(Perspektiva) Emilija Milenković: Čuvajmo institucije kao studenti fakultete

foto: privatna arhiva

Studentske blokade počele su iznenada i stihijski, proizvodeći najveći aktivistički domino efekat među studentima u ovom veku. Plenumi su se širili kao epidemija dok nisu preuzeli svaki fakultet u Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Onda su krenuli da se šire na srednje škole.

I dok nam predsednik države i njegovi glasnogovornici govore da su nam zahtevi ispunjeni, mi te glasove jedva prepoznajemo kroz zvuk pištaljki i zviždanja. Dok nas ne budu čuli kako treba, slušaće našu buku ispod prozora, čitaće naše transparente i zatvaraće vrata institucija praveći svojevrsni karantin u pokušaju da se zaštite od naše epidemije.

A na fakultetima stanje redovno. Stopili smo se sa zgradama fakulteta kao da je to naš primarni dom. Moralna odgovornost naterala nas je da žrtvujemo svoj uobičajeni komfor zarad unutrašnjeg mira i odbrane slobode. Slušanice u kojima smo nekad slušali predavanja su sada spavaonice. Amfiteatri su postali pravo oličenje direktne demokratije u vidu plenuma svih studenata u blokadi. Nikad ranije, iako studiramo političke nauke, se nismo više bavili politikom, demokratijom, deliberacijom, debatom, aktivizmom, ali sada konačno u praksi.

Nikada ranije toliko bivših studenata nije ponovo posetilo svoj fakultet. Sada, pored uspomena, sa sobom donose i ćebad, hranu, vodu, dušeke na naduvavanje. Solidarni sa svojim kolegama i koleginicama u borbi o kojoj su učili na predavanjima ali je retko ko imao u praksi.

Studentske blokade izgledaju baš onako kako ste ih zamišljali. Samo što niko nije zamišljao da iza toga zapravo mora da postoji čitav sistem održanja te atmosfere. Ono što se spolja ne vidi jeste da taj sistem opstaje pre svega zbog odgovornosti i ozbiljnosti studenata koji se preko dana dogovaraju o svemu u svojim radnim grupama i plenumima, a tek uveče igraju društvene igre, gledaju filmove i jedu mandarine.

Želim da onako kako studenti čuvaju svoje fakultete, državni zvaničnici čuvaju svoje države. Sa ponosom, pažljivo, skromno i srdačno. Pažljivo proveravajući indeks, srdačno primiti svaku donaciju, sa ponosom izjaviti da ne odustajemo i skromno prihvatiti sve čestitke i pozdrave.

Međutim, mnogi studenti se tokom ovih blokada susreću sa najrazličitijim vrstama pritisaka i targetiranja. Studenti, znajući da im se prati svaka reč, sa velikom dozom odgovornosti pričaju o blokadi i zahtevima. Kasnije se svi zajedno smejemo na tekstove režimskih tabloida i na njihovoj očajničkoj želji i pokušaju da nas predstave u drugačijem svetlu. Nisu navikli na našu autentičnost i različitiost. Ne mogu da nas stave u jedan kalup i nalepe istu, staru etiketu.

Skoro svakog dana u 11:52 podsećamo se zašto smo u ovu blokadu krenuli. 15 minuta za 15 života, solidarnost sa napadnutim kolegama, traženje pravde i odgovornih za napade i zločin u Novom Sadu. Pravda, solidarnost i odgovornost su principi koji su vrlo lako i jednostavno uspeli da okupe najrazličitiju ideološku lepezu studenata svih mogućih fakulteta. Od filozofskog, preko arhitektonskog do matematičkog fakulteta, svi sa najrazličitijim razumevanjem društva oko nas, politike, aktivizma, funkcionisanja blokada, obrazovanja, uspeli su da se usaglase oko najvažniji ljudskih principa i da sve ostalo stave u drugi plan.

Iako nam se ponekad može učiniti da smo na našim fakultetima izolovani i sami, podrška građana i šire javnosti nikada nije bila jača. Od prosvetara, preko zemljoradnika, glumaca pa sve do advokata, studentski otpor se širi a građani ga dočekuju oberučke. Profesori već odavno shvataju da je njihova podrška sada najpotrebnija, a uprave fakulteta da su oni tu zbog studenata i njihove budućnosti.

Na kratko žrtvujemo obrazovanje da bismo doprineli ovom društvu i van naših budućih profesija. Da bismo te profesije mogli da obavljamo potrebna nam je budućnost kojoj će naše znanje trebati. Akademskom čestitošću i moralnom odgovornošću gradimo tu budućnost i ostavljamo je za one koji svoje obrazovanje neće morati da prekidaju zbog manjka bezbednosti i sigurnosti u sopstvenoj zemlji. To je naš ispit.

Autorka: Emilija Milenković, studentkinja Fakulteta političkih nauka, Univerziteta u Begradu