Arhiva: Vesti

Plan rasta za Zapadni Balkan: Nova energija za stari proces

Plan rasta za Zapadni Balkan: Nova energija za stari proces

foto: Evropska unija

Novi Plan rasta za Zapadni Balkan[1] (ZB) donet je sa ciljem da podstakne zemlje regiona da se posvete bržem sprovođenju reformi i dostizanju ekonomskog rasta. Razloge za donošenje ovog plana nalazimo u nezadovoljstvu Evropske unije (EU) sporim napretkom zemalja regiona po pitanju sprovođenja socioekonomskih i fundamentalnih reformi, kao i nedovoljnim nivoom konvergencije zemalja ZB sa EU. Trenutno su zemlje ZB na nivou konvergencije od oko 35% proseka Unije, što ukazuje na nedovoljne kapacitete za finansiranje reformi neophodnih za pristupanje, ali i da bi kao članice EU ove zemlje postale preveliki teret za Uniju. Sa druge strane, u kontekstu rata u Ukrajini i nepoljuljane bliskosti zemalja regiona sa drugim zemljama ne tako bliskih EU, kroz ovaj plan EU pokazuje nameru da potvrdi svoje jedinstvo, opredeljenje ka proširenju i svoje prisustvo u regionu.

Šta stoji u Planu rasta?

Sam plan, koji je Evropska komisija donela novembra 2023. godine, sastoji se od četiri stuba i kombinuje postepeno otvaranje EU ka zemljama ZB, obaveze koje zemlje treba da ispune, kao i finansijsku podršku koja im sledi ukoliko te obaveze sprovedu.

Prvi stub podrazumeva bržu integraciju regiona u jedinstveno tržište EU, odnosno približavanje regiona pravilima po kojima funkcioniše tržište, pri čemu EU definiše sedam prioritetnih oblasti i ostavlja mogućnost za njihovo proširenje. Budući da kroz ceo plan insistira na brzini, oblasti koje EU vidi kao najbrže dostižne su sloboda kretanja dobara, usluga i radne snage, stupanje u jedinstveni evropski sistem plaćanja (SEPA), unapređenje transporta, digitalizacija, usklađivanje proizvoda sa standardima EU (poput CE oznake[2]) i energetska tranzicija. Prema rečima ministarke za evropske integracije Tanje Miščević, Srbija se posebno fokusirala na dve oblasti u kontekstu ubrzane integracije – pripremu za podnošenje aplikacije za evropski sistem plaćanja i uspostavljanje zelenih koridora koji treba da olakšaju i ubrzaju carinske procedure.

Drugi stub predviđa jaču regionalnu ekonomsku integraciju odnosno stvaranje zajedničkog regionalnog tržišta ZB po modelu i pravilima jedinstvenog tržišta EU. Zajedničko regionalno tržište podrazumeva četiri slobode kretanja – dobara, usluga, ljudi i kapitala i predstavljalo bi svojevrsnu pripremu zemalja ZB za trenutak kada jednom postanu članice EU. U kontekstu ovog stuba naglašava se da odsustvo saradnje neke od zemalja neće moći da blokira napredak ostalih.

U okviru trećeg stuba predviđa se obaveza za svaku od zemalja da donese reformsku agendu, dokument koji treba da sadrži reforme koje zemlja planira da sprovede i investicione oblasti za naredne četiri godine, kao i indikatore i vremenski okvir na osnovu kojih će se pratiti ostvarenje reformi. Reformsku agendu pripremaju vlade u saradnji sa Evropskom komisijom. Po uspešnom sprovođenju reformi, zemlja će moći da povuče finansijska sredstva predviđena četvrtim stubom.

Četvrti stub podrazumeva Instrument za reformu i rast za Zapadni Balkan, odnosno paket od 6 milijardi evra za ceo region, u kombinaciji od 2 milijarde evra bespovratnih sredstava i 4 milijarde povoljnih kredita za period 2024-2027. Sredstva iz ovog instrumenta dolaze kao dodatna u odnosu na postojeći instrument za pretpristupnu pomoć (IPA III).

Gde je Srbija?

Srbija je trenutno u procesu pripreme svoje reformske agende, u koji šire društvo za sada nije uključeno u dovoljnoj meri. Kako je do sada poznato, reformska agenda Srbije sadržaće reforme u okviru četiri prioritetne oblasti – unapređenje privrednog ambijenta; energetska tranzicija i zaštita životne sredine; razvoj ljudskog kapitala; i fundamentalna prava. Najavljuju se reforme u oblasti javnih preduzeća, podsticanja poljoprivrednog sektora, obnovljivih izvora energije, usklađivanja potreba tržišta rada i obrazovanja, slobode govora i borbe protiv korupcije. Priprema sadržaja reformske agende obavljena je bez uključivanja šireg društva, usled tesnih rokova postavljenih od strane EU. Ovo je u slučaju Srbije dodatno nepovoljno zato što Srbija nema nacionalni Plan razvoja koji bi predstavljao konsenzus po pitanju vizije i pravca kojim će se kretati u narednom periodu. Da takav dokument postoji još bi se možda i moglo razumeti da reforme za narednih nešto manje od četiri godine budu preuzete iz njega i bez dodatnih konsultacija sa građanima.

Podsećanja radi, reformska agenda nije prvi dokument kojim Srbija predstavlja EU reforme koje će sprovoditi u narednom periodu. Prethodnih deset godina tu ulogu imao je Program ekonomskih reformi (ERP) koji se donosio svake godine za naredne tri i koji je predstavljao krovni dokument ekonomskog upravljanja i planiranja u zemlji. Nije tajna da EU nije zadovoljna onim što je ERP ostvario u ne tako kratkom trajanju svog životnog veka, te reformska agenda treba da ispravi njegove nedostatke utoliko što će sadržati relativno brzo i lako ostvarive reforme i nedvosmislene pokazatelje njihove uspešnosti. Dok Plan rasta nalaže zemljama kandidatima da se u pripremi svojih reformskih agendi oslanjaju na reforme predviđene u svojim ERP dokumentima, za sada ostaje nejasno da li će zemlje nastaviti da pripremaju ovaj dokument ili se taj sistem napušta.
Na većem uključivanju civilnog društva, ali i socijalnih partnera (organizacija radnika i poslodavaca) i lokalnih nivoa vlasti, insistiraju i Evropski parlament i Savet EU. Civilno društvo je važno zato što može da bude koristan sagovornik koji prepoznaje različite probleme u društvu i oblasti u koje država može da ulaže. Takođe, uključivanje civilnog društva u ovaj proces moglo bi da popravi stav građana prema članstvu Srbije u EU, koji je procentualno najniži u regionu. Budući da reformska agenda, prema dosadašnjim saznanjima, još nije usvojena, i dalje postoji prostor da se ovaj nedostatak ispravi.

Kako će se proveravati uspešnost reformi?

Za dosledno sprovođenje Plana rasta odnosno reformskih agendi neophodno je da se uspostavi jasan način provere i ocenjivanja uspešnosti sprovođenja reformi od strane EU. Iz samog plana vidimo nekoliko poteza kojima EU pokušava da obezbedi kontrolu nad sprovođenjem reformi. Najpre, sam model instrumenta podrazumeva isplatu tek nakon uspešno ispunjenih dogovorenih obaveza. Drugo, same reformske agende treba da predvide način nadzora, izveštavanja i ocenjivanja sprovođenja reformi. Zatim, Evropska komisija treba da proceni koliko su reformske agende sveobuhvatne, relevantne i prikladne, te da li mogu da doprinesu prevazilaženju socioekonomskog jaza između zemalja regiona i država članica EU, kao i da li su predviđene reforme dovoljno ambiciozne da doprinesu napretku procesa proširenja.

Tek nakon pozitivne ocene Komisije donosi se odluka o sprovođenju reformske agende. Konačno, kroz predloge izmena Evropskog parlamenta i Saveta EU na tekst Komisije, vidimo i da su ove institucije zainteresovane da budu više uključene u odobravanje i praćenje sprovođenja reformskih agendi od strane zemalja ZB, kao i za jaču ulogu u odobravanju finansijskih sredstava. Osim ovih instrumenata, za uspešnost sprovođenja reformi bilo bi važno da civilno društvo bude upoznato i upućeno u reforme i indikatore kako bi moglo da prati i doprinese napretku. 

Plan rasta za Zapadni Balkan treba tumačiti kao novu energiju EU za proces proširenja. Pozitivno je što je EU svesna ključnih izazova sa kojima se zemlje ZB suočavaju i što prepoznaje važnost ekonomskog rasta za jačanje evropske perspektive zemalja regiona, posebno imajući u vidu rastuću potrebu za prevazilaženjem socioekonomskih nejednakosti i ostvarivanjem fundamentalnih prava. Plan predstavlja priliku da se uhvati zamajac raspoloženja za proširenje unutar EU i Srbija bi trebalo da se posveti najpre prioritizaciji reformi, istinski uzimajući u obzir stavove šire društvene zajednice, a zatim i doslednom sprovođenju dogovorenih reformi.

Autorka: Lana Hadži-Niković


[1] Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Kosovo*, Severna Makedonija i Srbija.

[2] Oznaka CE na proizvodu garantuje da je taj proizvod u skladu sa zdravstvenim, bezbednosnim i drugim direktivama EU, kao i da je sproveden postupak ocenjivanja usaglašenosti. Da bi proizvod mogao da se nađe na tržištu EU, bilo da je nastao u nekoj od država članica ili trećih zemalja, neophodno je da ima CE znak.

Najnovije