IZGRADNJA EVROPE – POSTOJI LI „REŠENJE NAD REŠENJIMA” ZA BUDUĆNOST EU
Nakon svih turbulentnih dešavanja koja potresaju Evropsku uniju u poslednje vreme, niko više ne dovodi u pitanje činjenicu da se Evropski projekat nalazi pred mnogobrojnim izazovima: poplava populizma u državama članicama, sumornaekonomska situacija (niske stope rasta, visoka nezaposlenost, nestabilne ekonomije u pojedinim državama članicama, neodgovarajući praktični odgovori na problem u pojedinimjavnim politikama EU (migracije, zaštita potrošača, klimatske promene su samo neki od primera)) kao i sveprisutan strahod pada popularnosti evropske ideje među građanima. Veliki deo ovih problema, neizmenično, a ponekad i istovremeno, pogađali su i još uvek pogađaju EU, tako da se razložno postavlja pitanje: da li je u ovom trenutku Evropska unija u stanju da pruži prave odgvore na ove izazove?
Jedan od odgovora koji se javio jeste „više Evrope” i ne bi bilo prvi put da EU odgovara na krizu tako što insistira na dubljoj integraciji. Viši stepen integracije je jedan od scenarija koji su navedeni u Belom papiru o budućnosti EU (White Paper on the Future of the Europe), i predstavlja predmet interesantnih rasprava u institucijamaEU (i šire). Ovaj koncept žustro i posvećeno zagovara npr. Gi Verhofštad (Guy Verhofstadt), bivši premijer Belgije, koji u svojoj skoro objavljenoj knjizi „Poslednja šansa Evrope” (Europe’s LastChance) poziva na produbljivanje evropske integracije kao odgovrna na rastajuće probleme s kojima sa suočava EU, a koji su, po njemu, uglavnom prouzrokovani od strane država članica. Interesantno je da je Žan-Klod Junker u svom Govoru o stanju Unije za 2017. godinu naglasio da se „vetar vratio u evropska jedra” i založio se, između ostalog, za jedinstvenu valutu na teritoriji čitave EU, objedinjavanje dva predsedništva budući da bi „Evropubilo lakše razumeti ukoliko bi evropskim brodom upravljao jedan kapetan”, kvalifikovanu većinu u odlučivanju povodom pitanja spoljne politike – sve su ovo atributi „sve bliže Evropske unije”.
Bolno očigledna činjenica je, međutim, da Evropska unija predstavljazbir različitih integracija – 28 (uskoro 27) država članica, sve sudeo jedinstvenog tržišta, ali 21 država članica je u Šengenu, drugih 21 su u NATO, 19 u Evrozoni i tako dalje. Ovo su samo neki od primera različitosti u nivoima integracionih procesa u Evropskoj uniji. Ovako je, pre svega, zato što su tako države članice želele. Samim time, „više Evrope” teško može biti odgovor i koncept kojim će se upraksi rešiti svi problem s kojima se trenutno suočava EU.
Može li EU da nastavi po starom? Ovo je jedna od opcija koju je EU rado primenjivala u prošlosti. Ovaj pristup bi možda i mogao da se primeni u ovom trenutku, naročito imajući u vidu nemali broj onih koji tvrde da su ekonomska kriza i kriza migracija prošli svoje najintenzivnije faze. Jedinstveno tržište EU je uspelo da odoli finansijskoj krizi, a napredak učinjen u oblastima saradnje u borbi protiv terorizma i organizovanog kriminala i relativno usaglašen stav država članica EU povodom postojećih izazova u globalnim međunarodnim odnosima i dalje potvrđuju relevantnost i veru u budućnost Evropskog projekta. Postojeći izazovi, međutim, definišu ovaj trenutak mnogo specifičnijimu poređenju s prošlim krizama evropske integracije. Posledice Bregzita koje se ne mogu sa sigurnošću predvideti, sveprisutna mogućnost nove ekonomske krize, snažan rast antievropskog populizma (čak i u tzv. starim državama članicama EU), migrantska kriza (koja je u jednom trenutku dovela do toga da Sud pravde odbaci prigovore Mađarske i Slovačke protiv ovlašćenja EU da primoraju države članice da prihvate izbeglice) – sve ovo jasno pokazuje da „teranje po starom” donosi još nepredvidljiviju budućnost za EU.
Treća opcija bi bila da se zagovara za Evropu u više brzina koja podrazumeva ostavrenje zajedničkih ciljeva u više brzina. Ovo,t akođe, nije strano za EU (Tindemansova „Evropa u dve brzine”, Lamersovo i Šojbleovo „tvrdo jezgro” Evrope, Širakova „pionirska grupa” i najnovija „Unija različitih brzina” Angele Merkel). Nijedna od ovih inicijativa, u stvari, nije testirana u praksi – moždaje sada pravo vreme za to.
Evropske integracije su evoluirale prateći sopstveni, jedinstveni neofunkcionalistički koncept, oslanjajući se na „efekat prelivanja” (spillover effect) pozitivnog uticaja integracije u pojedinim javnim politikama na druge javne politke EU u kojima integracija nije toliko izražena – samim time u praksi EU najradije i primenjuje koncept više brzina.
Ono što je EU u ovom trenutku potrebno jeste da iznađe hrabar, pragmatičan, mudra i primenljiv pristup kojim će se osigurati postojeći pozitivni efekti evropske integracije, obezbediti nesmetano funkcionisanje sistema EU, obezbediti dalje produbljenje (u skladusa objektivnim mogućnostima država članica) i proširenje, brižljivo vodeći računa o tome da novopridošli članovi evropskog kluba ispunjavaju sve kriterijume, primenjuju i prihvataju u praksi ciljeve i rednosti velikog Evropskog projekta.
Piše: Vladimir M. Pavlović
