foto: Bela kuća / Wikimedia commons

Đorđa Meloni postala je po mnogo čemu specifična ličnost savremene italijanske političke scene. Pre svega, postala je prva žena na funkciji predsednice Vlade Italije, čime je otvorila novo poglavlje u političkoj istoriji zemlje. Istovremeno, Meloni je uspela da ostvari ono što je decenijama delovalo gotovo nezamislivo u zemlji poznatoj po čestim promenama vlada kojih je ukupno bilo 68.

Početkom septembra Vlada koju ona vodi postala je najdugovečnija od Drugog svetskog rata i tako je nadmašila rekord Vlade koju je predvodio kultni i kontroverzni Silvio Berluskoni od 2001. do 2005. godine pre nego što je sebi reizborom obezbedio još godinu dana na premijerskom mestu.

Sa razlogom se nameće pitanje, šta je to zahvaljujući čemu je vlada Đorđe Meloni uspela da bez većih političkih potresa opstane tokom čitavog mandata. Kratak odgovor na ovo pitanje trebalo bi tražiti upravo u transformaciji njene politike, odnosno u sposobnosti da ideološke principe prilagodi konkretnim političkim okolnostima, bez potpunog odustajanja od osnovnog identiteta na kojem je izgradila političku karijeru. Takav pristup može se razumeti kroz poznatu definiciju politike u okviru koje se politika definiše kao „veština mogućeg“.

Meloni je na vlast došla kao liderka nacionalističke i konzervativne desnice, neretko dobijajući i fašističke epitete. Njena politička retorika tokom opozicionog perioda bila je snažno usmerena protiv establišmenta i dela evropske političke agende, prepoznavši da takav pristup ima velike šanse za izborni uspeh, s obzirom na to da postoji svetski trend nezadovoljstva političkim elitama i tradicionalnim političkim opcijama. Tako je promovisala izrazito konzervativne ideje koje su često bile veoma kritički usmerene prema Evropskoj uniji.

Četiri godine kasnije, ista političarka nastupa kao jedan od važnijih aktera evropske desnice, ali istovremeno kao partner institucijama Evropske unije, NATO-u i Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon dolaska na vlast u velikoj meri prihvatila je evropski institucionalni okvir i pokušala da iz njega izvuče što veći politički i ekonomski prostor za Italiju. Na taj način napravila je kontinuitet sa svojim prethodnikom Dragijem. To pokazuje političku zrelost koju poseduje Meloni i ukazuje na najvažniju lekciju današnjice, a to je da je populizam sredstvo za dolazak na vlast.

Bez obzira što se njeno političko delovanje promenilo u odnosu na period kada je pripadala opozicionom bloku, uspela je da zadrži ideju zaštite nacionalnog identiteta, tradicionalne vrednosti i rigidan pristup prema pitanju migracija. Italiju predstavlja kao državu sa specifičnim istorijskim, kulturnim i civilizacijskim nasleđem koje, prema njenom političkom shvatanju, treba sačuvati od globalnih procesa koji dovode do slabljenja nacionalne kohezije.

Zbog toga se pitanja jezika, tradicije, porodice, demografije i kulturnog nasleđa često pojavljuju kao sastavni deo šire politike zaštite nacionalnog identiteta. S druge strane, analitičari su saglasni da su najizrazitije sličnosti između Meloni pre dolaska na vlast i tokom njenog mandata po pitanju migracija. Kontrola granica, smanjenje neregularnih migracija, borba protiv krijumčarskih mreža i pokušaj uspostavljanja snažnije kontrole nad procesom azila ostali su među njenim najvažnijim političkim prioritetima. Zato se može posmatrati kao spoj ideološkog kontinuiteta i institucionalne pragmatizacije, odnosno kao pokušaj da se nacionalno-konzervativna agenda transformiše iz opozicionog programa u politiku izvršne vlasti.

Još jedan nezanemarljiv faktor uticao je na dugovečnost vlasti Đorđe Meloni, a to je dolazak Donalda Trampa na vlast u Sjedinjenim Državama. Promena političke administracije u Vašingtonu značajno je promenila međunarodni kontekst u kojem Meloni vodi Italiju. Dolaskom Trampa u Belu kuću, političke pozicije koje su ranije u evropskom političkom prostoru često bile označavane kao izrazito desne, populističke ili nacional-konzervativne postale su deo šireg političkog mejnstrima zapadnog sveta.

U takvim okolnostima Meloni se našla u specifično povoljnoj političkoj poziciji, jer je njen nacionalno-konzervativni profil postao kompatibilniji sa novom političkom realnošću u Vašingtonu. Njen odnos prema Trampu predstavljao je nešto više od klasičnih odnosa između predsednika vlade jedne evropske države i američke administracije. Ideološka bliskost u pojedinim pitanjima, pre svega kada je reč o migracijama, nacionalnom suverenitetu, tradicionalnim vrednostima i kritici dela liberalnog političkog establišmenta, omogućila je Meloni da se pozicionira kao svojevrsni most između Vašingtona i evropskih političkih struktura.

Upravo je ova pozicija dodatno ojačala njen politički značaj unutar Evropske unije. Za razliku od pojedinih evropskih lidera koji su prema Trampovoj administraciji zauzimali izrazito kritičan stav, Meloni je nastojala da zadrži otvoren kanal komunikacije sa Vašingtonom. Istovremeno, nije napustila evropski okvir, već je pokušavala da svoju političku poziciju iskoristi za približavanje evropskih i američkih interesa tamo gde je to bilo moguće. Na taj način, Meloni je dobila priliku da se predstavi ne samo kao italijanska premijerka, već i kao jedan od važnijih evropskih sagovornika američke administracije. Posebno značajan bio je njen pristup pitanjima evropske bezbednosti i rata u Ukrajini.

Trampov povratak otvorio je niz pitanja o budućnosti američke podrške Ukrajini, ulozi NATO-a i spremnosti evropskih država da preuzmu veći deo odgovornosti za sopstvenu bezbednost. U takvom okruženju Italija je dobila dodatni prostor za diplomatsko delovanje, dok je Meloni nastojala da zadrži ravnotežu između čvrstog transatlantskog opredeljenja i potrebe za većom evropskom strateškom autonomijom.

Ovakva pozicija bila je značajna i za njenu unutrašnju politiku. Meloni je mogla da predstavi svoju vladu kao političku snagu koja je uspela da Italiju vrati u središte međunarodnih odnosa, bez odricanja od nacionalnih interesa.U političkom smislu, to je predstavljalo važan kapital, jer je omogućilo vladi da sopstvenu spoljnu politiku predstavi kao dokaz da nacionalno-konzervativna desnica ne mora nužno da bude izolacionistička ili protiv evropske saradnje. Naprotiv, Meloni je pokušala da pokaže da je moguće istovremeno insistirati na nacionalnom suverenitetu i održavati snažne odnose sa ključnim međunarodnim partnerima.

Svi navedeni uspesi i nepostojanje ozbiljnije političke krize, karakteristične za brojne evropske države, omogućavaju Đorđi Meloni da spremno i sa značajnim političkim adutima uđe u sledeću izbornu trku koja će se desiti tokom naredne godine. Meloni će prvi put biti u situaciji da od birača traži novi mandat na osnovu konkretnih rezultata svoje politike, a ne samo na osnovu predizbornih obećanja i kritike prethodnih vlasti.

Dodatnu prednost predstavlja i činjenica da je Frateli d'Italia, tokom njenog mandata, učvrstila poziciju vodeće političke snage na italijanskoj desnici. Stranka koja je pre samo nekoliko godina predstavljala jednu od opozicionih snaga na margini glavnog političkog toka, danas se nalazi u središtu italijanskog političkog sistema.

Meloni je uspela da svoje biračko telo zadrži relativno homogenim, dok je istovremeno proširila politički uticaj stranke i izvan tradicionalnog jezgra nacionalno-konzervativnih birača. Na njen povoljan predizborni položaj uticaće i činjenica da je italijanski partijski sistem i dalje izrazito fragmentisan. Iako političke stranke mogu ostvarivati značajnu podršku, između opozicionih aktera postoje ideološke, programske i personalne razlike koje otežavaju formiranje jedinstvene alternative.

Autor: Nikola Perišić