foto: European Commission/Wikimedia Commons

Prvostepena presuda Specijalizovanih veća Kosova* u Hagu četvorici bivših lidera Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), izrečena 16. septembra 2026. godine, pokrenula je lanac događaja koji je zahvatio kosovske ulice, institucije i odnose Prištine sa Evropskom unijom. Usledili su gotovo svakodnevni protesti i deklaracija Skupštine Kosova kojom se presuda odbacuje, a potom i predlog izmena Zakona o Specijalizovanim većima. Brisel ih je ocenio kao kršenje međunarodnih obaveza Kosova, a novoizabrana predsednica Justina Široka-Pula vratila ih je Skupštini na ponovno razmatranje.

U osnovi krize ukrštaju se tri sloja, sećanje na rat 1998-1999, koje na Kosovu nije samo istorijsko već i duboko identitetsko pitanje, sud koji je Priština osnovala pod međunarodnim pritiskom i čiji je pravni položaj od početka sporan, i evropski put zemlje, koja od decembra 2022. godine čeka odluku o zahtevu za status kandidata.

Presuda čelnicima Oslobodilačke vojske Kosova

Optužnica protiv Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija potvrđena je u oktobru 2020. godine, nakon čega je Tači podneo ostavku na mesto predsednika Kosova. Sva četvorica su od tada u pritvoru u Hagu. Suđenje je počelo 3. aprila 2023. godine, a Pretresno veće ih je proglasilo krivim za ratne zločine, među kojima su ubistvo, mučenje i protivpravno lišavanje slobode. Tačiju i Krasnićiju izrečena je kazna od po 25 godina zatvora, Veseljiju 18, a Seljimiju 13. Kako presuda nije pravosnažna, odbrana je najavila žalbu Apelacionom veću.

Reakcija javnosti je bila unapred najavljena. Organizacija veterana rata OVK upozorila je početkom septembra da će u slučaju osuđujuće presude uslediti veliki protesti širom Kosova i regiona, i da neće stati dok ne ostvari svoj cilj. Sud i holandska policija su zato uveli posebne bezbednosne mere. Posle presude je predsednik udruženja veterana Hisni Gucati zatražio njeno poništavanje i smenu ministarke pravde Donike Gervale, a predstavnici veterana poručili su da „neće sedeti skrštenih ruku” ukoliko institucije ne reaguju. Pojedine veteranske organizacije zahtevale su i potpuno ukidanje rada i postojanje suda.

Sud koji je Kosovo osnovalo, ali nikad prihvatilo

Specijalizovana veća i Specijalizovano tužilaštvo nisu međunarodni sudovi u klasičnom smislu. Reč je o instituciji ugrađenoj u kosovski pravosudni sistem, ali sa posebnim mandatom i međunarodnim sastavom, što je čini hibridom koji se teško uklapa u uobičajene predstave o domaćem i stranom pravosuđu. Upravo ta dvojnost če kasnije postati izvor nesporazuma - za jedne je to sud koji pripada Kosovu, za druge tuđi instrument, spolja nametnut.

Samo osnivanje suda svoje korene ima u izveštaju Dika Martija za Parlamentarnu skupštinu Saveta Evrope iz 2010. godine. U njemu su izneti navodi o teškim zločinima koje su počinili pojedini pripadnici OVK tokom rata i neposredno posle njega. Kosovska javnost je te navode doživela kao udar na sam temelj nacionalnog narativa o oslobodilačkoj borbi, koja je u osnovi nacionalnog identiteta, ali ni međunarodni partneri Prištine nisu bili spremni da ih ostave bez odgovora.

Odgovor je stigao kroz diplomatski dogovor. Razmenom pisama 2014. godine predsednica Kosova Atifete Jahjaga i visoka predstavnica EU Ketrin Ešton postavile su pravni osnov budućeg suda. Na toj osnovi je Skupština 2015. godine usvojila ustavni amandman (član 162) i Zakon o Specijalizovanim većima, čime je sud dobio mesto u kosovskom pravnom poretku, ali i obaveze prema Briselu koje će kasnije biti u središtu spora.

Praktično uređenje pokazuje koliko je ceo poduhvat bio osmišljen kao međunarodni. Sud ima sedište u Hagu, pre svega radi zaštite svedoka, a osoblje čine međunarodne sudije i tužioci, dok troškove za rad suda snosi EU. Ova institucija je nadležna za zločine počinjene od 1998. do 2000. godine i do sada je podigao 15 optužnica.

Otpor prema njemu, svakako, nije nov. Skupština je u decembru 2017. pokušala da ukine zakon o Većima, ali je taj pokušaj propao nakon reakcija EU i SAD, što je jasno pokazalo da sudbina suda ne zavisi samo od volje kosovskih institucija.

Zato današnji sukob nije iznenađenje. Kosovo je sud prihvatilo pod snažnim spoljnim pritiskom, a njegov mandat i dalje je vezan za obaveze preuzete prema EU. Svaki pokušaj da se taj mandat sukobi sa unutrašnjim političkim raspoloženjem, kao što je to bio slučaj sa nedavnim izmenama zakona, neminovno otvara pitanje ko zapravo odlučuje o sudbini ove institucije.

„Ne u moje ime“: od trga do parlamenta

Od dana izricanja presude Prištinom gotovo svakodnevno prolaze protesti koje zajednički organizuju Organizacija veterana i platforma „Sloboda ima ime”, uz podršku Studentskog parlamenta Univerziteta u Prištini. Središnja poruka demonstranata sadržana je u sloganu „Ne u moje ime”, koji je direktan odgovor na formulaciju predsedavajućeg sudije da je presuda izrečena „u ime naroda Kosova”.

Zahtevi demonstranata vremenom su se pomerili od odbacivanja celokupne presude ka pritisku na institucije, odnosno ka usvajanju izmena zakona koje je predložila Demokratska partija Kosova (PDK). Okupljanja su bila mirna sve do 5. oktobra, kada su demonstranti blokirali izlaze iz zgrada Vlade i Skupštine kako poslanici ne bi otišli pre nego što zakon upute u drugo čitanje. Policija je tada upotrebila suzavac.

Ubrzo potom je stigao i institucionalni odgovor na zahtev jer je  Skupština prethodno, 28. septembra, sa 99 glasova za i nijednim protiv usvojila deklaraciju kojom je zaključak suda o zajedničkom zločinačkom cilju optuženih ocenjen kao „neprihvatljiv”. Paralelno je PDK, stranka čiji je osnivač Tači, uputila nacrt izmena Zakona o Specijalizovanim većima. Izmene su usvojene 6. oktobra sa 88 glasova, u okviru dogovora kojim je okončana višemesečna blokada izbora predsednika. Premijer Aljbin Kurti predložio je bivšu poslanicu PDK Justinu Široku-Pulu i pristao da se o zakonu glasa pre izbora predsednice.

Iako izmene zakona ne predviđaju ukidanje suda, one pak sužavaju njegovu nadležnost. Predmeti izvan novog mandata prenose se kosovskim sudovima, uvodi se najviša kazna od 15 godina zatvora, a žalba Vrhovnom sudu Kosova postaje moguća. Izmenama je predviđeno da se kazne se izdržavaju na Kosovu, a predsednik dobija pravo pomilovanja.

Predsednica Široka Pula vratila je zakon Skupštini na zahtev PDK, radi ponovnog razmatranja odredbi o nadležnosti suda i pravima optuženih. Time se postupci pred sudom ne prekidaju jer Skupština može ponovo da izglasa nepromenjen tekst sa najmanje 61 glasom ili da pokrene novi postupak.

Ramadan Ilazi, direktor istraživanja Kosovskog centra za bezbednosne studije, smatra da je konsenzus iza ovih odluka stvaran, odnosno da ga „ulica nije stvorila, ali ga je ubrzala.” Kako objašnjava, „za većinu ljudi na Kosovu, OVK nije samo organizacija. Ona je deo načina na koji pamte sopstveno preživljavanje i zato su mnogi presudu doživeli kao presudu samom oslobodilačkom ratu, a ne samo četvorici pojedinaca”. Protesti i rok za izbor predsednika, prema njegovoj oceni, uglavnom su uticali na tempo, dok je zakon „očigledno donet na brzinu”. Zato vraćanje Skupštini, kaže on, „daje svima priliku da se to uradi pažljivije”.

Upitan kredibilitrt

Posle usvajanja izmena Brisel je izrazio „duboku zabrinutost” i ocenio da zakon „krši međunarodne obaveze Kosova prema EU”. Prema razmeni pisama iz 2014, Kosovo je dužno da konsultuje EU o izmenama koje utiču na mandat suda, a portparol Veća izjavio je da sud nije bio konsultovan. Komesarka za proširenje Marta Kos ocenila je izmene neprihvatljivim i upozorila da bi njihova primena bila „ozbiljan korak unazad” na evropskom putu Kosova. EU je potom pozdravila vraćanje zakona Skupštini, uz očekivanje da bude konsultovana ako se rasprava nastavi.

Ilazi upozorava da se pitanje kredibiliteta postavlja za obe strane jer je „EU rekla da nije konsultovana i to je važno. Ali kredibilitet funkcioniše u oba smera. Kosovo je ovaj sud prihvatilo pod snažnim zapadnim pritiskom, delom zato što mu je rečeno da će sud pomoći njegovom evropskom putu. To se nikada zaista nije dogodilo, a frustracija koju danas vidimo delom potiče upravo od tog izneverenog očekivanja.” Prištini preporučuje da o zakonu razgovara direktno sa Briselom i Vašingtonom.

Nikola Burazer, programski direktor Centra savremene politike, ukazuje da je ključni instrument pritiska EU upravo status kandidata tj da je „Kosovo trenutno zakočeno u procesu evropskih integracija budući da njegova kandidatura za članstvo još uvek nije prihvaćena. Upravo je to najvažniji instrument pritiska koji Evropska unija ima na raspolaganju i realistično je zamisliti da bi ove izmene zakona imale ozbiljne posledice po spremnost država članica EU da odobre Kosovu ovaj naredni korak.”

Burazer ocenjuje da je kredibilitet same EU već narušen, jer nije obezbedila sprovođenje sporazuma Beograda i Prištine. Ipak, primećuje da „imajući u vidu da su Srbija i Kosovo jedina dva kandidata ili potencijalna kandidata koji nisu napravili nikakav napredak još od 2022. godine, deluje da problemi sa vladavinom prava ipak imaju određenu cenu kada su u pitanju evropske integracije.”

Regionalne posledice i položaj nevećinskih zajednica

Posledice presude i političkih reakcija na nju ne iscrpljuju se u Prištini i Briselu. Način na koji se rat 1998-1999. danas tumači na Kosovu utiče i na odnose Beograda i Prištine, i na bezbednosni osećaj nevećinskih zajednica, pre svega kosovskih Srba. Sagovornici koji o tome govore upozoravaju na dugoročne rizike, ali i na obaveze institucija prema žrtvama svih zajednica.

Burazer ne očekuje neposrednu eskalaciju, ali upozorava na dugoročne rizike. „Nema sumnje da je presuda liderima OVK izazvala značajan nacionalistički naboj među kosovskim Albancima”, kaže on, i dodaje da u kosovskom društvu postoje i frustracije zbog nedovršenog procesa zaokruživanja nezavisnosti. Iako ne očekuje direktne posledice, smatra da „dugoročno mogu značajno otežati uspeh procesa normalizacije, kao i bezbednost Srba na Kosovu. Zbog toga ovu situaciju treba ozbiljno shvatiti”.

Ilazi zabrinutost nevećinskih zajednica smatra legitimnom, jer su „protesti bili o tome kako se rat pamti. Nisu bili o poricanju postojanja žrtava, ali ljudi u drugim zajednicama to možda neće tako protumačiti.” Prema njegovim rečima, institucije moraju u praksi da pokažu posvećenost pravdi za žrtve iz svih zajednica, kroz domaća suđenja za ratne zločine i rešavanje pitanja nestalih. Odgovornost, napominje, postoji i na strani Srbije, što ilustruje masakr u Meji, „masovno pogubljenje najmanje 377 ljudi”, čime zaključuje da „žrtve na svim stranama zaslužuju istu ozbiljnost.”

U Srbiji, gde su 25. oktobra održani vanredni parlamentarni izbori, presuda nije postala značajnija tema kampanje. Burazer to objašnjava ishodom pravosudnog postupka, jer da je presuda bila oslobađajuća, a da se na ulicama Prištine slavilo umesto protestovalo, vlasti u Srbiji bi to, kako ocenjuje, nesumnjivo iskoristile da ojačaju narative o ugroženosti srpskog naroda i nepravdi koju mu čini Zapad.

Dalji tok

Kriza koju je otvorila presuda u Hagu još nema epilog, a njen ishod zavisi od tri odluke koje se međusobno uslovljavaju.

Prva je u rukama Skupštine Kosova, koja zakon vraćen od predsednice može ponovo da izglasa nepromenjen, sa najmanje 61 glasom, da ga izmeni ili da ga odloži. Prvo bi bilo izazov Briselu, drugo znak spremnosti na kompromis, a treće samo kupovina vremena, jer pitanje ostaje isto: koliko Priština može da menja mandat suda koji je prihvatila kao međunarodnu obavezu.

Druga je ishod konsultacija sa EU. One će pokazati da li je Priština spremna da se vrati okviru iz 2014, a ulog je velik: status kandidata čeka odluku od decembra 2022, a to je, kako ističe Burazer, najvažniji instrument pritiska kojim Unija raspolaže. Ilazi podseća da kredibilitet važi u oba smera.

Treća je sudska. Ishod žalbe pred Apelacionim većem odrediće da li presuda postaje pravosnažna, a time i koliko će ostati povoda za nove talase nezadovoljstva.

Ove odluke ne teku odvojeno: postupanje Skupštine oblikovaće ton razgovora sa Briselom, a ishod žalbe pojačaće ili ublažiti pritisak javnosti. Zato će presudno biti da li će vlasti uspeti da pomire obaveze prema evropskim partnerima i raspoloženje sopstvenog društva, jer od toga zavisi ne samo sudbina jednog suda, već i da li će Kosovo u evropskom procesu nastaviti da miruje.

*Ovaj naziv ne utiče na stav o statusu i u skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti.

Autorka: Sabina Sali