Izveštaj Marija Dragija o Starom kontinentu u globalnim odnosima - Otmica Evrope
foto: Paola Felix Meza
„Nikada u prošlosti veličina naših zemalja nije izgledala tako mala i neodgovarajuća u odnosu na veličinu naših izazova”, upravo ovim rečima Mario Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke i nekadašnji premijer Italije, završava svoje uvodno pismo za Izveštaj o budućnosti evropske konkurentnosti. Sastavio ga je po nalogu Evropske komisije, kao svoj lični stav o stanju, preprekama i budućnosti koja očekuje Stari kontinent.
Dokument, objavljen prošlog meseca, a u javnosti poznat jednostavno kao Dragijev izveštaj, došao je pomalo kao šok i otrežnjenje u često uljuljkanim briselskim krugovima i izazvao komešanje, euforiju i anksioznost u evropskim medijima koji su proveli nedelje secirajući ovu analizu. Ona zaista slika tmurni pejzaž evropske ekonomske i političke pozicije u svetskim odnosima – više Goja nego Mone, pre Maler nego Štraus.
Alarm za buđenje
U uvodu, Dragi o Evropi piše: „Temelji na kojima smo gradili sada se tresu”; „Prethodna globalna paradigma bledi”; „Nedostatak dinamizma je samoispunjavajući”; „Evropska potreba za rastom se povećava”; „Ovo je egzistencijalni izazov”.
Otud ne čudi da su mnogi u njegovom izveštaju videli samo tamne tonove. Međutim, nije tako. Dragi zapravo dramatičnim upozorenjima, u kojima ima i malo patosa, pokušava da trgne evropske političare i opštu javnost iz njihove udobne bezbrige, te pred njih stavi hladno ravno ogledalo u koje bogati, stari, kulturni kontinent retko voli da pogleda.
Deluje da je uspeo.
Osnovni zaključak Dragijevog izveštaja je da je Evropska unija spororastuća, okoštala struktura koja gubi uticaj u globalnim okvirima, kaska za Amerikom i Kinom i stoji pred opasnošću da na kraju izgubi i svoje vrednosti, slobodu, demokratiju i društvenu jednakost, a time i razlog za sopstveno postojanje.
Da bi se to predupredilo, jedan od najvećih evropskih ekonomskih mislilaca današnjice, kako ga je predstavila Evropska komisija, nudi listu krupnih, temeljnih preporuka koje treba da preokrenu sudbinu Unije i „radikalno promene Evropu”.
Opasnosti & rešenja
Konkretno, Dragi vidi tri opasnosti koje su nad EU.
Prva je nedostatak inovacija, ključnih za obezbeđivanje visokog rasta u narednim decenijama koje će obeležiti starenje stanovništva u EU, odnosno smanjenje radne snage. To iziskuje hitnu potrebu za povećanjem produktivnosti, a produktivnost zahteva tehnološki napredak, odnosno inovacije.
Tu, međutim, EU dramatično zaostaje. „Evropa je zaglavljena u statičnoj industrijskoj strukturi sa malo novih kompanija koje uspevaju da se izdignu tako da poremete postojeće industrije ili razviju nove motore rasta. U poslednjih 50 godina nije osnovana nijedna kompanija u Evropi koja sada vredi više od sto milijardi evra, dok su u SAD svih šest kompanija sa vrednošću koja prelazi hiljadu milijardi evra stvorene u ovom periodu”, piše Dragi.
Evropske kompanije se, kako dalje navodi, bave starim, zrelim tehnologijama u kojima ima malo potencijala za veliki napredak, troše mnogo manje od svojih američkih konkurenata na istraživanje i inovacije, pri čemu su evropski igrači u inovacijama i istraživanju automobilske firme, dok u SAD u tim ulaganjima dominira tehnološki sektor.
Razlog za takvo stanje, po njemu, nije nedostatak istraživača ili samih inovacija, već činjenica da su regulative u EU komplikovane, a pristup finansiranju ograničen u odnosu na SAD, zbog čega mnoge inovacije nikada ne budu komercijalizovane.
Rešenje je više nego krupno: Formiranje zajedničkog evropskog tržišta kapitala, odnosno berze, što bi omogućilo koncentraciju velike količine kapitala koja bi se onda mogla usmeriti na razvoj ovakvih kompanija. Tu je i oštro rezanje regulative koja često pritiska EU kompanije, zbog čega 30% startapova koji dostignu vrednost od milijardu evra sada svoja sedišta seli u SAD. Čak i pristup zaštiti konkurencije i koncentraciji velikih kompanija – jedna od glavnih tačaka u kojima se razlikuju regulatori u SAD i EU – nije nešto što bi Dragi ostavio netaknutim, smatrajući da bi firmama trebalo dati više prilika za rast.
Inovativnost, produktivnost i hvatanje priključka u tehnologijama poput veštačke inteligencije je dakle prvi cilj buduće evropske politike koji treba da obezbedi brz i stabilan ekonomski rast u EU.
Drugi cilj je, prema Dragiju, rešavanje pitanja visokih cena energije u Evropi i ostajanja na putu dekarbonizacije kontinenta. Evropa, kako ističe, i dalje plaća dva do tri puta veće cene struje nego Amerika, a čak četiri do pet puta veće cene gasa. To dramatično utiče na konkurentnost evropskih kompanija, a sistem je tako ustrojen da će još dugo cena gasa dominantno uticati na cenu struje u EU. Unija se obavezala da do 2030. smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte za 55%, a nadalje i više, što otvara prilike za razvoj obnovljivih izvora energije, ali i nuklearnih elektrana, biomase itd.
Međutim, da bi uspela da se dekarbonizuje, Evropskoj uniji će biti potrebna ogromna ulaganja u unapređenje zajedničke elektromreže, koja će moći da podnese ove izvore energije, kao i velike investicije u tehnologije potrebne za ovakvu promenu.
U nekim oblastima, kao što su solarni paneli, Dragi priznaje da je EU toliko izgubila korak sa, u konkretnom slučaju, Kinom da više nema svrhe štititi evropske proizvođače od kineske konkurencije carinama. U takvim slučajevima, kako piše, „treba pustiti poreske obveznike drugih zemalja” da finansiraju jeftino širenje ovih sistema u Evropi, aludirajući na subvencije koje Kina daje svojim proizvođačima.
U drugim oblastima, međutim, savetuje pragmatičan pristup trgovini, odnosno uvođenje zaštitnih mera koje će sprečiti „državno sponzorisane” kompanije iz Kine da na tržištu EU steknu prednost nad lokalnim proizvođačima koji još imaju šansu za uspeh. Protekcionizam se, kako navodi, širi svetom, a tu je Evropa najranjivija kao otvorena ekonomija čiji dojučerašnji partneri sada postaju i geopolitički konkurenti. On je, ipak, oprezan da svoj pristup ne označi kao blanko protekcionizam, ali nema sumnje da će EU, prateći Dragijeve preporuke, svoju ekonomsku politiku s terena ideologije slobodnog tržišta snažno pomeriti na teren pragmatizma, gde se Kina sa svojom ubedljivom kombinacijom inovativnosti, subvencija, kapitala, vertikalne integracije proizvodnje i kontrole lanaca nabavki i sirovina pokazuje kao glavni konkurent.
Deo koji nas se najviše tiče
Tu dolazimo i do teme koja je najznačajnija za Srbiju: bezbednost i geopolitičke rizike. Ono što je dosad bila ekonomska međuzavisnost između EU i, recimo, Kine, sada se pretvara u slabost u svetlu tektonskih političkih promena koje su svet zahvatile poslednjih godina.
„Mi se oslanjamo na šačicu dobavljača za kritične sirovine, posebno na Kinu. Takođe se u ogromnoj meri oslanjamo na uvoz digitalne tehnologije. Za proizvodnju čipova, od 75 do 90 odsto kapaciteta za globalnu proizvodnju vafera nalazi se u Aziji. (…) Druge velike ekonomije, kao što je SAD, aktivno pokušavaju da se razdvoje od Kine. Ako EU sad ne deluje, rizikujemo da budemo ranjivi na primoravanje. (…) EU će morati da koordinira preferencijalne trgovinske sporazume i direktne investicije sa nacijama bogatim prirodnim resursima, da stvori zalihe u odabranim kritičnim oblastima i da napravi industrijska partnerstva kako bi obezbedila lanac nabavke ključnih tehnologija.”
Za one koji slabije čitaju između redova, to za Srbiju znači – litijum. Dragi vidi kao stratešku slabost dosadašnje oslanjanje na Kinu za nabavku kritičnih sirovina kao što je litijum i savetuje EU da, radi obezbeđivanja nezavisnog izvora ovakvih materijala, sa zemljama koje ih poseduju – kao što je Srbija – sklopi posebne trgovinske sporazume kojima će sebi obezbediti preferencijalni pristup tim sirovinama i, ako je potrebno, uložiti svoj kapital u razvoj takvih projekata. Na to se dakle gleda kao na strateško, egzistencijalno pitanje u Briselu, i to ne prosto ekonomsko, već mnogo više bezbednosno.
Paraliza, izlaz ili integracije
A sve to, kao i ulaganja u zajednički vojni kompleks, što Dragi takođe savetuje, koštaće mnogo. Konkretno, EK i MMF procenjuju da bi za ostvarenje Dragijevog plana bilo potrebno 750−800 milijardi evra godišnje novih ulaganja, odnosno oko 5% BDP-a Evropske unije. Radi razumevanja perspektive, to je duplo više od Maršalovog plana evropske obnove primenjenog posle Drugog svetskog rata.
Dragi, međutim, misli da je to moguće.
„Kao što sam primetio pre nekog vremena, Evropa se suočava sa izborom između paralize, izlaza i integracije. Izlaz je pokušan i nije doneo ono čemu su se nadali njegovi proponenti (Bregzit, prim. aut.). Paraliza postaje neodrživa kako klizimo ka sve većoj anksioznosti i nesigurnosti. Tako da nam je integracija jedina nada koja nam ostaje.”
Ovim jednostavnim rečima Dragi je završio svoj govor pred Evropskim parlamentom. Jedinstvo o kojem govori svakako je najteži zadatak Evropske unije, ali bez njega Uniji preti trajno zaostajanje za onima koji su spremni da trče brže.
Autor: Aleksandar Milošević
Nova Ekonomija
Tekst je prvobitno objavljen u 113. broju biltena Progovori o pregovorima