Kada korupciju prihvatamo kao normu, odgovornost ne postoji: slučaj Hrvatske i Srbije

foto: Iva Kojić

Novembar ove godine se pokazao kao još jedan mesec preispitivanja odgovornosti državnih funkcionera u našem regionu. Tragedija koja se dogodila 1. novembra na Glavnoj železničkoj stanici u Novom Sadu, probudila je niz akcija građanki i građana Srbije u potrazi za onima koji moraju da odgovaraju za smrt 15 osoba. Preko granice, 15. novembra uhapšen je hrvatski ministar zdravlja Vili Beroš zbog sumnje da je bio učesnik nameštanja tendera za prodaju medicinskih robotskih uređaja bolničkim ustanovama u Hrvatskoj. Smena Beroša sa vlasti i uloga koju je Evropsko javno tužilaštvo (EPPO) imalo u ovom procesu, još jednom su nam pokazali važnost pravnih tekovina Evropske unije koji kontinuirano izostaju kod nas. Dok studenti širom Srbije blokiraju fakultete u želji za pravdom, osnovano se sumnja da srpska vlast aktivno uklanja dokaze o počinjenoj korupciji u koju je očigledno umešana.

Nezavisna istraga koja je sprovedena u Hrvatskoj i hapšenje ministra Beroša pokazuje nam da država ne sme da se ustručava da prozove i kazni visoke funkcionere za zloupotrebu položaja. Poruka treba da nam bude jasna: niko nije iznad zakona. Međutim, ovo u Srbiji nije slučaj. Agencija za sprečavanje korupcije ostaje slepa kada je naša politička elita u pitanju, te bira da progoni sitne „kriminalce“ kako bi opravdala svoj godišnji budžet i fiktivno ispunila deo zadataka koje joj proces pristupanja Srbije u Evropsku uniju nalaže. Neuspelo hapšenje Gorana Vesića i njegova smena sa pozicije ministra je samo još jedan primer u nizu razočarenja koje građanke i građani Srbije doživljavaju na dnevnom nivou. Umesto suočavanja sa istinom, naši političari koriste državne institucije kao teren za zataškivanje i kontinuirane manipulacije.

Institucije ili paravan?

Dok Hrvatska sprovodi nezavisne istrage pod okriljem Evropske unije, koje dostižu i one na najvišim pozicijama vlasti, Srbija i dalje pati u začaranom krugu nekažnjivosti. Razlog je već neko vreme potpuno jasan - institucije u Srbiji nisu nezavisne, već služe kao produžena ruka vladajuće stranke. Politička moć biva centralizovana do te mere da ni zakoni ni javni pritisak ne uspevaju da primoraju korumpiranu elitu da preuzme odgovornost. Hrvatskoj je članstvo u Evropskoj uniji obezbedilo ustaljene mehanizme koji su tu da osiguraju da oni koji su na visokim političkim pozicijama ne prođu nekažnjeni za malverzacije. Upravo institucije poput Evropskog javnog tužilaštva su tu da sprovode nepristrane istrage, te postave standarde koji nadilaze uobičajene lokalne političke pritiske. „Uvežbana mašina“ vladavine zakona koja se svakodnevno praktikuje u državama članicama upravo je i stvorena kako bi se osiguralo poverenje građana u državne institucije. Poverenje u srpske institucije je, sa druge strane, većinski izgubljeno.

Evropski okvir kao ključ promene

U izveštaju Evropske komisije za 2024. godinu, ponovo je izlistan niz nedostataka kada je osiguranje vladavine prava u Srbiji u pitanju. Manjak konkretnih akcija u borbi protiv korupcije, upitna samostalnost pravosuđa i sistematski politički pritisak na institucije nastavljaju na koče dalji napredak države u procesu evropske integracije. Sve dok ne dođe do osvešćivanja značaja ovog važnog kriterijuma za pristupanje, Srbija se ne može nadati bilo kakvom napretku u pregovorima. Odgovornost koju tražimo, moraćemo samostalno da potražimo pošto oni koji bi trebalo da nas predstavljaju koriste naše predstavničke institucije za ostvarivanje lične dobiti. Važno je primetiti da je odnos građana Srbije i EU postao dvosmislen zahvaljujući odluci Unije da svoje trgovačke interese stavi ispred moralno-političkih i ćutke ali utoliko odlučnije na delu podrži predsednika Vučića i njegov korumpirani režim. Demonstranti na ulicama srpskih gradova sa jedne strane pozivaju se na evropske, civilizatorske vrednosti, zahtevaju funkcionisanje institucija „kao u EU“, a sa druge strane evropska birokratija upadljivo ćuti o njihovim demonstracijama i prima Vučića, kao legitimnog predstavnika Srbije, iako se njegov legitimitet često preispituje. Uostalom, ovlašćuje li Ustav bilo kog predsednika države da sklapa poslove u ime zemlje sa bilo kim?

Studentske blokade: glas promene

Organizovanje blokada širom univerziteta u Srbiji je pokazatelj onoga što politička elita zaboravlja - narod nije slep na nepravdu. Blokada nastave i organizovani protesti upravo su pokrenuti sa jasnom porukom: politička odgovornost mora da postoji za one koji nas predstavljaju. Energija koju ove blokade stvaraju, verujemo da će služiti i kao inspiracija za buđenje šire javnosti. Upravo naša  upornost treba da služi kao temelj poruke da društvo koje ne prepoznaje odgovornost političara time rizikuje da ostane trajno zarobljeno u korupciji i apatiji.

Nalazimo se na raskrsnici. Sa jedne strane Evropska unija postavlja jasne standarde odgovornosti i nezavisnosti institucija, a sa druge domaći politički sistem pokazuje da je nesposoban da se suoči sa sopstvenim greškama. Sada je vreme za donošenje radikalne odluke: da li ćemo se osloniti na ispravnu politiku Evropske unije koja garantuje transparentnost i odgovornost u većoj meri, ili ćemo nastaviti da dopuštamo da apatičnost vlasti urušava budućnost naše države? Hrvatska je u svojoj borbi protiv korupcije pokazala da je moguće kazniti one koji su zloupotrebili svoje položaje – a kada ćemo mi?

Autorka: Iva Kojić