Mogućnost „ubrzanog” pristupanja Srbije Evropskoj uniji – model Rumunije i Bugarske?

foto: Evropska unija

Pitanje potencijalnog „ubrzanog“ pristupanja Srbije Evropskoj uniji otvoreno je proteklih dana, nakon što je Predsednik Srbije Aleksandar Vučić na konferenciji za medije 8. oktobra predstavio delove iz non-paper-a koji je potekao od Francuske i Nemačke, a koji se tiče novog okvira i pristupa u dijalogu Beograda i Prištine. Govoreći o suštini predloga, istakao je da podrazumeva saglasnost srpske strane za članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama, dok je zauzvrat Beogradu ponuđeno „ubrzano pristupanje“ Evropskoj uniji, kao i značajna ekonomska korist.

Iako ukupni sadržaj dokumenta i detaljnija elaboracija eventualnog plana ubrzanog pristupanja EU nisu poznati, niti su stigle zvanične informacije iz evropskih izvora, sama mogućnost ubrzavanja evrointegracija Srbije postoji. Uzimajući u obzir prethodnih sedam talasa proširenja Evropske unije, zabeležena je situacija u kojoj je, na određeni način, opcija ubrzanja procesa realizovana. Rumunija i Bugarska su 2007. godine postale članice Evropske unije iako u datom momentu nisu u potpunosti ispunile kriterijume definisane od strane EU.

Rumunija i Bugarska – zaostajanje za ostatkom Centralne i Istočne Evrope

Rumunija i Bugarska su zvanične zahteve za članstvo u Evropskoj Uniji podnele 1995. godine, odmah za liderima u procesu evrointegracija među bivšim socijalističkim zemljama Poljskom i Mađarskom. Evropski savet je odobrio početak pregovora za dve zemlje tek u drugom „talasu“ kada je reč o post-socijalističkim državama Centralne i Istočne Evrope, 1999. godine. Do 2002. godine i samita Evropskog Saveta u Kopenhagenu zaključeni su pregovori sa većinom ovih zemalja, ali je značajno zaostajanje Rumunije i Bugarske i nespremnost u oblasti politike i privrede odložila njihov prijem u sklopu tzv. „velikog proširenja“ 2004 godine.

U zaključcima Kopenhaškog samita postavljen je cilj pristupanja dve crnomorske zemlje 2007. godine. Na sastanku u Solunu (2003) definisan je 1. januar 2007. godine kao datum prijema, što je potvrđeno i prilikom formalnog završetka pregovora sa dve zemlje (krajem 2004) i potpisivanja Ugovora o pristupanju 2005.

Nivo neusklađenosti sa normama EU je uslovio da se prvi put u neki ugovor o pristupanju unesu specifične zaštitne klauzule, koje se odnose na funkcionisanje unutrašnjeg tržišta i saradnju u pravosuđu i unutrašnjim poslovima. U naredne dve godine ove dve države nalazile su se pod strogom prismotrom Brisela pri sprovođenju preuzetih obaveza, uz kontinuirane izveštaje Evropske komisije koji su ukazivali na duboke probleme sa korupcijom, nedovoljnom nezavisnošću i transparentnošću pravosuđa, kao i visokim stopama kriminala.

Komisija je u septembru 2006. godine u svom izveštaju, ipak, potvrdila 1. januar 2007. kao datum prijema u članstvo, dokle su i sve države članice EU ratifikovale Ugovor o pristupanju. Na taj način Rumunija i Bugarska su postale 26. i 27. zemlja članica EU po, objektivno, ubrzanoj proceduri, formalno neispunjavajući sve kriterijume određene u pristupnom procesu.

Pre svega, radi se o neostvarivanju onoga što je danas obuhvaćeno poglavljima 23 i 24 – poglavljima koje zemlje Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju, prva otvaraju, a poslednja zatvaraju, uz zahtev potpunog usklađivanja sa predviđenim merilima. Međutim, kao oblik nadzora nad realizacijom preostalih zadataka Bugarske i Rumunije, Evropska komisija je odlučila da ustanovi inovativni instrument – Mehanizam za saradnju i verifikaciju.

Prvi put u istoriji – produženi nadzor

„Ubrzani“ ulazak Bugarske i Rumunije u EU uz zaostajanje za evropskim standardima i očiglednim izazovima na polju reforme pravosuđa i borbe protiv korupcije kompenzovan je uspostavljanjem mehanizma za produženi monitoring i podršku u reformskom procesu. Prvi i, do sada, jedini put u istoriji evrointegracija definisan je instrument post-pristupnog nadzora. Odlukom Komisije, 13. decembra 2006. godine, stvoren je Mehanizam za saradnju i verifikaciju (CVM).

Komisija je ustanovila Mehanizam kao kombinaciju merila i obaveza redovnog izveštavanja i praćenja napretka ka definisanim merilima.

Merila su, zapravo, ciljevi i zadaci koje dve države moraju da adekvatno ispune. U slučaju Rumunije to su 4 merila – efikasnost i transparentnost sudskog sistema, izgradnja ključnih institucija za istraživanje porekla imovine, borba protiv korupcije na svim nivoima, te prevencija korupcije – dok je za Bugarsku inicijalno određeno 6 merila – dodatak, u odnosu na Rumuniju je borba protiv organizovanog kriminala. Evropska komisija je zadržala pravo budućeg prilagođavanja merila, u skladu sa stručnim procenama. Stoga, jasno je da Rumunija i Bugarska, uprkos „ubrzanom“ ulasku u Evropsku uniju, još uvek ne uživaju maksimalno ravnopravnu poziciju u odnosu na sve ostale članice.

Prvi izveštaj o napretku u okviru Mehanizma za saradnju i verifikaciju (CVM) Komisija je izradila u junu 2007. godine. Od tada se jednom godišnje, u leto, objavljuje monitoring izveštaj za Rumuniju i Bugarsku sa daljim preporukama.

Mehanizam produženog evropskog nadzora (CVM) je određen kao dugoročno sredstvo, ali bez preciziranja krajnjeg vremenskog roka za izvršenje preporuka i, posledično, ukidanje nadzora. U dokumentima Komisije se eksplicitno navodi da će merila biti ukinuta (njenom odlukom) samo u celini, ne pojedinačno, kada budu adekvatno zadovoljena, bez mogućnosti nazadovanja. 2017. godine, deceniju od početka primene, Komisija je izvršila sveobuhvatnu evaluaciju Mehanizma i predstavila preostale korake, u formi konkretnih preporuka za obe države, čije izvršenje bi vodilo zatvaranju procesa.

Nakon najnovijih izveštaja iz EU, analitičari ocenjuju da je Rumunija blizu ukidanja mehanizma nadzora, dok se Bugarska još uvek nije približila tom koraku.

Mogućnosti ubrzanog pristupanja i naknadni monitoring – perspektive Srbije

Uzimajući u obzir nivo pripremljenosti Srbije za članstvo u datom trenutku, te očekivane teškoće pri zatvaranju „najtežih“ poglavlja 23 i 24, jedan vid ubrzanja pristupanja, u odsustvu za sada detaljnijih i pouzdanijih objašnjenja evropskih institucija, bi bio sadržan u prihvatanju Srbije bez 100% ostvarenih kriterijuma i naknadnom aktiviranju CVM mehanizma, po uzoru na rumunski i bugarski presedan.

Međutim, uz pitanje (ne)postojanja političke volje sa obe strane za takvo rešenje, dodatna prepreka, koja bi zahtevala prevazilaženje, jeste i aktuelni evropski pristup prema proširenju. Naime, još 2010. godine, u toku završnih pregovora sa Hrvatskom, u izveštaju Komisije je, u skladu sa pooštrenim uslovima, istaknuto da neće biti uvođenja eventualnih zaštitnih mera, jer će Hrvatska postati članica samo kada bude potpuno spremna za to. Takođe, tokom 2011. godine i u dokumentima Evropske komisije je eksplicitno naznačeno nepostojanje namere za unošenjem CVM mehanizma u bilo koji budući ugovor o pristupanju.

Potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak ističe da je neophodno preciznije definisati šta podrazumeva brz ulazak Srbije u EU, ali da bi, iako je u evropskim krugovima Srbija izgubila svoj nekadašnji status „frontrunner“ kandidata, po ubrzanoj proceduri to bilo moguće postići do kraja ove decenije.

„Prvi prioritet u trenutnom geopolitičkom momentu je strateško opredeljivanje zemlje. Zatim, ukoliko bi sporazum Beograda sa Prištinom bio potpisan do 2024. godine, kako se najavljuje iz evropskih izvora, i dalje bi glavni uslov bila vladavina prava“, smatra Međak.

Na pitanje da li smatra da bi Evropska unija mogla da ponovo koristi mehanizme naknadnog nadzora uprkos ranije zauzetom stavu, on naglašava da sa sadašnje tačke gledišta ne vidi kako se može doći do bržeg proširenja na Zapadni Balkan bez upotrebe ovih mehanizama.

„Potencijalno ubrzano članstvo Srbije bi bilo ograničeno sa nekoliko verifikacionih mehanizama koji se tiču vladavine prava, korupcije, organizovanog kriminala, ali i životne sredine, i što se manje domaćih zadataka uradi, nadzor će biti duži“, zaključuje Međak.

Izvor: European Western Balkans