Stanište: Komentar na Nacrt Zakona o finansiranju lokalne samouprave
Izveštaj o napretku Srbije u procesu evropskih integracija za 2015. godinu sadrži jasnu poruku da Srbija treba da preduzme mere kako bi uspostavila delotvoran sistem finansiranja životne sredine i klimatskih politika. Međutim, koraci koji je Ministarstvo finansija preduzimalo u poslednjih nekoliko meseci 2015. godine ne ukazuju da će se to i dogoditi. Čini se da konsolidacija javnih prihoda neće imati pozitivne efekte na politiku zaštite životne sredine i klimatskih promena. Najava, a zatim i ukidanje namenskog karaktera određenih javnih prihoda, kroz izmene Zakona o budžetskom sistemu, dovode u pitanje primenu načela „zagađivač plaćaˮ, osnovnog načela politike životne sredine Evropske unije. Beogradska otvorena škola i Ekološki centar Stanište ukazali su odgovornim institucijama na očevidne probleme u sistemu finansiranja životne sredine.
Ekološki centar Stanište iz Vršca već nekoliko godina prati i analizira sistem finansiranja životne sredine u Srbiji. U prilog javnoj raspravi o imenama Zakona o finansiranju lokalne samouprave, Stanište je objavilo kratku analizu problema finansiranja životne sredine, ali i problema koji mogu nastati ukidanjem naknade za zaštitu životne sredine na lokalnom nivou. Ovom prilikom prenosimo delove ove analize.
Pojedina rešenja iz nacrta Zakona o finansiranju lokalne samouprave, a naročito predlog ukidanja naknade za zaštitu životne sredine, onesposobiće lokalne samouprave da sprovode aktivnosti zaštite životne sredine, sa štetnim posledicama po stanje u životnoj sredini, koje je i sada zabrinjavajuće. Poslednjih godina, u kontinuitetu se odvija nekoliko nepovoljnih procesa opšteg karaktera, koji su prisutni i u sistemu finansiranja zaštite životne sredine na lokalnom nivou i nanose mu štetu. Ove procese možemo opisati kao:
1) Centralizacija prihoda ─ težnja ka smanjenju prihoda lokalne samouprave u korist povećanja prihoda budžeta Republike. To se obično dešava uporedo sa izmenama zakona koje proširuju nadležnosti i obaveze opština i gradova, što kao posledicu ima povećanje lokalnih poreza i naknada. Tako Republika, za nužno povećanje nameta, odgovornost sa sebe prebacuje na lokalne samouprave.
2) Prevođenje namenskih prihoda u opšte – težnja da se određenim prihodima oduzme namenski karakter, kako bi se mogli koristiti za bilo koju namenu i rasporediti na bilo koje budžetske korisnike.
3) Neplansko odlučivanje – praksa donošenja odluka u nekom pojedinačnom, a ne strateškom cilju, bez detaljnog poznavanja stanja, bez šire slike i plana, bez svesti o posledicama takvih odluka, često bez konsultacija sa drugim ministarstvima ili u suprotnosti sa strateškim dokumentima.
4) „Ozakonjenjeˮ stanja nastalog odsustvom primene propisa – praksa da se propisi prilagođavaju nekom nepovoljnom stanju, umesto da se njihovom primenom takvo stanje promeni na bolje. Usled nemoći države da primeni vlastite propise, traže se načini za uprošćavanje i uopštavanje normi, za spuštanje standarda.
Trenutni sistem finansiranja zaštite životne sredine je neuređen i mora se poboljšati. Ali predložene promene u Zakonu o finansiranju lokalne samouprave neće dovesti do tog poboljšanja. Postoje tri velika problema u korišćenju sredstava budžetskog fonda u skoro svim opštinama i gradovima u Srbiji: 1) prihodi od namenskih naknada veći su od rashoda u budžetskim fondovima; 2) u velikom broju opština i gradova, namenskim sredstvima se finansiraju i programi koji ne pripadaju zaštiti životne sredine i 3) odlučivanje o prioritetima za finansiranje je netransparentno.
Već dve i po godine, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, u saradnji sa stručnom javnošću i civilnim društvom, pokušava da predloži izmene Zakona o zaštiti životne sredine u cilju rešavanja ovih problema. Silna energija i volja su uloženi, novac potrošen, održani konsultativni sastanci, javne rasprave i slušanja, medijski nastupi i polemike. Ako se usvoje rešenja iz nacrta Zakona o finansiranju lokalne samouprave, dalji napori u ovom pravcu neće biti potrebni. Neće biti ni namenskih prihoda, ni fondova, pa shodno tome, neće biti nenamenskog trošenja. „Ozakonitiˮ neuređeno stanje i prilagoditi mu propise = rešen problem!
Srbija je država sa ogromnim problemima u životnoj sredini, koji zahtevaju isto tako obimna tehnička, tehnološka i finansijska ulaganja. Naivno je verovanje i nadanje da neefikasan sistem finansiranja neće dalje unazaditi životnu sredinu. Donosioci odluka moraju imati svest da su i oni građani, da štetne posledice loših odluka koje trpi životna sredina, neće ni njih zaobići.
Da li aktuelna republička vlast ima bilo kakvu ideju o stanju i potrebama zaštite životne sredine? Dosadašnje postupanje Vlade Srbije pokazuje da zaštita i unapređenje životne sredine nije njen prioritet. Ovaj zaključak potvrđuju i izveštaji Evropske komisije o napretku Srbije u procesu evropskih integracija. U izveštaju za 2015. godinu izneta je ocena da je Srbija „u ranoj fazi priprema u oblasti životne sredine i klimatskih promenaˮ, što predstavlja najnižu moguću ocenu.
Novi Zakon o finansiranju lokalne samouprave će opustošiti i obesmisliti postojanje lokalnih budžetskih fondova za zaštitu životne sredine u 142 od 145 lokalnih samouprava. Mnoge lokalne samouprave počele su planiranje investicija u zaštitu životne sredine, što će se gubitkom namenskih sredstava i fondova dovesti u pitanje. Pogoršaće se stanje u životnoj sredini.
Tvrdnja predlagača Zakona da je naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine kvaziporez na imovinu, nije tačna, jer je u skladu sa načelom „zagađivač plaćaˮ, kriterijum za plaćanje i prihod od obavljanja delatnosti koje utiču na životnu sredinu, što se ne može integrisati u porez na imovinu.
Politika zaštite životne sredine mora biti integrisana u sve ostale politike. Zato predlagač mora ozbiljno da razmotri sve posledice i predloži rešenje koje više odgovara potrebama zaštite životne sredine.
Najveću posrednu štetu treba očekivati u stanju javne svesti o neophodnosti ulaganja u životnu sredinu. Kada vrh vlasti šalje poruku javnosti da životna sredina nije bitna, kada se, posledično, u 98% lokalnih zajednica ništa neće planirati, investirati i događati u životnoj sredini, to ne može proći bez trajnih posledica i po svest ljudi, ali i po samu životnu sredinu.
Autor: Dejan Maksimović
