foto: © Radomianin / Wikimedia Commons / CC BY-SA 4.0

Izbori za zakonodavno telo su održani u referendumskoj atmosferi, a svaki glas je bio izraz podrške ili protivljenja najuticajnijem političaru u zemlji. Rezultati su vrlo ubedljivo demonstrirali neslaganje građana sa politikom koju ta osoba otelotvoruje. Opisano na ovaj način, postoji jasna na dilema na koje izbore se misli: da li one u Srbiji od 25. oktobra, ili one u Sjedinjenim Američkim Državama održanim 3. novembra. Tema ovog teksta su ipak ovi drugi. U pitanju su takozvani izbori na sredini mandata (mid-term elections), gde su birani novi članovi celokupnog donje doma Kongresa (Predstavničkog doma), 35 od 100 članova gornje doma (Senata), kao i 36 guvernera saveznih država.

Izborni ciklusi u SAD funkcionišu vrlo stabilno i predvidljivo, bez vanrednih izbora. Dužine mandata stoga diktiraju tempo prema kojem se svaki predsednik na sredini svog mandata suočava sa izborima za Predstavnički dom i trećinu Senata. Oni često imaju ulogu svojevrsnog barometra podrške za aktuelnu administraciju, budući da građani imaju tendenciju da kroz izbore za Kongres ujedno „kažnjavaju“ predsednika glasom za kandidate rivalske partije ukoliko nisu zadovoljni kako on rukovodi državom, odnosno da ga „nagrađuju“ glasom za kandidata njegove stranke ukoliko jesu. Budući da je istorija predsedništva u SAD, kao i svaka istorija državne vlasti, uglavnom više obeležena razočarenjima i neispunjenim očekivanjima, nezavisno od toga koliko su ona bila realna ili ne, „kažnjavanje“ je daleko češći fenomen od „nagrađivanja“.

U (relativno) skorijem periodu, najubedljiviji šokovi za administraciju na izborima na sredini mandata došli su Klintonu 1994. godine, kada su republikanci ubedljivom kampanjom i razrađenim programom preuzeli kontrolu nad oba doma zakonodavnog tela, odnosno 2006. Džordžu Bušu Mlađem, koji je dobio otrežnjujuće mišljenje Amerikanaca o dometima i efektima njegovog rata protiv terorizma, oličeno u demokratskom preuzimanju celog Kongresa.

Demokratski „plavi talas“

Očekivanja, analize i istraživanja pred izbore održane 3. novembra nagoveštavala su da su vrlo male šanse da Tramp i Republikanska stranka zadrže kontrolu nad Predstavničkim domom, gde su prethodno imali blagu, ali stabilnu većinu od nekoliko kongresmena. Pitanje kontrole nad Senatom bilo je daleko neizvesnije, makar na papiru, jer je ovde predsednikova stranka kontrolisala 53 senatorske stolice. Rezultati izbora doneli su nesporni trijumf demokrata. U trenutku pisanja ovog teksta konačni rezultati nisu na svim biračkim mestima potvrđeni, ali je izvesno da su kandidati demokratske stranke uspešno preuzeli minimum 7 senatorskih mesta republikancima i da će imati barem 54 senatora, kao i kontrolu nad više od 250 glasova u Predstavničkom domu. Uz to, ostvarili su i solidne uspehe u više guvernerskih izbornih trka.

Najupečatljiviji od njih svakako je preokret u stabilno republikanskom Teksasu, gde je demokratska kandidatkinja osvojila guvernersku funkciju, a sličan podvih su napravile i njene stranačke kolege u Džordžiji i Ajovi, saveznim državama koje imaju značaj na svakim predsedničkim izborima. Uz to, ilustrativna demonstracija ovog „plavog talasa“ jeste osvajanje senatorskih mesta u Teksasu, prvo od 1988. za demokrate, zatim Južnoj Karolini, prvo od 1998, te Kanzasu, prvo još od 1932. Dodatno, u Mičigenu je demokrata Abdul El-Sajed postao prvi musliman izabran u američki Senat, uprkos naročito oštroj kampanji koju je sam Tramp vodio protiv njega. U Mejnu je republikanska senatorka Suzan Kolins izgubila reizbor posle tri decenije u Senatu.

Rat u Iranu i izneverena očekivanja

Glavne uzroke za ovakve rezultate treba tražiti u ratu u Iranu. To su uostalom priznali i Tramp i potpredsednik Vens. Ovaj oružani sukob je sam po sebi nepopularan jer su razlozi za njegovo započinjanje američkoj javnosti pretežno nejasni i magloviti, a rezultati su uprkos američkoj vojnoj superiornosti ukupno gledano vrlo skromni. Iako je administracija iznosila protivrečne i stalno menjajuće stavove o ciljevima, nijedan od njih nije nedvosmisleno ostvaren. Još važnije, rat je izazvao značajne konkretne posledice koje se osete u svakodnevnom životu Amerikanaca, jer je doprineo daljoj inflaciji i rastu troškova života, a naročito goriva. Kada se to spoji sa sličnim efektima koje su prouzrokovale carine koje je administracija ranije uvodila, rast nezadovoljstva među stanovništvom nimalo nije začuđujući.

Deo Trampovih glasača sa predsedničkih izbora se pred ove izbore osećao naročito iznevereno. Za izolacioniste iz MAGA pokreta, obećanja o posvećivanju unutrašnjim problemima SAD i napuštanje uloge svetskog policajca evidentno nisu ostvarena nepromišljenim uletanjem u novi bliskoistočni rat. Deo latinoameričke populacije u SAD, koja je u nezanemarljivom broju glasala za Trampa 2024. zbog obećanja o poboljšanju ekonomske situacije, ne samo da nije osetio pozitivne efekte tih obećanja u praksi već je i na udaru njegovih antimigrantskih politika. Tramp ili nije dobro pročitao atmosferu ili jednostavno njegove karakterne crte nisu dozvolile da zauzme drugačiji pristup, pa je izabrao strategiju podstrekivanja duboko polarizujuće referendumske atmosfere „za“ i „protiv“ njega samog. Nametnuo se u kampanji, putovao širom zemlje i održao niz mitinga u državama gde su se održavali izbori, očekujući da svojim autoritetom prenese legitimitet na republikanske kandidate. Ovo je imalo suprotan efekat od željenog. Štaviše, pojedini republikanci, kao što je pomenuta Suzan Kolins, su pokušavali da se u izjavama i javnim nastupima distanciraju od predsednika i njegovih kontroverznijih politika, poput rata u Iranu, ali im to nije pomoglo.

Implikacije po unutrašnju i spoljnu politiku SAD

Pobeda demokrata na izborima za Kongres značajno će ograničiti politički manevarski prostor Donalda Trampa u poslednje dve godine njegovog mandata. Iako će predsednik zadržati pravo veta i značajna izvršna ovlašćenja, odnos snaga u Vašingtonu otežaće usvajanje zakona i sprovođenje njegove zakonodavne agende. Istovremeno, demokratska većina u oba doma otvoriće prostor za intenzivniji nadzor nad radom administracije, kongresne istrage i saslušanja o pojedinim potezima predsednika i njegovog okruženja. Stoga je realno očekivati da Tramp počne još više da se oslanja na izvršne uredbe kako bi sprovodio svoje namere, jer one ne zavise od kongresnog odobrenja. Međutim, lako se i ukidaju, pa prvi sledeći stanovnik Bele kuće to može učiniti odmah po dolasku na vlast. Sa druge strane, Kongres će nastojati da kroz sopstvene zakonodavne inicijative i kontrolu budžetskih sredstava ograniči predsednikove poteze.

U takvoj situaciji, posebno treba obratiti pažnju na Trampovu spoljnu politiku u ostatku mandata. Ovo je oblast gde su ograničenja nadležnosti Kongresa u odnosu na predsednika najuočljivija i gde on ima najveći manevarski prostor da vodi politiku prema svojim nahođenjima. Zato nije nerealno očekivati da upravo u međunarodnim odnosima Tramp potraži kanal za ostavljanje trajne političke zaostavštine.

Kao većinu drugih pojedinca koji se bliže zalasku karijere i nalaze se u ozbiljnim godinama, pitanje nasleđa nesumnjivo okupira američkog predsednika. Pošto ima na raspolaganju još samo dve godine, 2027. će biti ključna za ostvarivanje značajnih prodora na spoljnopolitičkom planu. Naime, 2028. je izborna godina, a predsednika koji zasigurno napušta Ovalni kabinet drugi politički akteri, naročito oni iz inostranstva, sve više percipiraju kao nekoga čiji je uticaj ograničen i koji nema načina da garantuje ispunjenje bilo kakvih dogovora.

S obzirom da je rat u Iranu ogroman teret, a uspeh na političkom ili strateškom planu je sve manje izgledan, nastojanje da se postigne nekakav trajni mirovni plan za Ukrajinu može biti alternativna karta na koju će Tramp igrati. Takođe, planirani trilateralni susret sa predsednicima Kine i Rusije bi mogao biti pokušaj da se kroz transakcione personalizovane dogovore ostvari postignuće koje će utvrditi Trampov legat. Ipak, i ovde treba očekivati pritisak iz zakonodavnog tela, naročito po pitanju podrške Ukrajini, američkog pozicioniranju u pogledu izraelsko-palestinskog sukoba i nastavka rata u Iranu, jer je deo novoizabranih kongresmena i senatora gradio kampanju upravo na ovim spoljnopolitičkim pitanjima, što nije čest slučaj.

Sve ovo otvara pitanje trendova koji vode ka predsedničkim izborima 2028. Iako demokrate na osnovu ovih rezultata imaju razloga za optimizam, u praksi deluje da je više presudilo glasanje protiv Trampa nego za njihove kandidate. Ujedno, stranka je u znatnoj meri interno podeljena između progresivnije i umerenije struje. Stoga će ipak izbor predsedničkog kandidata kojeg će nominovati i jedna i druga stranka biti presudan faktor, mada rezultati upravo održanih izbora kreiraju značajno izmenjen kontekst i odnos snaga do tad.

Autor: Pavle Nedić