Proširenje EU – „Mrtav čovek koji hoda” vapi za vaskrsenjem
Lični stav Vedrana Džihića sa Instituta za političke nauke Univerziteta u Beču i člana u Savetodavnoj grupi za javne politike Balkan u Evropi (BiEPAG). Kao učesnik regionalne konferencije „Move. Link. Engage. Novi modeli upravljanja na Zapadnom Balkanu”, Džihić je svoj stav izneo na panelu „Zemlje Zapadnog Balkana između evropskih integracija i propadanja demokratije”.
Godina 2016. je godina za zaborav. Virus krize širi se Evropom i svetom isuviše brzo i ne daje nam nikakvu šansu da se upustimo u potragu za lekom. Izbor Donalda Trampa za predsednika SAD-a, koji je opisao Dejvid Ramnik u časopisu New Yorker kao „ništa drugo do tragediju za američku republiku” i „gnusan događaj u istoriji liberalne demokratije”, pozdravili su Vilders, Hofer, Orban i Le Pen sa druge strane Atlantika, kao trenutak razbijanja tabua za novu desničarsku i nacionalističku viziju liberalne Evrope. Čini se da se Evropa sapliće o konopac. I zemlje van EU, kao što su zemlje na Zapadnom Balkanu, koje su i dalje u prilično labavoj liniji čekanja za (ne)moguće evropske integracije, predstavljaju samo marginalno zapažanje u tekućoj debati o budućnosti Evrope i liberalne demokratije.
Opisivati proširenje EU kao „mrtvog čovek koji hoda” može biti preterivanje. Ali koji god kriterijum ocenjivanja primenjujemo na ovoj nekada veoma moćnoj politici EU, zaključak je očigledan ─ politika proširenja EU više nije u vrhu prioriteta za Uniju i uopšte nema garancije da će ona ikada ponovo povratiti snagu da transformiše društva na evropskoj periferiji.
Međutim, jedino na tehničkom nivou sve izgleda glatko u zemljama kandidatima Zapadnog Balkana. Pregovori su u toku, nova poglavlja su otvorena, zahtevi za članstvo se prihvataju. I upravo u ovom tehničkom ili tehnokratskom prividnom kretanju leži najveća opasnost za istinsku i temeljnu evropeizaciju regiona. Da, Crna Gora napreduje u pregovorima o poglavljima. Srbija je, takođe, u redu za otvaranje novih poglavlja, propraćena EU pragmatizmom premijera Vučića. Savet EU je u septembru čak prihvatio i zahtev Bosne za članstvo u EU.
Upravo je Bosna primer koji posebno prikazuje čitav niz paradoksa koji leži u načinu na koji se tekući proces proširenja odvija. Nakon referenduma u Republici Srpskoj 25. septembra, a u kontekstu ponovo otvorenog „hrvatskog pitanja”, osećaj očaja i agonije u zemlji je dubok baš kao u najtežim trenucima u istoriji Bosne. I baš u ovom trenutku se odvija sledeći korak EU, koji neminovno postavlja pitanje suštine procesa. Objašnjenje je jednostavno naći ─ EU želi da održi proces tehnički živim i da ostane barem na tehnokratskom koloseku. Ona želi da stvori podsticaje i motiviše, ali u isto vreme rizikuje stvaranjem zabune između formalnog i stvarnog napretka i nagrađivanjem onih koji, najavljujući reforme i beskrajno propovedajući Evropu i demokratiju, istovremeno ulažu svu svoju energiju u izgradnju unutrašnje jake autoritarne vladavine koja postepeno uništava pojam demokratije i liberalizma. U međuvremenu, jaz između dobitnika i gubitnika u ovo permanentnoj tranziciji, jaz između siromašnih i bogatih, između rasprostranjenog prekarijata i novih elita raste bez ikoga – i bez vlade u zemljama i bez EU – ko može da ponudi odgovore kako da se prevaziđe goruće društveno pitanje i nove nejednakosti.
Ovo je momenat kada se Zapadni Balkan pridružuje evropskoj debati, debati koja definiše socijalna pitanja i nove nejednakosti zajedno sa sudbinom liberalne demokratije kao ključnog pitanja za budućnost Evrope.
Da se vratimo na „mrtvog čoveka koji hoda”. U svetlu svih izazova sa kojima se Evropa i region danas suočavaju, da li je već postalo iluzorno ili utopistički tražiti jednu novu reaktiviranu i osveženu politiku proširenja EU? Nama je preko potrebna alternativa, kako u razmišljanju tako i u delovanju. Uveren sam da moramo da razmišljamo na jedan kontraintuitivan način. Kako EU razmatra svoj interni okvir i pokušava da obnovi svoje normativni jezgro, upravo EU proširenje na Zapadni Balkan može biti prava stvar gde bi Unija mogla početi obnovu svoje funkcionalnosti kao jedne demokratske i liberalne unije. Nova, ofanzivna i osvežena politika EU proširenja na Balkanu je preko potrebna, ona koja obično prevazilazi tehnokratsko poslovanje i koja je dovoljno hrabra da se bavi i suprotstavi lažnim demokratama i narcisoidnim autoritarnim liderima.
Kako postoji potreba za poverenjem na strani EU, takođe postoji i potreba za novim energijama u zemljama Balkana koje treba da izađu u susret Evropljanima. Gde bi izvori mogućeg novog poverenja mogli da budu? Socijalni protesti čiji smo svedoci poslednjih godina na Balkanu za mene predstavljaju najvažniji demokratski razvoj u regionu tokom protekle dve decenije.
Liberalno-humanistički aktivizam u regionu, kao što smo videli, na primer, u takozvanoj Obojenoj revoluciji u Makedoniji ili u protestima u Beogradu u vezi sa Savamalom, zalaže se za novi liberalni i emancipacijski duh u regionu, koji je spreman i sposoban da se suoči sa novom autoritarnošću. Ove nove energije moraju biti prihvaćene od strane EU kao nov i autentičan saveznik u borbi za otvorena društva i zajedničku evropsku demokratiju. To je mobilizacija oko hitnih socijalnih pitanja i otvorena borba za liberalne i demokratske vrednosti u kojima zemlje Balkana mogu da se pridruže mnogim evropskim oblicima novog aktivizma (kao što je Municipalismo pokret u Španiji, na primer) i pomognu u rešavanju panevropskih pitanja socijalne pravde, jednakosti i liberalne demokratije.
Posle mnogo godina proširenja, postoji previše zavisnika od proširenja, u Komisiji, u civilnom društvu ili među državnim službenicima. Ono što je nama potrebno danas su pravi Evro-zavisnici, inspirisani evropskom idejom i spremni da se bore za nju.
