foto: gpointstudio on Freepik

Evropska unija ulazi u novu fazu svoje ekonomske i političke transformacije, onu u kojoj pitanje strateške autonomije postaje centralno za donošenje odluka. Od tehnologije i energetike do odbrane i finansijskih sistema, Brisel sve odlučnije pokušava da smanji zavisnost od spoljnog sveta, pre svega Sjedinjenih Američkih Država i Kine. U tom kontekstu, inicijativa Made in Europe, dugo promovisana od strane Francuske, ponovo je dobila na značaju i prerasta u konkretan politički projekat.

Geneza ideje: francuska vizija evropske autonomije

Koreni ove inicijative zapravo sežu više od decenije unazad. Još 2012. godine bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi zagovarao je ideju evropske verzije američkog Buy American pristupa. Tema je ponovo dobila na značaju 2017, kada je Emanuel Makron u svom poznatom govoru na Sorboni jasno artikulisao koncept „evropskog suvereniteta“. Suština te ideje bila je prilično jednostavna - smanjiti zavisnost EU od drugih velikih sila u ključnim oblastima poput energetike, odbrane i tehnologije, i više se osloniti na sopstvene kapacitete.

Ovaj pristup, pored toga što je bio politički motivisan, imao je i jasnu ekonomsku logiku. Evropska unija se tradicionalno oslanjala na izvoz kao pogonsko gorivo svog rasta, beležeći kontinuirane trgovinske suficite od 2008. godine. Iako to svedoči o konkurentnosti evropske industrije, takav model istovremeno izlaže ekonomiju spoljnim šokovima, bilo da se radi o globalnim krizama ili rastu protekcionizma u drugim delovima sveta.

Novi impuls: deindustrijalizacija kao okidač

Ipak, ono što je ovu inicijativu iz teorijske sfere prebacilo u praktičnu jeste rastuća zabrinutost zbog deindustrijalizacije Evrope. Udeo EU u globalnoj industrijskoj proizvodnji opao je sa oko 25% početkom ovog veka na svega 16% danas. Taj trend se dodatno ubrzao nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, koja je ogolila činjenicu koliko je evropska industrija bila zavisna od jeftinog ruskog gasa. Energetski intenzivni sektori poput hemijske industrije, čelika i stakla bili su posebno pogođeni rastom troškova energije. U isto vreme, evropski proizvođači su se našli pod sve jačim pritiskom konkurencije iz Kine, ne samo u tradicionalnim industrijama već i u naprednim oblastima poput solarnih panela i električnih vozila. Dodatno, rast protekcionizma na globalnom nivou, oličen između ostalog u američkim tarifama, sužava prostor za evropski izvoz.

U tom kontekstu, čak je i Nemačka, tradicionalni zagovornik slobodne trgovine i izvozne ekonomije, počela da menja stav. Njena snažna industrijska baza, tesno povezana s kineskim tržištem i oslonjena na ruske energente, našla se pod velikim pritiskom, pa je ideja o većoj evropskoj samodovoljnosti postala znatno prihvatljivija nego ranije.

Kao odgovor na ove izazove, Evropska unija uvodi Zakon o domaćoj industriji (Industrial Accelerator Act), kojim će formalizovati principe Made in Europe. Predlog podrazumeva obavezne minimalne udele evropskih komponenti u strateškim sektorima poput obnovljivih izvora energije, baterija i električnih vozila. U pojedinim industrijama razmatra se čak i prag od 70% lokalnog sadržaja kao uslov za dobijanje državnih subvencija. Postavljeni cilj je svakako poprilično ambiciozan. EU nastoji da poveća udeo industrije u svojoj ekonomiji, sa trenutnih oko 14% na 20% do 2035. godine, ali i da smanji zavisnost od uvoza ključnih tehnologija i sirovina. Ovaj pristup inspirisan je sličnim politikama širom sveta, poput kineske strategije Made in China, kao i američkih i kanadskih programa (Buy American i Buy Canadian) koji favorizuju domaću proizvodnju.

Otpor i dileme unutar EU

Ipak, uprkos političkom zamahu, inicijativa ne nailazi na jednoglasnu podršku unutar EU. Nemački kancelar Fridrih Merc zagovara širi koncept Made with Europe, koji bi uključivao i zemlje Evropskog ekonomskog prostora poput Norveške, Islanda i Lihtenštajna, ali i druge „istomišljenike“. Slično razmišljaju i države severne i baltičke Evrope, koje strahuju da bi previše restriktivna pravila mogla udaljiti investitore i narušiti odnose sa saveznicima.

Ni ekonomske primedbe nisu zanemarljive. Ako se ograniči uvoz jeftinijih komponenti, logična posledica su viši troškovi proizvodnje, a to se, pre ili kasnije, preliva i na cene koje plaćaju potrošači. Iako države članice mogu pokušati da ublaže taj udar kroz subvencije, realnost je da taj trošak ne nestaje, već se samo prebacuje - bilo kroz više poreze ili skuplje proizvode.

Upravo tu kritičari vide glavni problem ovakvog pristupa. Umesto zaštite kroz zatvaranje, oni zagovaraju jačanje konkurentnosti iznutra. To podrazumeva uklanjanje preostalih trgovinskih barijera unutar same EU, bolje povezivanje i integraciju kapitalnih tržišta, kao i racionalnije i ciljano korišćenje državne pomoći. Drugim rečima, ideja je da Evropa ne treba toliko da se brani od spoljne konkurencije, koliko da stvori uslove u kojima njene kompanije mogu same da budu uspešnije i efikasnije na globalnom tržištu.

Globalni trendovi sve jasnije pokazuju zaokret ka ekonomskom nacionalizmu i protekcionizmu, i teško je zamisliti da EU može ostati po strani. U svetu koji postaje sve nestabilniji i opterećen geopolitičkim tenzijama, oslanjanje na spoljne partnere pored toga što je pitanje efikasnosti, već je i pitanje rizika, od prekida lanaca snabdevanja do političkih pritisaka.

Zbog toga se čini da ključno pitanje danas više nije da li će EU krenuti u tom pravcu, već kako će to uraditi. Preveliko zatvaranje moglo bi potencijalno ugroziti konkurentnost i inovacije, dok bi prevelika otvorenost nastavila da izlaže evropsku industriju spoljnim šokovima. Drugim rečima, izazov nije izbor između dve krajnosti, već pronalaženje održivog balansa. Između veće samostalnosti, koja donosi sigurnost, i otvorenosti, koja je Evropi decenijama donosila rast i konkurentnost. EU će morati pažljivo da odmeri koliko može da se zatvori, a da pritom ne izgubi ono što ju je učinilo uspešnom. Od toga kako bude uspostavila takav balans, u dobroj meri zavisi i kakvu će ulogu igrati u svetu u narednim godinama.

 Autorka: Maša Mihajilović