Sara Vagenkneht: politički fenomen
foto: Ferran Cornellà
Kako glavnotokovske partije gube vlast širom Evrope, rascepkani politički pejzaž olakšava zauzimanje nove teritorije političkim preduzetnicima poput Marin Le Pen, Donalda Trampa i drugih. To sve više važi i za Nemačku koja je dugo služila kao evropsko sidro predvidljive političke stabilnosti. Naime, jedan od „glavnih krivaca“ za ovaj fenomen je Sara Vagenkneht koja preokreće nemačku politiku tako što uništava dominaciju etabliranih partija i time razbija podelu spektra levo-desno koja je karakterisala zapadnu politiku tokom većeg dela XX veka.
Karakter definisan otporom prema promenama: dugačka senka Istočne Nemačke
Ukratko, Sara Vagenkneht je sve samo nije tipična zapadna levičarka. Ovo je delimično povezano sa činjenicom da je rođena 1969. godine s druge strane gvozdene zavese, u Jeni, od oca Iranca koji je studirao u Zapadnom Berlinu i majke Nemice koja je radila kao trgovac umetničkim delima i živela s druge strane Berlinskog zida. Kada je Vagenknehtova imala tri godine, njen otac je otišao u Iran i više se nije vratio. Sa 19 godina, kao studentkinja filozofije, pridružila se vladajućoj partiji Socijalističkog jedinstva u Istočnoj Nemačkoj. Nakon pada te države, partija Socijalističkog jedinstva se preoblikovala u Partiju demokratskog socijalizma (PDS), a Sara Vagenkneht se pridružuje njenoj marksističko-lenjinističkoj frakciji, Komunističkoj platformi. Kraj DDR bio je, prema rečima njenog biografa Kristijana Šnajdera, „trenutak kada je rođena političarka Vagenkneht“. Doživela je to kao „jedinstveni užas“, jer je verovala da se socijalizam Istočne Nemačke ipak može spasiti.
Istovremeno, njena bivša država prolazila je kroz oštru ekonomsku tranziciju. Ujedinjena Nemačka morala je da privatizuje skoro 8.000 preduzeća koja su zapošljavala preko 4 miliona ljudi što je stvorilo dvostruki šok koji se vratio na Zapad. Dok je PDS pokušavao da se udalji od svojih istočnonemačkih korena, predstavljajući se kao održiva alternativa zbog dugačke senke istočnonemačke diktature u odnosu na Socijaldemokratsku partiju Nemačke (SPD), Sara Vagenkneht je nastavila da brani stari režim zadržavajući svoju opoziciju Zapadu, NATO savezu i kapitalizmu. U toj tranziciji iz industrijskog društva u uslužno društvo, Sara Vagenkneht pronalazi uzroke današnjih društvenih problema u Nemačkoj jer je dovelo do društvenog nazadovanja ka niže plaćenim poslovima u osnovnim uslugama. U isto vreme, dolazak „društva znanja“ koristi diplomcima koji ne doživljavaju ekonomske poteškoće, a izgubili su kontakt sa drugim društvenim slojevima.
Iz tog perioda, primećujemo da je Sara Vagenkneht bila Staljinov agitator smatrajući ga čovekom „koji je modernizovao Rusiju i pretvorio je u vodeću silu“, te se iz tog razloga 2008. godine usprotivila izgradnji spomenika s epitafom „Žrtvama staljinizma“ na groblju Fridrihsfeld. Ona je 2009. malo korigovala svoj stav, objašnjavajući da je istoriografija i na desnici i na levici falsifikovala sliku Staljina i da je treba razjasniti ne bi li se donela prava ocena. Danas se Vagenknehtova udaljava od apologije diktature ka reformističkim pozicijama, pa i osnivački manifest njene stranke Saveza razuma i pravde Sare Vagenkneht (BSV) nastoji da odvoji Saru Vagenkneht od njene komunističke aure i podstakne na zaborav njenu prošlost kao portparola Komunističke platforme. Brojne publikacije Sare Vagenkneht otkrivaju kako se njen profil razvijao. Direktorka Akademije za političko obrazovanje u Tutzingu, Ursula Minh, smatra da je Sara Vagenkneht oduvek bila populista, čak i dok je bila u partiji Levice (Die Linke). Svakako, reč je o složenoj transformaciji, čiju završnu fazu treba analizirati od 2021. do 2023. godine, kada se sastavljao budući program stranke BSV.
Politički oldtajmer: od staljinizma do ordoliberalizma
Nova politika „trećeg puta“ kroz izazove globalizacije je i mnogim članovima partije SPD delovala kao izdaja principa, a neki od njih, poput Oskara Lafontena, odgovorili su napuštanjem stranke i savezništvom sa ostacima stranke PDS koja je u međuvremenu pala ispod cenzusa. Taj novi savez je 2005. godine dobio 8,7% glasova i kasnije odlučio da se formalno spoji u novu partiju Die Linke – kada se Sara Vagenkneht pridružuje izvršnom komitetu. Među svojim kolegama u redovima Levice, Vagenknehtova je uživala reputaciju harizmatičnog i snažnog igrača, voljnog da se bori za vlast čak i po cenu slabljenja partijskog jedinstva i stradanja na izborima. Upravo to je što je Die Linke bio podeljen na pristalice i protivnike Vagenknehtove, s obzirom da, iako je nekada branila staljinizam u stilu DDR, oko 2016. godine Sara Vagenkneht počinje da se otvara prema nemačkom nacionalizmu i sada tvrdi da su „socijalna tržišna ekonomija“ i „ordoliberalizam“ Zapadne Nemačke iz pedesetih najbolji ekonomski sistem.
Pored toga, od leta 2015. godine Sara Vagenkneht je među prvima kritikovala imigracionu politiku Angele Merkel, tvrdeći da je bivša kancelarka prihvatala stotine hiljada azilanata, a da nije obezbedila finansijska sredstva ni neophodnu infrastrukturu da ih podrže na lokalnom nivou, što je dovelo do društvenih tenzija i sukoba. Članovi partije Levice su je oštro kritikovali, tvrdeći da nijedan istinski levičar ne bi trebalo da tako „desničarski“ napada Merkelovu zbog migracija, dok s druge strane Die Linke ima program koji poziva na „otvorene granice“. Upravo Vagenknehtova uverava da je to, i samo to, razlog zašto Levica gubi podršku na istoku. Ovaj argument je doveo Vagenknehtovu u rastući sukob sa Levom partijom, kao i njen kasniji odgovor na pandemiju COVID-19.
Iako je postalo jasno da je odlazak Sare Vagenkneht samo pitanje vremena, ona je napravila svojevrsni ambiciozni, politički „padobran“ tako što je 2018. godine osnovala transpartijski pokret Aufstehen (Ustani) – napravljen po uzoru na stranku Nepokorena Francuska – koji je zamišljen da postane zajednička platforma za okupljanje rasute levice i levopopulističkih snaga u Nemačkoj koje nisu bile zastupljene u konvencionalnom političkom pejzažu države. Pokret nije uspeo da evoluira u punopravnu stranku i ostao je samo još jedna levičarska diskusiona platforma. Vagenknehtova je rano uočila zloslutne znake toga, pa je već 2019. napustila udruženje usled zdravstvenih problema, uvidevši njenu beskorisnost kao instrumenta dalje aktivne političke borbe, ostavljajući levicu podeljenu više nego ikad.
Levica kao stil života
Sukobi između Vagenknehtove i većeg dela ostatka partije Levice bili su u potpunosti vidljivi neposredno pre saveznih izbora 2021. godine kada objavljuje svoju knjigu, Samopravedni, u kojoj objašnjava razloge svog otuđenja od mejnstrim levice. Bio je to trenutak kada je postalo očigledno da je politička budućnost radikalno otvorena, posebno kada su se demohrišćani i socijaldemokrate obavezale da neće ulaziti u još jednu veliku koaliciju. Ona u knjizi optužuje rukovodstvo Leve stranke da ignoriše „obične ljude“ iz radničke klase u korist povlađivanja „akademskoj klijenteli“, odnosno urbanim, mladim i aktivističkim zajednicama srednje i više klase – sveprisutnih u medijima, univerzitetima i velikim gradovima – koje propagiraju „rodno osvešćen jezik i skupe organske proizvode“ nasuprot veri, naciji i otadžbini, tako nametnuvši svoj pogled na svet i, usput, udaljavajući od sebe svoje tradicionalne glasače.
U knjizi Vagenknehtova objašnjava da se politika identiteta fokusira na sve manje i sve bizarnije manjine, od kojih svaka pronalazi identitet u nekoj neobičnosti koja je razlikuje od većine društva i iz koje proizilazi njihovo pravo na žrtvu, te preokupacija tim pitanjima Levicu udaljava od problema socijalnog balansa „hleba i putera“ i „borbe s niskim platama“. Svakako, knjiga Samopravedni je dostigla broj jedan na nemačkoj domaćoj listi publicistike, čineći je jednom od poslanika sa najvećom zaradom u zemlji. Kao što vidimo, Vagenknehtova vrlo dobro reaguje na raspoloženje stanovništva i snažno raspiruje antielitne osećaje iako i sama pripada establišmentu, po svom obrazovanju i svom izrazu, kao i po finansijskom statusu.
Autor: Aleksa Jadžić