Povodom posete Emanuela Makrona: Duga lista gostiju sa Zapada
foto: Privatna arhiva
Iako je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji, Aleksandar Vučić od početka rata u Ukrajini nije imao nijedan zvaničan sastanak s Vladimirom Putinom. S druge strane, samo u poslednjih nekoliko meseci, predsednik Srbije je imao niz sastanaka na visokom nivou sa zapadnim zvaničnicima. Ovi susreti ukazuju na to da Srbija sve više učvršćuje svoju poziciju kao partner zapadnih zemalja, posebno u kontekstu globalne političke situacije izazvane ruskom invazijom na Ukrajinu. Za to vreme, zapadni partneri, radi svojih strateških interesa, žmure na sve unutrašnje probleme u Srbiji.
Svega pet meseci nakon što je, u aprilu ove godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić boravio u zvaničnoj poseti Parizu, francuski predsednik Emanuel Makron sleteo je na beogradski aerodrom u okviru dvodnevne posete Srbiji. S drugog ovogodišnjeg sastanka dvojice predsednika poslat je niz oficijalnih, ali i značajan broj nezvaničnih poruka. Zvanično, putem malih ekrana mogli smo videti da je poseta protekla u prijateljskom tonu, uz tople reči i potpisivanje velikog broja ugovora, što predstavlja još jedan korak u učvršćivanju bilateralnih odnosa dve države, koji su, nakon perioda zastoja, doživeli značajan napredak poslednjih godina. Nezvanično, poseta je potvrdila sve odlučnije svrstavanje Srbije u okvir zapadnoevropske politike, koje je otpočelo nakon ruske invazije na Ukrajinu. Međutim, evidentno je i da je francuski predsednik (pa samim tim i EU) zažmurio na oba oka kada je reč o stanju demokratije u Srbiji, protestima protiv eksploatacije litijuma i sve autoritarnijem ponašanju srpskih vlasti.
Od tri posete nekog francuskog predsednika Srbiji u 21. veku, dve je načinio Emanuel Makron − 2019. godine i prošlog meseca. Pre njega je to jedino uradio Žak Širak 2001, neposredno nakon petooktobarskih promena. Ovogodišnja Makronova poseta Srbiji desila se u trenutku složenih unutrašnjih i međunarodnih okolnosti, kako za Srbiju i Francusku, tako i za širi evropski kontekst. Poseta je bila veoma značajna i obuhvatala je ekonomske, vojne, političke i evropske dimenzije.
Nabavka oružja kao signal
Najznačajniji i medijski najpraćeniji sporazum bila je kupovina 12 Rafal aviona za 2,7 milijardi evra, što predstavlja verovatno najvažniji vojno-trgovinski sporazum u srpskoj istoriji. Pored nabavke savremene vojne opreme za srpsku avijaciju, ovaj sporazum je značajan i zbog simbolične poruke koju šalje − nabavka oružja nikada nije samo nabavka oružja, već i signal geostrateškog svrstavanja zemlje. Kao ilustracija može poslužiti situacija u kojoj se Srbija našla početkom 20. veka: nakon smene dinastije Obrenović, koja se u spoljnoj politici oslanjala isključivo na odnose sa Austrougarskom, i dolaska Petra I Karađorđevića na vlast, Srbija je okrenula svoj spoljnopolitički kurs i uspostavila bliske veze s Francuskom. Nakon izbijanja Carinskog rata između Srbije i dvojne monarhije, srpska Vlada je 1909. godine za potrebe vojske kupila topove u Francuskoj, što je tada imalo prvorazredni politički značaj. Savezništvo s Francuskom je kasnije dodatno produbljeno tokom Prvog svetskog rata i negovano sve do sloma Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu.
Interesi srpske i francuske strane
Zanimljivo je da je i prethodna Makronova poseta imala vojnu dimenziju − Srbija je tada ugovorila kupovinu francuskog PVO sistema „Mistral”, dok je srpska vojska u međuvremenu uvrstila u svoju upotrebu i francuski radar GM-400. Sve intenzivnija vojna saradnja, kao i saradnja u drugim oblastima – koncesija za aerodrom, izgradnja metroa, sanacija deponije u Vinči, otvaranje francuske Agencije za razvoj i Francusko-srpskog inovacionog foruma – pokazuje pomenutu uzlaznu putanju bilateralnih odnosa dve zemlje.
Komentarišući sastanak dvojice predsednika za ugledni portal Politiko, srpski analitičar Boško Jakšić istakao je da je francuski interes dominantno finansijske prirode, dok se interes predsednika Vučića ogleda pre svega u tome da još jednom pokaže da ima podršku zapadnih saveznika. Ipak, treba dodati da, pored skoro tri milijarde evra koje će Srbija izdvojiti za kupovinu aviona i niza potpisanih sporazuma, ova poseta francuskog predsednika može se posmatrati i kroz prizmu osnaživanja Makronove unutrašnje i spoljnopolitičke pozicije. Nakon loših rezultata na parlamentarnim izborima i političke krize u Francuskoj, Makron je iskoristio ovu posetu da pokaže da je i dalje vodeća figura u EU i njen neformalni lider. Istaknuto je da Francuska želi ekonomski snažnu i demokratsku Srbiju u Evropskoj uniji. Ipak, francuski predsednik nije pomenuo da je Srbija poslednje pregovaračko poglavlje sa EU otvorila upravo tokom njegove prethodne posete Beogradu, 2019. godine i da od tada nije učinjen nikakav pomak na ovom polju.
Srbija, partner Zapada
Iz perspektive srpskih vlasti, Makronova poseta Srbiji predstavlja nastavak niza intenzivnih sastanaka koje je predsednik Aleksandar Vučić održao u kratkom vremenskom periodu sa ključnim zapadnim zvaničnicima, što ukazuje na promenu spoljnopolitičkog kursa Srbije. Ovaj diplomatski tempo, koji je sve vidljiviji od ruske invazije na Ukrajinu, oslikava sve jasnije distanciranje Srbije od njene ranije pozicije balansiranja između Istoka i Zapada. Podsetimo da, iako je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji, Vučić od početka rata u Ukrajini nije imao nijedan zvaničan sastanak s predsednikom Rusije, koji je ranije bio čest gost u Srbiji. S druge strane, samo u poslednjih nekoliko meseci, predsednik Srbije je imao niz sastanaka na visokom nivou sa zapadnim zvaničnicima. U maju su Srbiju posetili prva dama Ukrajine Olena Zelenska i ministar spoljnih poslova ove zemlje Dmitro Kuleba. Sredinom jula u Srbiju su stigli nemački kancelar Olaf Šolc i potpredsednik Evropske komisije Maroš Šefčovič, dok je početkom avgusta u Srbiju doputovao direktor CIA Vilijam Berns. Nakon Makronove posete Beogradu, Vučić je otputovao u Prag, gde se na marginama Globalnog bezbednosnog foruma sastao s predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, dok je početkom septembra ugostio predsednika Izraela Isaka Hercoga, u veoma delikatnom međunarodnom trenutku za ovu zemlju izazvanim ratom u Gazi. U isto vreme, Vučić je odbio javni poziv predsednika Rusije Vladimira Putina da prisustvuje samitu BRIKS-a u Kazanu, te čak javno priznao da oružje iz Srbije, preko posrednika, završava u Ukrajini – čime se Srbija, makar implicitno, pozicionira uz zapadni blok u aktuelnom sukobu. Ovi susreti sa ključnim zapadnim liderima ukazuju na to da Srbija sve više učvršćuje svoju poziciju kao partner zapadnih zemalja, posebno u kontekstu globalne političke situacije izazvane ruskom invazijom na Ukrajinu.
Ovim zaokretom u spoljnoj politici i pristankom na eksploataciju litijuma, srpske vlasti su uspešno osigurale da zapadni akteri, uključujući Makrona, zarad strateških interesa, budu spremni da zažmure na sve izraženije unutrašnje probleme u Srbiji. Demokratsko nazadovanje, hapšenja ekoloških aktivista, gušenje medijskih sloboda i sve autoritarnije ponašanje vlasti ostali su u drugom planu. Iako bi Srbija trebalo da bude predmet kritika zbog ograničavanja prostora za opoziciju i pritisaka na nezavisne medije, zapadni lideri odlučuju da te izazove uglavnom ignorišu u korist šireg strateškog cilja, koji uključuje spoljnu politiku, eksploataciju retkih ruda i saradnju po pitanju Kosova. Rezolucija Evropskog parlamenta, koja je osudila izborne nepravilnosti u decembru, gotovo je zaboravljena, a stalni apeli srpske opozicije o opadanju demokratskih standarda ne nailaze na ozbiljniji međunarodni odgovor. Ovakav selektivni pristup Zapada prema Srbiji, gde se prioritet daje ekonomskoj i geopolitičkoj stabilnosti pre nego demokratskim principima, dodatno osnažuje Vučićev režim, koji ove međunarodne kontakte koristi kao dokaz da uživa podršku ključnih svetskih sila, uprkos unutrašnjim kritikama i izazovima.
Autor: Viktor Stamenković, Institut za političke studije
Tekst je prvobitno objavljen u 111-112. dvobroju biltena Progovori o pregovorima
