foto: Vox España

U razmaku od samo nekoliko dana, dva izborna procesa u Češkoj i Moldaviji ukazali su na dva suprotstavljajuća politička trenda koji oblikuju tokove u Centralnoj i Istočnoj Evropi. U Pragu, populista Andrej Babiš povratio je moć na talasu evroskepticizma i umora od solidarnosti sa Ukrajinom. Sa druge strane, na istoku kontinenta u Kišinjevu, Maja Sandu je trijumfovala uprkos masovnom ruskom mešanju, obećavajući još brže približavanje Evropskoj uniji nastavkom plana pristupanja do 2028 godine.

Jedna zemlja je članica Evropske unije koja sve glasnije preispituje njen smisao, dok je druga zemlja kandidat koja u Evropskoj uniji vidi jedinu garanciju opstanka. Dva ishoda, naizgled suprotna, zapravo odražavaju istu evropsku dilemu između povlačenja i integracije, populističke introspekcije i reformističkog optimizma. Dok se Češka sve više povlači u narativ o zaštiti nacionalnih interesa, Moldavija se otvara prema Zapadu kao simbol nade da evropski projekat još uvek ima privlačnu snagu.

Evroskepticizam u Češkoj

Na izborima održanim 3. i 4. oktobra, Andrej Babiš i njegova centrističko-populistička stranka ANO osvojili su 34 odsto glasova, što im je otvorilo vrata povratka na vlast i to ovoga puta u daleko dubljem polarizovanom društvu. Naime Babiš, bivši premijer Češke, insistira da je „proevropski pragmatista“, ali njegova bliska saradnja u okviru nove političke grupacije Patriots for Europe sa Viktorom Orbanom i Herbertom Kicklom, austrijskim političarem i ujedno liderom krajnje desničarske Slobodarske partije Austrije, pozicionira Češku na kurs prema neliberalnom bloku unutar Evropske unije.

U domaćem kontekstu, Babiš je iskoristio ekonomsko nezadovoljstvo, rast troškova života, pad poverenja u vladu i zamor od rata u Ukrajini kako bi ponovo mobiliše svoje biračko telo. Slabljenje konzervativne proevropske koalicije SPOLU otvorilo je prostor za povratak populizma u mejnstrim politiku. Pored toga što je ANO osvojio najveći broj poslaničkih mesta, izbori su ukazali na zabrinjavajuću normalizaciju radikalnog diskursa. Babiš sada pregovara o manjinskoj vladi sa ekstremno desničarskom SPD i pokretom Motoristi za sebe (Motorists for Themselves), formacijama čiji programi sadrže otvorene evroskeptične stavove.

Na širem regionalnom planu, povratak Babiša ubrzava transformaciju Višegradske grupe iz nekadašnjeg prozapadnog partnerstva u savez neliberalnih država. Sa Ficom u Slovačkoj i Orbanom u Mađarskoj, Češka bi mogla postati treći stub tog bloka, čime Evropsku uniju stavlja u sukob sa konsolidovanom osovinom unutar koje raste otpor prema Briselu. Shodno tome, komplikuje se konsenzus o nekoliko značajnih evropskih pitanja, uključujući odnos prema Rusiji, preko proširenja do Zelenog dogovora.

Konačno, češki izbori ukazuju na sve češći politički trend unutar EU, prevashodno karakterističan za Centralnu Evropu, a to je institucionalizacija evroskepticizma i antiliberalizma u još jednoj državi članici Evropske unije. Babiš, koji kontroliše veći deo domaćih medija i koji je pod istragom zbog zloupotrebe evropskih fondova, simbolizuje novu vrstu pragmatičnog autoritarizma koji se ne sukobljava frontalno sa Evropskom unijom, već je potkopava iznutra. U društvu u kojem više od polovine građana sumnja u integritet izbora, a ruske i kineske dezinformacione mreže oblikuju javni diskurs putem Tiktoka i Telegrama, populizam je predstavljen kao normalizovana društvena realnost.

Evrooptimizam u Moldaviji

Uprkos ogromnom pritisku iz Moskve i pokušajima opstruisanja iznutra, Partija akcije i solidarnosti (PAS) predsednice Maje Sandu odnela je pobedu na izborima održanim 28. septembra, osvojivši 55 od 101 poslaničkog mesta i time obezbedivši parlamentarnu većinu za proevropske snage u postsovjetskom prostoru. Glavni protivnički kandidat, proruski Patriotski blok, osvojio je 24 odsto glasova.

Za razliku od prošlogodišnjih izbora, kada su ruske strukture uticale na kampanju putem kupovine glasova i orkestriranih dezinformacija, PAS je pokazala koordinisaniju javnu kampanju. Suzbijajući narativ o “briselskoj diktaturi” i ukazivajući na konkretne koristi približavanja Evropskoj uniji, poput programa “Evropskog sela” zahvaljujući kojem je obnovljena infrastuktura u desetinama ruralnih opština, građanima je pretočeno da glasaju za opipljive promene. PAS je obezbedio relativnu stabilnu većinu, pre svega zahvaljujući visokoj izlaznosti dijaspore.

Rezultat izbora je potvrdio da Moldavija i dalje funkcioniše u prostoru između dva politička pola. Za jedan deo stanovništva, približavanja EU simbolizuje šansu za institucionalne reforme i ekonomski napredak, dok za druge to znači gubitak suvereniteta i sukob sa tradicionalnim identitetom. Ipak, moldavski izbori označili su neočekivani kontrapunkt trendu erozije demokratije koja se širi kontinentom. U trenutku kada pojedine članice Evropske unije klize ka neliberalnim modelima, a zemlje kandidati balansiraju između spoljnog pritiska i unutrašnje nestabilnosti, Moldavija se pokazuje kao studija slučaja jedne politički otporne, ali podeljene države između dva sistema moći koji je jednako pokušavaju privući i oblikovati.

Češka, zemlja koja je značajno napredovala od evropske integracije, sada pod Babišom se može suočiti sa rastućim unutrašnjim otporom i populističkim reinterpretacijama suvereniteta. Svakako da nova vlada ne odbacuje Evropsku uniju u formalnom smislu, ali se protivi njenim normativnim principima; liberalnim vrednostima, klimatskoj solidarnosti, deljenju odgovornosti u migracionim politikama. Nasuprot tome, Moldavija pokazuje da evropska ideja još uvek može mobilisati društva koja u njoj prepoznaju politički okvir otpora autoritarizmu.

U širem smislu, rezultati izbora u ove dve zemlje naglašavaju paradoks savremene Evrope; dok pojedine članice EU postaju izvor unutrašnje političke nestabilnosti, zemlje kandidati nastoje da očuvaju njene osnovne vrednosti. Time Evropa ne puca samo duž geografskih linija između Istoka i Zapada, već i duž idejnih pukotina između onih koji EU vide kao okvir solidarnosti i onih koji je tumače kao ograničenje suvereniteta.

Autorka: Maša Mihailović