena osuda ruske invazije, što je izraz globalne savesti, iako bez moći obavezujuće odluke. Ostaje da se vidi može li uloga Generalne skupštine biti dodatno ojačana praksom i aktivnijim korišćenjem Rezolucije Ujedinjeni za mir, u čijem je usvajanju 1950. godine aktivnu ulogu odigrala i SFRJ. Time bi Generalna skupština politički istupila hrabro i preuzela odgovornost za poštovanje Povelje UN, te vraćanje međunarodnog mira i bezbednosti ako je Savet bezbednosti privremeno paralizovan. Kako će, nažalost, posledice rata u Ukrajini biti vidljive i nakon njegovog završetka, mislim da će uloga UN biti sve važnija kako vreme bude prolazilo, jer dug je i težak put od obustave sukoba pa do postizanja trajnog i pozitivnog mira.

BOŠ: Ukrajinska kriza ojačala je usmerenost evropskog bezbednosnog kompleksa ka američkom bezbednosnom kompleksu i ojačala narušeno transatlantsko partnerstvo. Podrazumeva li takva usmerenost garantovano mesto pod bezbednosnim kišobranom Sjedinjenih Američkih Država i napuštanje ideje o evropskoj vojsci ili upravo suprotno?

MK: Mnogobrojne kritike na račun sporosti Evropske unije da izgrađuje autonomne odbrambene kapacitete i kompletira svoje spoljnopolitičke i bezbednosne uloge u sadašnjim okolnostima aposlutno su pokazale svoju opravdanost. Realistička strategija odvraćanja na daljinu i uveravanja NATO saveznika u američku pomoć čini se da je potreban, ali ne i dovoljan uslov. Sjedinjene Države će sigurno ostati aktivne u Evropi preko NATO-a i narednih godina, dok nedavne najave Nemačke o paketu od 100 milijardi evra za vojnu efektivu mogu oblikovati kontekst odlučnijeg rada Unije na operacionalizaciji svoje odbrambene dimenzije pod vođstvom dvojca Berlin−Pariz. Bilo bi očekivano da silom prilika transatlantsko partnerstvo bude ojačano, što je i proba za EU da pokaže može li postati kredibilniji geopolitički akter i partner. Takođe, sa aspekta teorije regionalnog bezbednosnog kompleksa, pronalazim zanimljivu diplomatsku ulogu Turske koju ova teorija tretira kao „izolatora” između evropskog i susednih bezbednosnih kompleksa, čime se Ankara nameće kao jedan od mogućih posrednika u razgovorima između predstavnika Kijeva i Moskve.

BOŠ: Srbija je glasala za Rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija kojom se iskazuje žaljenje zbog ruskog napada na Ukrajinu i poziva na okončanje upotrebe sile. S druge strane, nije se pridružila sankcijama koje je Evropska unija uvela Rusiji, niti podržala Rezoluciju Evropskog parlamenta o Ukrajinskoj krizi. Kako objašnjavate nekonzistentnost srpske diplomatije?

MK: Srbija kao mala evropska država koja je proklamovala svoju vojnu neutralnost zbog višedecenijske kosovske problematike našla se u teškoj situaciji kad joj se stavi izbor između EU i Rusije. Male države uglavnom žele da izbegnu takve situacije, ali kada se one dogode, treba da traže načine da se optimalno prilagođavaju bez ugrožavanja svojih vitalnih interesa ili, što je daleko teže, da se menjaju. Dok se teži članstvu u EU kao glavnom spoljnopolitičkom prioritetu i strateškom cilju, strateško partnerstvo i energetska zavisnost od Rusije učinili su svaku odluku nepovoljnom. Stoga je izbalansiran stav u početku bio očekivan, ali kako rat u Ukrajini traje i povećavaju se očekivanja od strane zapadnih zemalja da se Srbija usklađuje sa stavovima EU, Srbija će, po svemu sudeći, morati da nađe neki način da zadovolji takva očekivanja kako ne bi ugrozila svoje strateške interese u vezi sa EU. Glasanje u UN i OEBS-u je stvar principa i podrške međunarodnom pravu na koje se Srbija poziva u svojim spoljnopolitičkim aktima. Da je urađeno drugačije, to bi nanelo znatnu štetu njenim interesima, pogotovo u vezi s temeljnim argumentom da međunarodno pravo štiti njen suverenitet i teritorijalni integritet. Stoga je multilateralna arena za Srbiju mesto principijelne podrške međunarodnom pravu i karta koju uvek mora držati u ruci. Valja primetiti da se nedavno Srbija ipak pridružila sankcijama koje je EU 2014. uvela bivšem ukrajinskom predsedniku Janukoviču. Razloge tome valja tražiti u kombinaciji sve većih očekivanja od strane Brisela i vodećih evropskih država za jedinstveni politički pristup prema Kremlju, i nastojanja Beograda da pokaže određeno povinovanje u meri koja ipak ne donosi zaoštravanje odnosa sa Moskvom koje bi donelo podržavanje najnovijih i dosta oštrijih paketa EU sankcija.

BOŠ: Evropska unija i šire evropski kontinent solidaran je u zajedničkom odgovoru na krizu. Evropska solidarnost podstakla je i integracijski proces i otvorila pitanje: da li je moć Unije transformativna ili u skladu s novim okolnostima − bezbednosna? 

MK: Evropska unija je dvadesetak godina uživala reputaciju normativne i transformativne sile, dok je posle 2008. godine kriza njenog unutrašnjeg sistema i politike proširenja iznela na svetlo dana skepsu u pogledu produbljivanja integracije. Međutim,  u najnovije vreme EU pokazuje izvesnu dozu žilavosti, a iskazana solidarnost usled situacije u Ukrajini te eventualnog hvatanja u koštac s pandemijom Covid-19 i određena recesija populističkih narativa može biti razlog za umereni optimizam da je EU u stanju da se strateški preorijentiše u svetlu novih i kompleksnih globalnih izazova, rizika i pretnji. Čuli smo prethodnih nedelja izjave visokih evropskih zvaničnika da se sada u nekoliko dana odlučuje o onome za šta su nekada bile potrebne godine. Ostaje da se vidi da li je time otvoren i put prema EU kao geopolitičkom akteru koji će biti u stanju da uposli svoju transformativnu moć na Zapadnom Balkanu u pravcu njegove što hitnije integracije u punopravno članstvo. Možda je baš sada prilika za tako nešto, tj. da se impuls i značenje neke geopolitičke i transformativne EU kreiraju baš u našem regionu. Nadajmo se da će biti snage i volje sa svih strana da se takva prilika iskoristi u interesu zajedničke transformacije.

Intervju je prvobitno objavljen u 82. broju biltena Progovori o pregovorima.

Autori: Branislav Cvetković, Miljana Jovanović

Beogradska otvorena škola