Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP)

Opis dokumenta	Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) jeste sporazum kojim se regulišu prava i obaveze države koja je otpočela proces pridruživanja EU. Sklapanjem ovog sporazuma državi se u evolutivnoj klauzuli potvrđuje status potencijalnog kandidata za članstvo u EU. Sporazum se potpisuje na neodređeno vreme s ciljem doprinosa ekonomskoj i političkoj stabilnosti države budućeg kandidata za članstvo. SSP je nova, treća, generacija sporazuma o pridruživanju, ponuđena isključivo državama Zapadnog Balkana, u sklopu Procesa stabilizacije i pridruživanja. SSP je sporazum „mešovitog” karaktera, što znači da su, pored EU, ugovorne strane i sve države članice, budući da SSP obuhvata oblasti koje nisu u isključivoj nadležnosti EU, već spadaju i u nadležnost država članica. Potpisivanjem SSP-a Srbija je stupila u prvi ugovorni odnos sa EU. S obzirom na to da je reč o sporazumu mešovitog karaktera, da bi stupio na snagu, morao je biti potvrđen (ratifikovan) u parlamentima svih država članica i u EP. Do završetka procesa ratifikacije u EU, na snazi je bio Privremeni trgovinski sporazum (eng. Interim Agreement), koji je deo SSP-a i koji najvećim delom regulisao pitanja trgovine i transporta između Srbije i EU. Stupanjem na snagu SSP-a, Srbija dobila status države pridružene EU. SSP je ključni instrument kojim se otvaraju sveobuhvatne pripreme za članstvo Srbije u EU, i biće na snazi do momenta pristupanja Srbije EU. Njegova primena je preduslov za pozitivnu ocenu spremnosti Srbije u pregovorima sa EU.
Sadržaj dokumenta	SSP utvrđuje pravila za sveobuhvatno partnerstvo između Srbije i EU sa ciljem da podržava napredak Srbije ka članstvu u EU. Sporazumom se regulišu obaveze Srbije u odnosu na članstvo, prvenstveno u pogledu harmonizacije pravnog okvira i njegove implementacije, kao i ispunjenja određenih standarda. Dve najvažnije obaveze koje je Republika Srbija preuzela ovim sporazumom su uspostavljanje zone slobodne trgovine i usklađivanje zakonodavstva sa propisima koji spadaju u pravne tekovine EU u dogovorenim rokovima. Obaveza Srbije se sastoji u postepenom ukidanju carina na uvoz robe poreklom iz EU u prelaznom periodu. Sa druge strane, EU ovim ugovorom potvrđuje slobodan pristup robi iz Srbije tržištu EU. Tempo liberalizacije i stepen zaštite zavise od stepena osetljivosti proizvoda za industriju Srbije. Definisane su tri grupe proizvoda, prema osetljivosti, za koje će liberalizacija biti ostvarena nakon perioda od dve, pet, odnosno šest godina. Za proizvode koji se ne nalaze na ovim listama carine se ukidaju momentom stupanja na snagu SSP-a, dok će neki proizvodi koji spadaju u grupu najosetljivijih proizvoda zadržati određen stepen carinske zaštite i po isteku poslednjeg perioda za liberalizaciju. Obezbeđeno je da ključni sektori domaće industrije (poput industrije automobila, igračaka, obuće, keramike i dr.) ostanu na visokom stepenu zaštite tokom prelaznog perioda od pet, odnosno šest godina. SSP-om predviđena je i obaveza Republike Srbije da u dogovorenim rokovima uskladi domaće zakonodavstvo sa propisima koji spadaju u pravne tekovine EZ. S obzirom na obim pravnih tekovina EZ, određena su prioritetna područja, koja imaju direktan uticaj na stvaranje zone slobodne trgovine između EU i Srbije (uspostavljena 1. januara 2015. godine): zaštita konkurencije i kontrola dodele državne pomoći (subvencija), pravo intelektualne svojine, javne nabavke, standardizacija i zaštita potrošača.
Struktura dokumenta	Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju se sastoji od 10 poglavlja: (1) Opšti principi; (2) Politički dijalog; (3) Regionalna saradnja; (4) Slobodno kretanje robe; (4) Kretanje radnika, poslovno nastanjivanje, pružanje usluga, kretanje kapitala; (5) Usklađivanje prava, sprovođenje prava i pravila konkurencije; (6) Pravda, sloboda i bezbednost; (7) Politike saradnje; (8) Finansijska saradnja; (9) Institucionalne, opšte i završne odredbe.
Ugovorne strane	EZ i njihove države članice, sa jedne strane, i Republika Srbija, sa druge strane.
Datum usvajanja / stupanja na snagu	SSP i prateći Prelazni sporazum o trgovini i trgovinskim pitanjima (PTS) između Republike Srbije i EU potpisan je 29. aprila 2008. godine. Narodna skupština Republike Srbije ratifikovala je SSP 9. septembra 2008. godine. Nakon što su SSP ratifikovali EP i parlamenti svih 27 država članica EU, Savet je potvrdio SSP u ime EU i on je stupio na snagu 1. septembra 2013. godine.
Izvor	Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, sa aneksima i protokolima Parafirani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, sa aneksima i protokolima (usvojen na Vladi 6. decembra 2007) Prelazni trovinski sporazum

Sporazum o trgovini tekstilom i tekstilnim proizvodima

Opis dokumenta	Ovaj dokument predstavlja prvi trgovinski sporazum koji je Srbija potpisala sa EU, odnosno sa Evropskim zajednicama i, na osnovu njega, Srbiji se u potpunosti otvara tržište tekstila u EU, bez ikakvih carinskih ograničenja. Sporazum o trgovini tekstilom i tekstilnim proizvodima je vrsta međunarodnog sporazuma koji EZ samostalno zaključuju. Sporazumi koje EZ samostalno zaključi u celosti obavezuju njene organe i države članice.
Sadržaj dokumenta	Sporazum o trgovini tekstilom i tekstilnim proizvodima uspostavlja režim koji se primenjuje u trgovini tekstilnim proizvodima poreklom iz Srbije i EZ. Srbija i EZ Sporazumom su se saglasile da će: 1) carinske stope koje se u Srbiji primenjuju na tekstilne proizvode poreklom iz EZ biti postepeno snižene i 2) EZ nastaviti da daje bescarinski tretman tekstilnim proizvodima poreklom iz Srbije u skladu sa važećim propisima EZ. Sporazum, u delu koji se odnosi na kvantitativna ograničenja i režim nadzora, kao i dodatne anekse, detaljno reguliše mere liberalizacije koje ukidaju kvantitativna ograničenja (kvote) u trgovini tekstilnim proizvodima između Srbije i EZ.
Struktura dokumenta	Sporazum o trgovini tekstilom i tekstilnim proizvodima sastoji se od četiri dela i sedam aneksa: Naslov I – Osnovne odredbe; Naslov II – Kvantitativna ograničenja i režim nadzora; Naslov III – Doradni poslovi; Naslov IV – Završne odredbe; Aneks I – Tekstilni proizvodi u skladu sa članom 1; Aneks II – Dinamika sniženja carinskih stopa; Aneks III – Usaglašeni zapisnik o pristupu tržištu; Aneks IV – Proizvodi koji su predmet ukidanja kvantitativnih ograničenja predviđenog stavom 1. člana 4. ovog Sporazuma; Aneks V – Naslov I: Klasifikacija, Naslov II: Poreklo, Naslov III; Sistem dvostruke provere, Naslov IV: Oblik i izdavanje izvoznih dozvola i uverenja o poreklu i zajedničke odredbe o izvozu u Zajednicu, Naslov V: Administrativna saradnja; Aneks VI – narodna radinost i folklorni proizvodi poreklom iz Srbije; Aneks VII – Deklaracija evropske zajednice.
Ugovorne strane	Evropske zajednice i njihove države članice, sa jedne strane, i Republika Srbija, sa druge strane.
Datum usvajanja / stupanja na snagu	Sporazum o trgovini tekstilnim proizvodima Republika Srbija je potpisala 31. marta 2005. godine u Briselu sa Evropskim zajednicama. Zakonom o ratifikaciji od 31. maja 2005. godine Sporazum o trgovini tekstilom i tekstilnim proizvodima je stupio na snagu.
Izvor	Sporazum o trgovini tekstilom i tekstilnim proizvodima

Ugovor o osnivanju Energetske zajednice

Opis dokumenta	Energetska zajednica je nastala na osnovu međunarodnog ugovora između Evropske zajednice i država Jugoistočne Evrope, rešenih da uspostave zajedničko tržište gasa i električne energije, sa mogućnošću da ovo tržište kasnije obuhvati i druge energetske proizvode. Energetska zajednica je zasnovana na zajedničkom interesu i solidarnosti njenih članica. Zajednici su 2009. godine pristupile Ukrajina i Moldavija. Status posmatrača imaju Norveška, Turska i Jermenija. Gruzija je od 2006. godine imala status posmatrača, a 20. februara 2014. godine Evropska komisija je otpočela zvanične pregovore sa Gruzijom o članstvu u Energetskoj zajednici. Kada je reč o snabdevanju energijom, region Zapadnog Balkana predstavlja fragmentirano tržište, prevashodno zavisno od uvoznih fosilnih goriva. Pored uglja (pretežno lignita niske kalorične vrednosti), značajnih rezervi fosilnih goriva u ovom regionu nema. Ako se ima u vidu nedavna prošlost regiona, Energetska zajednica je promovisana i kao mirovni projekat. Energetska zajednica predstavlja prvi zajednički institucionalni projekat zemalja Jugoistočne Evrope koje nisu članice EU.[1] Misija Energetske zajednice je da proširi energetsko tržište EU ka Jugoistočnoj Evropi i dalje, kroz prihvatanje pravno obavezujućeg okvira između potpisnica Ugovora o osnivanju Energetske zajednice. Uspostavljanje Energetske zajednice zasniva se na odlukama Samita Evropskog saveta u Kopenhagenu 2002. godine, gde je potvrđena podrška državama Zapadnog Balkana na putu ka članstvu u EU. Integracija regiona Zapadnog Balkana u energetsko tržište EU potvrđena je u Solunu 2003. godine, kada je Evropski savet usvojio Solunsku agendu za Zapadni Balkan.Ciljevi Energetske zajednice istaknuti su u Preambuli Ugovora. [1] Aleksandar Macura, Jedanaesto zasedanje Ministarskog saveta Energetske zajednice – Kratak prikaz najvažnijih odluka, Beogradska otvorena škola, Beograd 2014, str. 3, http://www.bos.rs/cei/uploaded/Odluke_11_Ministarskog_Saveta_Odluke_EC_1.pdf.
Sadržaj dokumenta	Ugovor o osnivanju Energetske zajednice predstavlja pravni okvir za uspostavljanje zajedničkog energetskog tržišta, koje je zasnovano na prenošenju i primeni pravnih tekovina EU u oblasti energije, politike konkurencije i zaštite životne sredine, kao i na unapređenju energetske infrastrukture u skladu sa odredbama odgovarajućih pravnih tekovina EU. Pristupanjem Energetskoj zajednici, ugovorne strane su se obavezale da će preuzeti i primeniti pravne tekovine EU koje su predmet Ugovora. Pored preuzimanja pravnih tekovina EU, u skladu sa jasno određenim vremenskim okvirom, Ugovorne strane su iskazale posvećenost uspostavljanju adekvatnog regulatornog okvira i liberalizaciji energetskih tržišta. Takođe, Ugovor postavlja osnov za razvoj investicija, ali i odgovorne energetske politike koja ne zanemaruje socijalnu dimenziju reforme energetskog sektora. Ugovorom je određena procedura donošenja odluka, ustanovljene su institucije Energetske zajednice i određena procedura za rešavanje sporova. Ministarski savet je najviša instanca Zajednice za donošenje i sprovođenje odluka. Odluke Ministarskog saveta menjaju i dopunjuju Ugovor o osnivanju Energetske zajednice. Važno je obratiti pažnju na pravnu prirodu Ugovora u kontekstu procesa pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji. Ugovor o osnivanju Energetske zajednice stvara prava i obaveze za ugovorne strane. Iako je Ugovorom predviđeno usvajanje pravnih tekovina EU u oblasti energetike, zaštite životne sredine i konkurencije, ispunjavanje obaveza u okviru Energetske zajednice ne može se poistovetiti sa procesom i rezultatima pregovora Republike Srbije i EU. Stoga je nemoguće obaveze iz Ugovora o energetskoj zajednici, koje su jasno iskazane i vremenski utvrđene, dovesti u vezu sa obavezama koje tek treba da nastupe. Sa druge strane, Ugovor o osnivanju energetske zajednice jasno definiše koje pravne tekovine EU treba preneti u nacionalni pravni sistem i primeniti, dok je predmet pregovora Republike Srbije sa EU usvajanje i primena celokupnih pravnih tekovina EU, u roku koji bude određen tokom pregovora. Na kraju, Ugovorom o osnivanju Energetske zajednice predviđene su procedure odlučivanja i tela koja donose odluke. Delokrug njihovog rada i uticaja ne može se ni proširiti van okvira Zajednice niti umanjiti u odnosu na ugovorne obaveze. Kada je reč o mehanizmu za funkcionisanje tržišta mrežne energije (Naslov III, čl. 26 i 27), jasno je određen geografski okvir primene odredbi Ugovora koji ne obuhvata sve članice EU, ali obuhvata Austriju, Grčku, Mađarsku, Italiju, Sloveniju, kao i sve buduće članice EU koje su istovremeno potpisnice Ugovora o osnivanju Energetske zajednice. Energetska zajednica je regionalna integracija koja je usmerena ka energetskom tržištu Jugoistočne Evrope, što treba imati u vidu prilikom analize procesa pregovora budućih članica sa Evropskom unijom i ostalim članicama Unije.
Struktura dokumenta	Ugovor o osnivanju Energetske zajednice sastoji se iz preambule, naslova i aneksa: 1) Preambula sadrži osnove za uspostavljanje Zajednice, njeno vrednosno određenje i ciljeve. 2) Naslovi su podeljeni na poglavlja kojima su utvrđena načela na kojima je Zajednica uspostavljena i regulisane pojedinačne oblasti od značaja za Zajednicu: Naslov II – pravne tekovine EU koje Ugovorne strane treba da preuzmu i primene, usaglašenost sa opšteprimenljivim standardima EU, mere za prilagođavanje pravnih tekovina EU i usaglašavanje sa budućim pravnim tekovinama EU; Naslov III – mehanizam za funkcionisanje tržišta mrežne energije, odnosno harmonizaciju tržišta, sigurnost snabdevanja, bezbednost i mere u slučaju krize snabdevanja; Naslov IV – uspostavljanje jedinstvenog energetskog tržišta; naslovi V i VI – delokrug rada institucija Energetske zajednice, budžet i način donošenja odluka i Naslov VII – primena odluka i rešavanje sporova unutar Energetske zajednice. 3) Aneksi sadrže pregled obavezujućih pravnih tekovina EU u oblasti energije, zaštite životne sredine i konkurencije, vremenski okvir za njihovu implementaciju i struktura doprinosa Ugovornih strana budžetu Energetske zajednice.
Ugovorne strane	Evropska zajednica (od 2009 Evropska unija), Republika Albanija, Republika Bugarska, Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Republika Crna Gora, Rumunija, Republika Srbija, Privremena Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Moldavija i Ukrajina.
Datum usvajanja / stupanja na snagu	Ugovor je potpisan u Atini 25. oktobra 2005. godine, a stupio je na snagu 1. jula 2006. godine[1]. Republika Srbija je ratifikovala Ugovor Zakonom o ratifikaciji Ugovora o osnivanju Energetske zajednice („Sl. glasnik RS”, br. 62 od 19 jula 2006). [1] https://www.energy-community.org/portal/page/portal/ENC_HOME/MEMBERS/PARTIES/SERBIA.
Izvor	Treaty Establihsing the Energy Community Zakon o ratifikaciji Ugovora o osnivanju Energetske zajednice između Evropske zajednice i Republike Albanije, Republike Bugarske, Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske, Republike Makedonije, Republike Crne Gore, Rumunije, Republike Srbije i Privremene Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Sporazum o zajedničkom evropskom vazduhoplovnom području (Sporazum o otvorenom nebu)

Opis dokumenta	Evropska unija je projekat Zajedničkog evropskog vazduhoplovnog područja započela 2004. godine i njegova suština je da evropski vazdušni prostor briše nacionalne granice, jer je izdeljenost vazdušnog prostora imala negativan uticaj na efikasnost avio-saobraćaja pošto avio-kompanije troše više goriva i vremena jer moraju da prođu niz kontrola. Cilj ovog sporazuma je formiranje Zajedničkog evropskog vazduhoplovnog područja (eng. European Common Aviation Area – ECAA). ECAA se zasniva na slobodnom pristupu tržištu, slobodi osnivanja preduzeća, jednakim uslovima konkurencije i zajedničkim pravilima u oblasti sigurnosti, bezbednosti, upravljanja vazdušnim saobraćajem, socijalnih pitanja i zaštite životne sredine. Sporazum o zajedničkom evropskom vazduhoplovnom području ili Sporazum o otvorenom nebu jedan je od uslova za ulazak Srbije u EU.
Sadržaj dokumenta	Sporazum se sastoji od članova koji obrazlažu opšte funkcionisanje Zajedničkog evropskog vazduhoplovnog područja i čine „Glavni sporazum”. Kroz dodatne anekse Sporazum definiše koje su sve odgovarajuće mere, bilo opšte ili pojedinačne, ugovorne strane dužne da preduzimaju kako bi se obezbedilo ispunjavanje obaveza koje proizilaze iz ovog sporazuma, i uzdržavaju se od svih mera koje bi mogle da ugroze ostvarivanje ciljeva ovog sporazuma.
Struktura dokumenta	Sporazum se sastoji od članova „Glavnog sporazuma” i pet aneksa: Glavni sporazum Aneks I – Pravila koja se primenjuju na civilno vazduhoplovstvo Aneks II – Horizontalno usklađivanje i određena proceduralna pravila Aneks III – Pravila o konkurenciji i državnoj pomoći Aneks IV – Podnesci Sudu pravde Evropskih zajednica Aneks V – Protokoli koji se odnose na tranzicione aranžmane
Ugovorne strane	Evropske zajednice i njihove države članice, sa jedne strane, i Republika Albanija, Bosna i Hercegovina, Republika Bugarska, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Republika Island, Republika Crna Gora, Kraljevina Norveška, Rumunija, Republika Srbija i Misija privremene uprave Ujedinjenih nacija na Kosovu[1], sa druge strane. [1] U skladu sa Rezolucijom Saveza bezbednosti UN 1244 od 10. juna 1999. godine.
Datum usvajanja / stupanja na snagu	Multilateralni sporazum o Zajedničkom evropskom vazduhoplovnom području, Srbija je potpisala 29. juna 2006. godine sa EU, a Narodna skupština Republike Srbije ga je potvrdila 13. maja 2009. godine.
Izvor	Sporazum o zajedničkom evropskom vazduhoplovnom području (Sporazum o otvorenom nebu)

Sporazum o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi

Opis dokumenta	Balkanske države, uključujući i Moldaviju, su 2006. godine potpisale Sporazum o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi (CEFTA), koji je zamenio mrežu bilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini. Nakon ulaska u EU, 2007. godine, iz CEFTA su izašle Rumunija i Bugarska, a 2013. Hrvatska. Države koje su ostale u sporazumu su: Srbija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, UNMIK – Kosovo i Moldavija. One trenutno čine zajedničko tržište od oko 25 miliona potrošača. CEFTA predstavlja multilateralni sporazum o slobodnoj trgovini u regionu. Stvaranjem zone slobodne trgovine, države zapadnog Balkana se opredeljuju za ekonomski razvoj, pokazujući da su sposobne da vode zajedničku ekonomsku politiku i preuzmu obaveze i odgovornost za budućnost čitavog regiona, što još više naglašava evropsku perspektivu ovog regiona i želju za pridruživanjem EU. Takođe, CEFTA obezbeđuje pojednostavljenje i harmonizaciju uslova trgovine u regionu, koji važe za sve potpisnice, a potencijalnim stranim investitorima stvara respektabilno, relativno stabilno, predvidivo i atraktivno poslovno okruženje.
Sadržaj dokumenta	Sporazum CEFTA definiše opšte obaveze koje se odnose na trgovinu svom robom. Opšte pravilo ovog sporazuma je ukidanje kvantitativnih ograničenja, carina i drugih dažbina na izvoz i uvoz robe u trgovini među državama u regionu, te onemogućavanje uvođenja novih (dodatnih) ograničenja. Stupanjem na snagu Sporazuma, kvantitativna ograničenja, carinske i druge dažbine fiskalne prirode na izvoz i uvoz se neće povećavati, tj. primenjivaće se nivo liberalizacije predviđen bilateralnim sporazumima. Sporazumom su obrađene tehničke prepreke u trgovini, kao i nove oblasti koje nisu bile obuhvaćene bilateralnim sporazumima o slobodnoj trgovini: trgovina uslugama, investiciona ulaganja, javne nabavke, zaštita prava intelektualne svojine i arbitraža u slučaju spora. Glavni ciljevi Sporazuma su: zamena i unapređenje postojećih bilateralnih sporazuma; poboljšanje i stvaranje uslova za dalje podsticanje ulaganja; širenje trgovine robom i uslugama, te unapređenje ulaganja kroz pravična, jasna, stabilna i predvidiva pravila; ukidanje barijera i poremećaja u trgovini, te olakšanje kretanja roba u tranzitu i prekograničnog kretanja roba i usluga između potpisnica; osiguranje fer uslova konkurencije i postepeno otvaranje tržišta javnih nabavki; osiguranje odgovarajuće zaštite prava intelektualne svojine u skladu sa međunarodnim standardima; osiguranje efikasne procedure za provođenje i primenu Sporazuma; poboljšanje trgovinskih odnosa sa trećim zemljama.
Struktura dokumenta	CEFTA, uz osnovne odredbe sporazuma, ima devet aneksa, koji zapravo predstavljaju Sporazum o slobodnoj trgovini na Balkanu. Među njima su opšte odredbe koje se odnose na trgovinu svom robom (operativna pravila, pravila konkurencije i pravila zaštite – Aneks IV i V), industrijski proizvodi (Aneks I i II), poljoprivredni proizvodi (Aneks I i III), tehničke barijere u trgovini; nova trgovinska pitanja (usluge, investicije, javne nabavke, intelektualna svojina – Aneks VI i VII) i pravila funkcionisanja (Aneks XVIII i IX).
Ugovorne strane	Evropske zajednice i njihove države članice, sa jedne strane, i Republika Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Republika Makedonija, Moldavija, Republika Crna Gora, Rumunija, Republika Srbija i Misija privremene uprave Ujedinjenih nacija na Kosovu[1], sa druge strane. [1] U skladu sa Rezolucijom Saveza bezbednosti UN 1244 od 10. juna 1999. godine.
Datum usvajanja / stupanja na snagu	Sporazum CEFTA 2006 su u Bukureštu 2006. godine potpisale: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Moldavija, Rumunija, Crna Gora, Srbija i Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu u skladu sa UN Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Do kraja 2007. godine Sporazum je stupio na snagu u svim državama potpisnicima.
Izvor	Sporazum o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi

Sporazum o olakšanoj proceduri za izdavanje viza i Sporazum o readmisiji lica koja nezakonito borave

Opis dokumenta	Sporazum o olakšanoj proceduri za izdavanje viza i Sporazum o readmisiji lica koja nezakonito borave zaključeni između Evropske zajednice i Republike Srbije predstavljaju prvi korak ka uspostavljanju bezviznog režima. Naime, na predlog Evropske komisije, Savet ministara EU je u novembru 2006. godine usvojio mandate za pregovore o sporazumima o viznim olakšicama i sporazumima o readmisiji sa Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom, Crnom Gorom i Srbijom, kao i mandat za pregovore o sporazumu o viznim olakšicama sa Albanijom, koja već ima zaključen sporazum o readmisiji. Pregovori su zvanično otpočeli 30. novembra 2006. Cilj ovih pregovora se ogledao u postizanju sporazuma koji bi olakšali uspostavljanje neposrednih kontakata između ljudi, kao preduslova za jačanje i razvoj sveukupnih ekonomskih, naučnih, kulturnih i drugih odnosa između ugovornih strana. S obzirom na to da je dobijanje viznih olakšica uslovljeno usvajanjem i primenom jasnih pravila o borbi protiv ilegalne imigracije, preduslov za stupanje na snagu Sporazuma o viznim olakšicama je stupanje na snagu Sporazuma o readmisiji, kojim svaka država Zapadnog Balkana prihvata kako svoje državljane koji ilegalno borave na teritoriji EU tako i druga lica koja su preko teritorije ovih država ušla u EU.
Sadržaj dokumenta	Sporazum o olakšanoj proceduri za izdavanje viza omogućava pojednostavljenu proceduru, čime su smanjeni i izdaci za izdavanje viza. Sporazum precizira koje kategorije osoba imaju pravo na izdavanje viza na duži vremenski period, kao i kategorije koje imaju pravo na besplatne vize. Olakšice prvenstveno podrazumevaju smanjenje broja potrebnih dokumenata koje treba podneti za dobijanje vize, zatim, dobijanje viza sa dužim rokom važenja i zadržavanje cene naknade za izdavanje šengenske vize na 35 evra. Odredbe sporazuma se odnose na poslovne ljude, advokate, arhitekte i druge pripadnike slobodnih profesija, zatim, novinare, naučnike, umetnike, sportiste, učenike i studente, profesionalne vozače, državne službenike, kao i na predstavnike verskih i nevladinih organizacija. Sporazum predviđa i olakšice kada naši građani putuju na lečenje, u posetu vojnim i civilnim grobljima ili prisustvuju sahranama, posećuju rođake u državama članicama EU, a moguće su i kada putovanja organizuju priznate turističke agencije. Sporazuma o readmisiji ima za cilj uspostavljanje brze i efektivne procedure identifikacije i bezbednog povratka osoba koje (više) ne ispunjavaju uslove ulaska, boravka ili nastanjivanja na teritoriji bilo koje države članice Evropske unije ili Srbije. Sporazum o readmisiji nalaže Srbiji da prihvati povratak iz zemalja EU onih srpskih građana koji su tamo ušli bez valjanih dokumenata i dozvola, a to isto se odnosi i na državljane trećih zemalja koji su direktno iz Srbije nelegalno došli na teritoriju država EU.
Struktura dokumenta	Sporazum o olakšanoj proceduri za izdavanje viza sastoji se od osnovnih odredbi sporazuma i jednog aneksa (Protokol uz sporazum o državama članicama koje ne primenjuju u potpunosti šengenske pravne tekovine). Sporazum o readmisiji lica koja nezakonito borave ima osam poglavlja i sedam aneksa (aneksima se definišu zajedničke liste dokumenata za sprovođenje readmisije, strukturu zahteva za readmisiju i tranzit): Poglavlje I – obaveze Srbije u vezi sa readmisijom; Poglavlje II – Obaveze Zajednice u vezi sa readmisijom; Poglavlje III – Postupak readmisije; Poglavlje IV – Tranzit: Poglavlje V – Troškovi; Poglavlje VI – Zaštita podataka i odnos prema drugim međunarodnim sporazumima; Poglavlje VII – Sprovođenje i primena; Poglavlje VIII – Završne odredbe; aneksi I – VII.
Ugovorne strane	Evropske zajednice i njihove države članice, sa jedne strane, i Republika Srbija, sa druge strane.
Datum usvajanja / stupanja na snagu	Sporazum o viznim olakšicama i Sporazum o readmisiji lica koja nezakonito borave između Evropske zajednice i Republike Srbije potpisani su 18. septembra 2007. godine, a na snagu su stupili 1. januara 2008. godine.
Izvor	Sporazum o olakšanoj proceduri za izdavanje viza Sporazum o readmisiji lica koja nezakonito borave