Princip partnerstva u politici regionalnog razvoja u Srbiji i primeri njegove uspešne primene

Zakon o regionalnom razvoju Republike Srbije usvojen je 2009. godine. Načelo partnerstva je jedno od temeljnih načela politike regionalnog razvoja. Načelo, tj. princip partnerstva određen je kao „participacija i sinergija–politika regionalnog razvoja zasnovana na partnerstvu i sinergijskom delovanju javnog, privatnog i civilnog sektora, domaćih i međunaro-dnih organizacija i institucija.“ Partnerstvo je, takođe, jedan od temeljnih principa kohezione politike Evropske unije i čini predmet posebnog dokumenta, Evropskog kodeksa ponašanja za partnerstvo. Međutim, Zakonom nije opisana primena ovog principa, dok tela predviđena Zakonom o regionalnom razvoju koja bi trebala da oličavaju primenu principa partne-rstva, kao što su Nacionalni savet za regionalni razvoj i regio-nalni razvojni saveti, ne deluju. Podsetimo, izmene Zakona o regionalnom razvoju nisu urađene, nije usvojen predviđeni Nacionalni plan regionalnog razvoja, regionalne razvojne stra-tegije nisu usvojene za svaki statistički region, a već gotovo tri godine Srbija nema Strategiju regionalnog razvoja.

Prema dosadašnjoj praksi, ako postoji saradnja i partnerstvo između zainteresovanih strana u politici regionalnog razvoja u Srbiji, ona je podstaknuta sledećim razlozima: zajedničkim interesom jedinica lokalne samouprave, određenim zakonskim odredbama, zahtevima donatora ili zahtevima određenog projekta i radom regionalnih razvojnih agencija. Dakle, najveći broj primera uspešne saradnje i partnerstava se odvija nezvaničnim putem i mimo republičkih ili pokrajinskih ustanova. U odsustvu zvaničnih načina primene principa partnerstva u politici regionalnog razvoja, regionalne razvojne agencije su uspostavile svojstvene i različite načine saradnje i primene principa partnerstva između zainteresovanih strana na prostoru na kom deluju. Ovi primeri saradnje i primene principa partnerstva su oličeni u: strategijama regionalnog razvoja između jedinica lokalne samouprave, sistemima sektorskih odbora, inicijativama za udruženo rešavanje i zagovaranje određenih rešenja i zajedničkom osmišljavanju i upravljanju regionalnim projektima.

Strategije regionalnog razvoja između jedinica lokalne samouprave

Ovi dokumenti ne predstavljaju i zvanične regionalne razvojne strategije predviđene Zakonom o regionalnom razvoju. Naime, njihovo donošenje samoinicijativno su pokrenule regionalne razvojne agencije, zajedno sa ostalim zainteresovanim stranama kako bi se odredili prioriteti, ciljevi i pravci razvoja jednog regiona. U izradi strategija učestvovali su predstavnici jedinica lokalnih samouprava, privrede i civilnog sektora, dok je ulogu rukovodioca celog procesa preuzela regionalna razvojna agencija. Određene regionalne razvojne agencije su osnovale i stalne radne grupe koje prate sprovođenje strategije po pojedinim oblastima. Glavna mana ovog primera predstavlja činjenica da ovakve strategije regionalnog razvoja nemaju snagu, niti predstavljaju deo obaveza zainteresovanih strana koje su učestvovale u njegovom donošenju. Takođe, učešće zainteresovanih strana se najčešće odnosi samo na izradu određenih dokumenata, ali ne i na sprovođenje i praćenje istih i ocenjivanje (evaluaciju) sprovedenih aktivnosti iz dokumenata.

Sistem sektorskih odbora

Ova tela su uspostavljena pri regionalnim razvojnim agencijama za određene oblasti društveno-ekonomskog razvoja. Članovi odbora se biraju sa prostora na kom deluje regionalna razvojna agencija, a iz redova jedinica lokalne samouprave, privrednih društava ili tela koja okupljaju privrednike i iz organizacija civilnog društva na mandat od par godina. Članstvo u odborima je takvo da postoji podjednak broj članova koji dolaze iz sva tri sektora. Ova tela imaju savetodavnu ulogu, a predlozi koje usvoje na sednicama odbora postaju projektne ideje ili se zagovaraju pred predstavnicima republičkih vlasti. Kod sektorskih odbora postoji problem, jer nisu uređeni kriterijumi na osnovu kojih se biraju članovi odbora, naročito kada se radi o predstavnicima privrede i organizacija civilnog društva, a postoji i rizik od prekomerne zastupljenosti određenih interesa. Ovde postoji i problem lošeg odziva i interesovanja za radom članova odbora, dok znanja članova odbora o određenim oblastima nisu dovoljno razvijena. Iako članovi odbora i većinski vlasnici regionalnih razvojnih agencija u Srbiji, jedinice lokalne samouprave ne pružaju sistemsku i novčanu podršku za rad odbora.

Inicijative za udruženo rešavanje i zagovaranje određenih rešenja

Inicijative za udruženo rešavanje i zagovaranje određenih rešenja uključuju predstavnike jedinica lokalnih samouprava, privrede i civilnog sektora iz jednog regiona koji kroz rad u radnim grupama sagledavaju potrebe svog regiona i predlažu odgovore na iste. Ta rešenja se kasnije predstavljaju i zagovaraju pred donosiocima odluka na lokalnom i na republičkom nivou. Ovakve inicijative se uspostavljaju kako bi se dao odgovor jednog regiona na tekuće procese na republičkom nivou, kao što je, na primer, proces pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Kao i u slučaju sektorskih odbora, postoji problem lošeg odziva zainteresovanih strana za rad u radnim grupama. Dokumenti koji se donose u radnim grupama nisu obavezujući, već predstavljaju samo predloge koji se samo zagovaraju pred predstavnicima republičkih vlasti. Zbog toga se i u ovom slučaju postavlja pitanje održivosti rada ovakvih inicijativa i pitanje sprovođenja predloženih rešenja. Još jedna sličnost sa primerom sektorskih odora jeste što ni ovde ne postoji stalna sistemska i novčana podrška za rad odbora.

Zajedničko osmišljavanje i upravljanje regionalnim projektima

Ovakav vid partnerstva se zasniva na zvaničnom sporazumu koji postoji između više jedinica lokalne samouprave jednog regiona. Sporazum istovremeno okuplja i ostale zainteresovane strane u politici regionalnog razvoja iz tog regiona, kao što su predstavnici privrede i organizacija civilnog društva. Na osnovu sporazuma stvaraju se radne grupe za pojedina pitanja. Kao i u gorenavedenim primerima, pitanja se utvrđuju na osnovu stvarnih potreba i problema određenog regiona. U grupama se sagledavaju potrebe jednog regiona, predlažu i izrađuju projekti, a po dobijanju traženih sredstava, radna grupa postaje tim za sprovođenje projekta. U isto vreme sprovodi se i praćenje sprovođenja projekta, a po njegovom završetku i ocenjivanje. Sredstva za rad ovog vida primene partnerstva se najčešće obezbeđuju kroz projektne aktivnosti ili kroz sredstva jedinica lokalne samouprave. Kod ovog primera, postoji problem koji se vezuje za rizik od prekomerne zastupljenosti snažnih interesa „jačih partnera“ koji mogu da onemoguće druge da uspešno zastupaju svoje interese. U ovom slučaju to su jedinice lokalne samouprave.

I pored navedenih slabosti, ovi primeri jesu pomaci u primeni principa partnerstva u regionalnom razvoju u Srbiji. Na republičkom nivou ne postoji uređen sistem koji podstiče primenu principa partnerstva u politici regionalnog razvoja u Srbiji. Na nivou statističkog regiona, takođe. Gorenavedeni primeri su potekli od regionalnih razvojnih agencija i bili su podstaknuti trenutnim stanjem u politici regionalnog razvoja gde primena principa partnerstva nije uređena, niti podstaknuta. Zbog toga treba raditi na otklanjanju nabrojanih mana kroz korišćenje prednosti svakog od ovih primera. Vodeći se primerima dobre prakse EU i postojećim primerima u Srbiji, delotvorna primena principa partnerstva počiva na poštovanju otvorenosti, odgovornosti, ravnopravnosti, kontinuitetu i koja se sprovodi „odozdo-nagore“.

Prednosti gorenavedenih primera u ovom pogledu koje treba koristiti jesu sledeće: učešće zainteresovanih strana iz jednog regiona u osmišljavanju, planiranju, izradi, sprovođenju, praćenju sprovođenja i ocenjivanju (evaluaciji) razvojnih aktivnosti; predstavnici zainteresovanih strana iz različitih sektora treba zastupljeni u podjednakom broju; određivanje stvarnih potreba i prioriteta razvoja za jedan region kroz saradnju sa zainteresovanim stranama; i držanje strateških dokumenata za jedan region otvorenim i dostupnim za javnost tokom njihove izrade. 

Autori: Vanja Dolapčev i Danijela Božović

Ovaj članak sadrži delove neobjavljene studije koja se bavi primenom principa partnerstva u politici regionalnog razvoja u Srbiji. Članak je nastao u okviru istraživačkog rada na projektu „Partnerstvo za razvoj: Unapređenje uloge civilnog društva u razvoju regionalne politike u Srbiji“, čiju izradu podržava Evropski fond za Balkan. Stavovi autora ne odražavaju nužno i stavove Evropskog fonda za Balkan.