Bregzit ili ne? Kakve su posledice za politiku proširenja?

Godine 2016. Velika Britanija održala je referendum na kojem se biračko telo izjasnilo o pitanju da li Velika Britanija treba da ostane članica EU. Birači su imali priliku da odgovore na pitanje: „Da li Ujedinjeno Kraljevstvo treba da ostane članica Evropske unije ili napusti Evropsku uniju?”, s mogućim odgovorima „Ostati članica Evropske unije” i „Napustiti Evropsku uniju”. Natpolovična većina izjasnila se za napuštanje EU.

Rezultat referendum o napuštanju EU otvara brojna pitanja o budućnosti evropskih integracija i odnosima na evropskom kontinentu. Ekspertkinje Centra za evropske politike u tekstu „Bregzit ili ne? Kakve su posledice za politiku proširenja?” razvijaju tri moguća ishoda trenutne situacije, na osnovu kojih raspravlja o mogućim posledicama britanskog izlaska za politiku proširenja EU. Za potrebe biltena „Progovori o pregovorima” izdvajamo sažeti prikaz mogućih scenarija, dok je kompletan tekst ovog CEP pogleda sa posledicama po politiku proširenja EU dostupan ovde.

Ishod 1: Velika Britanija održava političku stabilnost, pregovori o istupanju se brzo zaključuju

U slučaju da se izbegne produbljenje političke krize u Velikoj Britaniji, politička situacija se konsoliduje do kraja leta i bude imenovan novi premijer, pokretanje postupka istupanja može se očekivati u kratkom roku. Sa stabilnom domaćom političkom situacijom Velika Britanija će verovatno postupati kao konstruktivan partner u pregovorima, čime se osigurava povoljniji sporazum o istupanju i održavanje stabilnosti na kontinentu. U tom slučaju pregovori mogu biti završeni u roku od dve godine. Istovremeno, moguće je da Škotska podnese zahtev za pristupanje EU, bez obzira na svoj odnos s ostatkom Ujedinjenog Kraljevstva.

Ishod 2: Politička scena u UK ostaje nestabilna, do Bregzita dolazi nakon dugotrajnih i bolnih pregovora

Ako u skoroj budućnosti u Britaniji ne dođe do političkog konsenzusa o načinu nastavka procesa Bregzita, uz vođstvo kampanje za izlazak, politička i ekonomska kriza u Velikoj Britaniji i EU će se verovatno produbiti. Konzervativna stranka može ostati podeljena na dva tabora, dok Laburistička partija možda ne uspe da se kompletno reformiše i promeni sopstveno vođstvo. Uz dodatni pritisak ekonomske i finansijske krize u državi posle referenduma period zastoja bi mogao da se produži, parališući Veliku Britaniju i EU, i stvarajući frustracije među državama članicama. Pokretanje postupka predviđenog Članom 50. bi onda moglo da se dodatno odloži, a pregovori o istupanju da potraju daleko duže. U tom slučaju, Bregzit se dešava na kraju dvogodišnjeg perioda bez zaključenog sporazuma, najavljujući novo razdoblje nesigurnosti i nemira. Alternativa je da se pregovori produže teškom odlukom u Evropskom savetu u poslednji čas, uz saglasnost Britanije. Bregzit se konačno događa, ali obe strane izlaze iz procesa u potpunosti iscrpljene.

Ishod 3: Nema Bregzita

Iako se trenutno čini nemogućim zaobići volju građana izraženu na referendumu, postoje presedani kojima su ranije preokrenuti ishodi referenduma (dva irska i jedan danski referendum o prihvatanju ugovora EU). Rastući pritisak javnosti, nesposobno političko vođstvo u taboru za izlazak iz Unije ili čak dublja politička kriza u Velikoj Britaniji, zajedno sa zakasnelim razumevanjem da je ostanak najbolja opcija za UK, mogu dovesti do novog referenduma ili do ponovnog pregovaranja o uslovima članstva, kako bi se omogućio ostanak Britanaca u EU. Drugu opciju su otvoreno odbili čelnici EU, ali promenljiva dinamika u političkoj i ekonomskoj situaciji u Uniji može dovesti do drugačijeg stava narednih meseci.

Nezamislivi, malo verovatni scenario raspada

Na kraju, treba priznati da postoji i scenario u kom bi Bregzit bio okidač za tako duboku krizu unutar EU da umesto da deluje kao podsticaj za ujedinjenje zapravo dovede do dalje dezintegracije Unije. Takav ishod bi mogao dovesti do jačanja populističkih i desničarskih snaga unutar članica EU, kao i do potpune nesposobnosti „stare” evropske elite da reši nove probleme i strahove svog stanovništva.
Iako je opasno – a verovatno i pogrešno – pretpostaviti da evropska integracija uvek pobeđuje i izlazi jača iz političkih kriza, evropske političke elite su sigurno naučile nešto iz prošlosti. Nedavne izjave evropskih čelnika, uključujući i one koji insistiraju da Velika Britanija pokrene postupak iz Člana 50. u najkraćem mogućem roku, ipak ukazuju na odlučnost da se ostatak porodice EU održi na okupu.

Autori: Milena Lazarević, programska direktorka Centra za evropske politike, i Sena Marić, istraživačica u Centru za evropske politike, uz podršku Tijane Stojanović.

_______________________________________________________________________________________________________________________________

Postupak izlaska iz Evropske unije

Pre 1. decembra 2009. godine, kada je Lisabonski ugovor stupio na snagu, u ugovorima Evropske unije nigde nije bila spomenuta mogućnost države članice da se dobrovoljno povuče iz Unije. Ugovor iz Lisabona uvodi izlaznu klauzulu za članice koje se žele povući iz Evropske unije. Prema Članu 50: Svaka država članica može odlučiti da istupi iz Unije, u skladu sa svojim ustavnim pravilima.

Država članica koja odluči da istupi svoju nameru mora da saopšti Evropskom savetu. Na osnovu smernica Evropskog saveta, Unija pregovara i zaključuje sa tom državom sporazum, kojim se utvrđuje način njenog istupanja, uzimajući u obzir okvir njenih budućih odnosa sa Unijom. U ime Unije, sporazum zaključuje Savet, koji o tome odlučuje kvalifikovanom većinom, a nakon pribavljanja saglasnosti Evropskog parlamenta. Ugovori prestaju da se primenjuju na navedenu državu od dana stupanja na snagu sporazuma o njenom istupanju ili, u suprotnom, dve godine nakon obaveštenja o istom, ukoliko Evropski savet, u dogovoru sa navedenom državom članicom, jednoglasno ne odluči da se taj rok produži. Bivša država članica koja se želi vratiti u Evropsku uniju biće podvrgnuta istim uslovima kao i bilo koja druga zemlja koja podnese takav zahtev (u skladu sa Članom 49).

Do sada se nijedna država se još nije povukla, iako su kolonije, zavisna područja i poluautonomna područja napustila EU. Od tih, samo je Grenland izričito glasao za napuštanje EU, tada Evropske ekonomske zajednica 1985. Jedina država članica koja je održala nacionalni referendum o povlačenju bila je Velika Britanija 1975. godine, kada je 67,2% birača odlučilo da ostane u Zajednici.