Đorđević: Ko danas ide Balkanskom rutom
Arhiva: Vesti

Đorđević: Ko danas ide Balkanskom rutom

Migrantska kriza je počela 2015. godine i pred Evropu je stavila brojne izazove. Stotine hiljada ljudi s Bliskog istoka i iz Severne Afrike, koji su napuštali svoje domove najčešće bežeći od rata i u potrazi za boljim životom, dočekivani su različito u zemljama Zapadne Evrope. Dok su neki postavljali žice i zidove, drugi su nastojali da na talase izbeglica odgovore što adekvatnije.

O tome kako danas izgleda migrantska kriza, ko ide Balkanskom rutom i koje mehanizme primenjuju zemlje regiona kako bi odgovorile na sve izazove koje kriza nosi sa sobom, razgovarali smo sa Sašom Đorđevićem iz Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala.

Beogradska otvorena škola: Migrantska kriza deo je političkog javnog diskursa Evropske unije od 2015. godine. Izbeglički talas pogodio je zemlje regiona koje se nalaze na Balkanskoj ruti. Ko su ljudi koji dolaze u Srbiju, zbog čega dolaze i da li je migrantska kriza uopšte adekvatan termin kada opisujemo ovaj proces?

Saša Đorđević: Avganistan, Pakistan, Maroko i Burundi – ljudi iz ovih država su najčešće dolazili i prolazili kroz Srbiju tokom 2022. godine. Tu su još ljudi iz Sirije, Turske i Tunisa. Uglavnom su muškarci. Ima i maloletnih lica. Kroz Srbiju i region prolaze zato što beže od ratnih dešavanja ili tragaju za boljim životom. Termin migrantska kriza se ustalio u javnom diskursu iako se zapravo odnosi na dešavanja iz 2015. godine kada je na delu bila izbeglička kriza. Situacija je sada drugačija, jer postoje izbeglice, ekonomski migranti, ali i tražioci azila.

BOŠ: Koliko su građani/građanke Srbije upoznati s migrantskom krizom?

SĐ: Ljudi u Srbiji su upoznati s migrantskom krizom, znaju razloge zbog kojih ljudi odlaze iz svojih kuća. Ipak, dele različita osećanja o tome da li žele da migranti ostanu u Srbiji, da im budu komšije, da rade zajedno, da se druže ili da im deca idu zajedno u školu. Odgovori na ova pitanja nisu unisoni. Uglavnom žene, visokoobrazovani, građani koji žive u gradovima i urbanim sredinama, kao i mladi, pokazuju veći stepen tolerantnosti prema izbeglicama i migrantima. Istovremeno, antimigrantski narativ u Srbiji – po kojem su migranti kriminalci ili teroristi – postao je veoma glasan, naročito posle pika migrantske krize u 2015. i 2016. godini. Teorije zavere, lažne vesti i ksenofobija često prate medijsko izveštavanje na ovu temu.

BOŠ: Postoji li razlika u odnosu prema izbeglicama koje dolaze sa Bliskog istoka i Severa Afrike u poređenju sa onima koji dolaze iz Ukrajine i Rusije, odnosno Evrope?

SĐ: Postoje sličnosti i razlike. Sličnost je da ljudi u najvećoj meri osećaju tugu, saosećanje, bes, ljutnju, zabrinutost zbog ratova koji su izazvali izbegličke i migracione talase i rat posmatraju iz perspektive sukoba globalnih sila. Najveća razlika je da sada više desetina hiljada ljudi, naročito iz Rusije, živi i radi u gradovima Srbije i utiče na svakodnevni život i porast cena, naročito izdavanja stanova. Rusima je Srbija jedna od prioritetnih destinacija, dok ostalima nije.

BOŠ: Prema podacima Fronteksa, broj izbeglica od januara do novembra 2022. uvećao se tri puta u odnosu na isti period prošle godine. Šta su glavni uzroci ovakvog povećanja?

SĐ: Ovde je bitno napomenuti da je Balkanska ruta i dalje najaktivnija. U novembru 2022. godine registrovano je preko 14.000 ilegalnih prelazaka iz regiona Zapadnog Balkana, što je duplo više nego u isto vreme prošle godine. Međutim, to ne znači da je 14.000 ljudi probalo ilegalno da dođe do Zapadne Evrope, jer migranti više puta probaju da pređu granicu pa dok im ne uspe. Povećanje je očigledno. Jedan od glavnih uzroka je da nema više restrikcija koje su uvedene zbog pandemije Covid-19 tako da je lakše putovati. Tokom i posle leta je broj ljudi uvek veći, jer zima može da oteža put. Postoje izveštaji koji ukazuju da je postupanje Turske i Grčke prema izbeglicama oštrije, što dodatno podstiče odlazak na put. Na kraju, jedan deo ljudi, pre svega iz Tunisa, Indije i Burundija, iskoristio je bezvizni režim sa Srbijom da avionom, najčešće iz Istanbula, dođe u Beograd i kasnije nastavi put ka Centralnoj i Zapadnoj Evropi.

BOŠ: U novom Akcionom planu Evropske unije za Zapadni Balkan, predviđena je podrška za jačanje upravljanja granicama, borbu protiv krijumčarenja ljudi, jačanje kapaciteta za tražioce azila i usklađivanje vizne politike. Koliko su napori Unije da obezbedi podršku regionu u odgovoru na migrantsku krizu dosad bili uspešni?

SĐ: Borba protiv krijumčarenja ljudi zahteva saradnju i zajednički odgovor država. Razlog je jednostavan. Posledice krijumčarenja ljudi nisu vidljive samo u jednoj državi, već u najmanje dve, što se vidi iz ruta. Na primer, Srbija je popularno odredište za migrante, jer se graniči sa četiri zemlje Evropske unije: Hrvatskom, Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom. Većina migranata koji pokušavaju da uđu u Srbiju dolazi preko Severne Makedonije. Prelaze granicu u blizini Preševa i Trgovišta. Porodice se obično upućuju prema prihvatnim centrima u Vranju, Preševu i Bujanovcu, dok samci često nastavljaju put prema Beogradu. Takođe, postoje slučajevi ulaska migranata u Srbiju sa Kosova i iz Crne Gore kroz opštine Tutin, Đerekare i Pljevlja. Viđeni su i migranti koji ulaze iz Srbije u Bugarsku u blizini gradova Bosilegrad, Surdulica, Dimitrovgrad i Zaječar.

Kada stignu u Srbiju, migranti se obično krijumčare u jednom od tri moguća pravca: severno prema mađarskoj granici; zapadno prema Bosni i Hercegovini (preko Save ili Drine u Republiku Srpsku) ili severozapadno do Hrvatske (naročito preko Šida ili Sombora). U tom kontekstu, Akcioni plan bi trebalo da utiče na smanjenje krijumčarenja. Pre svega su značajne zajedničke operacije Fronteksa i granične policije, pojačano raspoređivanje Fronteksa na granicama i puno korišćenje kapaciteta nedavno osnovane Operativne radne grupe Evropola.

BOŠ: Austrija, Mađarska i Srbija su potpisale Memorandum o saradnji na zaštiti granica. Možemo li Memorandum smatrati delom evropskog odgovora na krizu ili je to inicijativa zemalja pod najvećim pritiskom migrantske krize?

SĐ: Početkom oktobra održan je trilateralni sastanak Austrije, Mađarske i Srbije u Budimpešti o migracijama, što je bio uvod za dalje usklađivanje s viznom politikom Evropske unije. Srbija je krajem oktobra ukinula bezvizni režim za državljane Tunisa i Burundija. U međuvremenu je Evropska komisija pripremala Akcioni plan za Zapadni Balkan, koji je početkom decembra predstavljen u Tirani. Stiče se utisak da je reč o odgovoru Evropske unije iako su pojedine države inicirale proces. U svakom slučaju, sprovođenje Akcionog plana bi trebalo da bude zajedničko, a ne pojedinačno.

BOŠ: Koliko je neusklađenost vizne politike Srbije i Evropske unije doprinela povećanju broja migranata u Srbiji? Da li je Srbija imala koristi toga?

SĐ: Prema zvaničnim podacima, porast je blagi, ali očigledno dovoljno veliki da uključi crvene lampice u Beču, Budimpešti i Briselu i pokrene temu usklađivanja vizne politike. Ovde je važno napomenuti da je Srbija i ranije odbijala ulazak ljudi u zemlju iz država sa kojima postoji bezvizni režim, a posebno iz Indije i Tunisa. Bezvizni režim automatski ne znači slobodan ulazak u zemlju, jer mora da postoji jasna svrha boravka. Takođe, Evropska unija je zbog rata u Ukrajini morala da mobiliše resurse i smeštajne kapacitete kako bi primila sve te ljude. Registrovano je skoro osam miliona izbeglica iz Ukrajine. Evropi nije potreban još jedan migratorni pritisak.

Glavnu korist od neusklađenosti imaju krijumčarske grupe, jer je za njih dolazak novih ljudi zapravo šansa da više zarade, kao i svako vraćanje izbeglice ili migranta na staro mesto, na primer iz Subotice u Preševo. Migrant će sigurno probati ponovo da pređe granicu. Krijumčari su tokom 2020. godine na Zapadnom Balkanu nelegalno prisvojili najmanje 33 miliona evra. U svakom slučaju, usklađivanje vizne politike Srbije i Unije je deo Poglavlja 24 o pravdi, slobodi i bezbednosti. Prvobitno je planirano usvajanje plana harmonizacije do kraja 2021. godine, ali je usled Covid-19 to odloženo za kraj ove godine.

BOŠ: Trgovina ljudima, krijumčarenje ljudi, oružja i narkotika propratni su izazovi koje uzrokuje migrantska kriza. Koliko su institucije u Srbiji uspešne u borbi protiv ovih problema? Postoji li institucionalno organizovan odgovor regiona?

SĐ: Prema Globalnom indeksu organizovanog kriminala, krijumčarenje ljudi je ozbiljan problem i sve države su iznad svetskog proseka. Situacija je najozbiljnija u Bosni i Hercegovini. Onda slede Srbija, Albanija i Severna Makedonija, koje imaju istu ocenu. Nešto niža ocena je u Crnoj Gori. Tri zone su posebno kritične: granice između Grčke i Severne Makedonije i između Grčke i Albanije, između Bosne i Hercegovine i Hrvatske i između Srbije i Mađarske i Rumunije. Problem krijumčarenja ljudi se ne rešava zatvaranjem granice već se podstiče i preliva na drugu zemlju, zbog čega je važno da postoji saradnja, pogotovo za hvatanje organizatora posla, koji se često nalaze van regiona. Za sada se uglavnom hvataju fikseri, koji obično rade unutar granica jedne zemlje i bave se unutrašnjim transportom migranata. Ređe se hvataju vratari, koji otvaraju prolaz ka sledećoj zemlji na ruti.

Ilegalno tržište krijumčarenja migranata je relativno otvoreno, nije teško pristupiti krijumčarskoj grupi. Pojedini migranti pronalaženjem novih ljudi koji žele da pređu granicu zapravo plaćaju svoj put. Krijumčarske grupe su postale nasilne, dešavaju su sukobi oko teritorije. Sve to usložnjava situaciju. Zato je potrebno više koristiti saradnju kroz Centar za sprovođenje zakona u jugoistočnoj Evrope (SELEC), ali i jačati integritet granične policije.

BOŠ: Baveći se ovom temom imali ste prilike da se upoznate s mehanizmima koje države na Balkanskoj ruti primenjuju u odgovoru na migrantsku krizu. Smatrate li da su ovi mehanizmi uvek odgovarajući, uzimajući u obzir podneblje iz kog izbeglice dolaze? Postoji li prostor za njihovo unapređenje?

SĐ: Za sada se rešavaju posledice problema čije središte nije ni na Balkanu ni u Evropskoj uniji. Dosta toga zavisi od migracione politike Turske. Situacija je sada složenija nego, na primer, 2018. godine kada su Iranci koristili bezvizni režim sa Srbijom da dođu do Unije pa je Srbija vratila vize. Takođe, Covid-19 nije više pretnja za putovanje i rat u Ukrajini crpi resurse. U kratkoročnom pogledu, važno je da se spreče nasilni incidenti i oružani sukobi između krijumčarskih grupa, da se smanji korupcija u graničnoj policiji, ali i povećaju smeštajni kapaciteti i razgovara o suživotu migranata i domaćina.

Intervju je prvobitno objavljen u 91 broju biltena  Progovori o pregovorima.

Foto: Media centar

Branislav Cvetković i Miljana Jovanović

Najnovije