Protesti širom Gruzije su bitka za pravac zemlje – prema Evropi ili Rusiji

foto: EC - Audiovisual Service

Proevropske demonstracije su ušle u treću sedmicu. Desetine hiljada demonstranata sukobljava se sa policijom u Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije, zbog odluke vladajuće partije Gruzijski san da suspenduje pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji (EU) do 2028. iako će nastaviti da rade na članstvu u EU do 2030. godine.

Protesti počinju da potresaju republiku južnog Kavkaza otkako je Evropski parlament izglasao neobavezujuću rezoluciju kojom se osporavaju izbori u Gruziji – za koje su izjavili da „ne služe kao pouzdano predstavljanje volje gruzijskog naroda“. Rezolucijom se poziva na održavanje novih izbora u roku od godinu dana pod međunarodnim nadzorom i poziva na sankcije gruzijskim liderima, uključujući premijera Iraklija Kobahidzea. Zanimljivo je da se u saopštenju Kobahidze nijednom ne naziva premijerom, već ga oslovljavaju samo imenom, a Evropska komisija se do sada ni jednom nije izjasnila o priznavanju ili nepriznavanju njega kao predsednika vlade. Nekoliko sati kasnije, 26. oktobra, gruzijski premijer Irakli Kobahidze je obznanio da vlada obustavlja pregovore o članstvu Evropskoj uniji do 2028. godine, što je dugo bio zvaničan i popularan cilj u Gruziji, kao odgovor na evropsko političko mešanje i navodnu iznudu sredstava.

Ipak, stranka je obećala da će nastaviti da se zalaže za pridruživanje EU, ali takođe želi da „resetuje“ veze sa Rusijom. Moskva je prikazala odgovor Zapada na izbore u Gruziji kao strano mešanje. „Sve što se dešava u Gruziji je njena unutrašnja stvar“, rekao je portparol Kremlja Dmitrij S. Peskov. „Nismo se mešali i ne nameravamo da se mešamo u ove procese.“

Preokret u spoljnoj politici deo je šokantne promene Gruzije u poslednjih nekoliko godina. Nekada viđena kao prozapadni bastion u regionu, administracija Gruzijskog sna je umesto toga zacrtala kurs koji je sve više usklađen sa Moskvom od početka sukoba u Ukrajini 2022. godine. To se pojačalo poslednjih meseci, kada je Evropska unija u julu objavila da zamrzava nedavno otvoren proces gruzijskog pridruživanja EU, dok su Sjedinjene Države suspendovale program „strateškog partnerstva“ Vašingtona sa Tbilisijem 30. novembra zbog politike koju je vladajuća stranka u Gruziji vodila.

Naime, progresivci u Gruziji su već bili besni zbog zakona usvojenog ovog leta koji označava medijske kuće i organizacije civilnog društva, koje dobijaju više od 20% sredstava iz inostranstva, da se registruju kao pod „stranim uticajem“ što se dalje može koristiti za suzbijanje tamošnjih antivladinih stavova i stigmatizaciju onih koji ih dele. EU je Gruziji dodelila status kandidata u decembru 2023. pod uslovom da ispuni preporuke Unije, ali je stavila na čekanje njeno pristupanje i prekinula finansijsku podršku u junu nakon usvajanja navedenog zakona. Pridruživanje evropskoj zajednici je ambicija propisana ustavom Gruzije iz 2017. godine za koju ankete pokazuju da ima podršku oko 80% zemlje.

Eksperti kažu da je udaljavanje od dugogodišnje zapadne orijentacije Gruzije delimično inspirisano istinskim bezbednosnim problemima. Korneli Kakačija, profesor političkih nauka na Državnom univerzitetu u Tbilisiju, kaže da je Gruzija na južnom Kavkazu viđena kao miljenica Zapada, ali su geopolitičke realnosti doprinele ograničavanju tih veza. „Iako je Gruzija imala bliže kontakte sa EU i SAD, oni nisu rešili glavni problem ove države, a to je bezbednost“, rekao je Kakačija.

Konsolidacija vlasti

Primarna motivacija za promenu, međutim, bila je domaća, smatra Kakačija: jednostavna želja da konsoliduju vlast elitnih članova Gruzijskog sna. Glavni među njima je Bidzina Ivanišvili, osnivač stranke, milijarder koji de fakto vodi državu iz senke. U tom kontekstu, Ivanišvili je shvatio da se zahtev iz EU za „deoligarhizacijom“ – praveći razliku između interesa gruzijske javnosti i njenih najbogatijih članova – odnosi na njega lično. „On ne želi da izgubi vlast i zato je želeo da bude siguran da ga niko ne izaziva“, rekao je Kakačija i dodao da je Ivanišvili, koji postaje sve autoritarniji, „sada u suštini zauzeo sve državne institucije – sutra može da smeni premijera, da objavi bilo kakvu politiku, bez bilo kakve provere“.

To nam potvrđuje nova najava sankcija koja dolazi dan nakon što je vladajuća partija Gruzijski san, koja kontroliše izborni kolegijum od 300 mesta (koji je zamenio direktne predsedničke izbore 2017. godine), 14. decembra postavila za predsednika jedinog kandidata na glasačkom listiću – kojeg je predložio počasni predsednik Gruzijskog sna, Ivanišvili. U pitanju je bivši fudbaler Mančester Sitija, Mihail Kavelašvili, poznat po svojoj snažnoj antizapadnoj retorici. On bi trebalo da bude inaugurisan 29. decembra, a biće prvi gruzijski predsednik koji nije izabran narodnim glasanjem, te iz tog razloga takav izbor ostali smatraju nelegitimnim. Taj kontroverzni izborni proces je bojkotovala proevropska opozicija usred rastuće ustavne krize, a aktuelna predsednica, Salome Zurabišvili, osudila je ovakav izbor kao „izrugivanje demokratiji“. Iako ima samo ceremonijalnu ulogu, a kao veoma popularna među demonstrantima koji je vide kao svetionik evropskih aspiracija Gruzije, Zurabišvili je već rekla da neće odustati od svoje funkcije sve dok zemlja ne organizuje nove parlamentarne izbore, tako otvarajući put za ustavni obračun.

Zurabišvili je otputovala u svoj rodni Pariz 7. decembra povodom ponovnog otvaranja katedrale Notr Dam. Ona je na društvenim mrežama rekla da je tamo imala „duboku diskusiju“ sa novoizabranim predsednikom SAD, Donaldom Trampom, ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim i francuskim liderom Emanuelom Makronom koji je poručio Gruzijcima da njihov „evropski san ne sme da se ugasi“. Prošle nedelje Makron je telefonirao Bidzinu Ivanišviliju. Ova odluka da pozove Ivanišvilija, a ne premijera Iraklija Kobahidzea pokazatelj je oklevanja Zapada da prizna legitimitet nove gruzijske vlade.

Dok gruzijska opozicija i demonstranti žele da svaku akciju vlade označe kao inspirisanu ili pod komandom Rusije, Kakačija misli da je aktuelna vlada bila u potpunosti sposobna da preuzme svoj sadašnji kurs uz minimalan doprinos Moskve. „Ivanišvili smatra da je Zapad slab i da Rusija dobija svoj rat u Ukrajini“, objasnio je on. „A pošto postoji pritisak sa Zapada da se održi demokratija, mnogo je lakše uskladiti se sa neliberalnim silama poput Kine, Turske, Azerbejdžana i drugima.“ Kako Gruzija postaje sve izolovanija na međunarodnom planu, uticaj sila u okruženju će se povećati.

Malo je verovatno da će Rusija otvoreno intervenisati

Drugi posmatrači se slažu da iako je Moskva zasigurno zadovoljna sadašnjim kursom Gruzije, država se nalazi mnogo niže na listi prioriteta Kremlja nego što mnogi u Gruziji pretpostavljaju.

„Veoma bih oklevao da Rusiju smatram ključnim pokretačem događaja u Gruziji“, stava je Mark Galeoti, stručnjak za Rusiju i viši saradnik na londonskom Kraljevskom udruženom institutu za usluge (RUSI). On kaže da za razliku od Ukrajine i Belorusije, predsednik Vladimir Putin ne vidi Gruziju kao deo ruskog istorijskog jezgra, i da ne postoji ništa posebno – poput teritorije, prava na zasnivanje ili ustupaka mineralima – što želi od ove zemlje.

Malo je indicija da bi Rusija razmotrila otvorenu intervenciju u Gruziji – i manje efikasnih alata za to, kaže on. „S obzirom na rat u Ukrajini i, zaista, iznenadne preokrete u Siriji, bilo bi teško [Moskvi] da pronađe redovne vojne snage za intervenciju.“

Paralele sa ukrajinskom evromajdanskom revolucijom

U odsustvu bilo kakve značajne strane intervencije – bilo od strane Zapada ili od strane Rusije – gruzijskim demonstrantima je uglavnom prepušteno da sami promene sve represivniju vlast.

Mnogi su već povukli paralele između trenutnih gruzijskih demonstracija i Evromajdanske revolucije 2013/2014. u Ukrajini, gde su prozapadni demonstranti uspeli da svrgnu predsednika Viktora Janukoviča, koji je izazvao ogorčenje odbijanjem bližih odnosa sa EU u korist pridruživanja Evroazijskom ekonomskom savezu koji predvodi Rusija.

I dok poređenje nije tačno, ta uspešna građanska pobuna nudi korisne lekcije za sadašnji pokret u Gruziji. „Mnoge države sa autoritarnim režimima imaju nezadovoljstvo, korupciju, čak i [oružane] pobune“, rekao je Aleksandar Klarkson, predavač nemačkih i evropskih studija na Kraljevskom koledžu u Londonu. „Ali za ovakav ishod na nivou Majdana u rušenju vlade potrebna je konvergencija više faktora što je retko.“.

Tri su ključna faktora, prema mišljenju Klarksona, moćan i regionalno raznolik protestni pokret, značajno prisustvo opozicije u državnim institucijama i dovoljno vladinih ljudi koje su spremni da prebegnu. Prvi je svakako prisutan u Gruziji. U više od 30 gradova širom zemlje održani su protesti, uključujući i veće gradove kao što su Batumi i Kutaisi, kao i manje provincijske gradove. Međutim, uticaj gruzijske opozicije na državne institucije je marginalan. Iako Gruzija nije u velikoj meri autoritarna, daleko je manje frakcionisana od Ukrajine iz 2013. godine.

U međuvremenu, nastavljen je stabilan porast vladinih prebega. Rukovodioci unutrašnje bezbednosti srednjeg nivoa i politički imenovani državnici nastavljaju da svakodnevno napuštaju svoje funkcije, dok je najmanje pet gruzijskih ambasadora takođe podnelo ostavke. Postoje i glasine o nezadovoljstvu unutar redova gruzijskih policijskih snaga, što možda objašnjava sve veće oslanjanje Gruzijskog sna na neformalne izvršioce, poznate kao tituški, da nasilno suzbijaju proteste.

Demonstranti se prilagođavaju

I demonstranti se prilagođavaju. Poslednjih dana zabeležen je porast „anti-tituški odreda“ na protestima. Njihov cilj je da uzvrate policiji za nerede koja pokušava da uhapsi i privede demonstrante. Na snimcima se vide demonstranti kako nose velike zastave EU dok se suočavaju sa policijom. U pokušaju da rasteraju gomilu nezadovoljnih građana, upotrebljavaju se suzavac, vodeni topovi i gumeni meci, dok demonstranti grade barikade na centralnom bulevaru prestonice i gađaju policajce vatrometom – koji je postao nezvanični simbol protesta.

Decentralizovane demonstracije, koje uglavnom vode studenti, jer fragmentirana opozicija ostaje po strani, neki su od najintenzivnijih koje je zemlja videla poslednjih godina, smatra analitičar Gija Nodija. „Postala je neka vrsta naše tradicije da su protesti mnogo efikasniji kada ih ne predvodi opozicija“, rekao je Nodija. Prema podacima gruzijskog ministarstva unutrašnjih poslova, do sada više od 140 policajaca moralo je da dobije medicinski tretman, dok je više od 460 ljudi, uključujući članove opozicije i novinare, privedeno nakon višenoćnih nemira. Bilo je i racija u domovima aktivista i kancelarijama opozicionih partija i hapšenja njihovih lidera.

Kako desetine hiljada Gruzijaca nastavljaju da izlaze na ulice svake noći, još uvek je nejasno da li će uspeti. Ulozi svakako ne mogu biti veći. Ostaje nejasno kako će vlada reagovati ako Zurabišvili odbije da se povuče nakon inauguracije njenog naslednika 29. decembra. Istraživačica Tinatin Ahvledijani iz Centra za evropske političke studije smatra da vladino gušenje protesta rizikuje „dalje podsticanje otpora i proširenje obima demonstracija“ i da će odgovor međunarodne zajednice na gušenje protesta biti „kritičan“. S obzirom da su gruzijske vlasti spremne da zabrane sve glavne opozicione partije u bliskoj budućnosti, to bi mogla biti poslednja šansa za demonstrante da zaustave mešanje drugih država u unutrašnju politiku Gruzije i proklizavanje u autoritarizam.