Razgovori o klimi DA LI SMO NA DOBROM PUTU

Klimatske promene predstavljaju jedan od najvećih izazova današnjice. Iako se o njima govori u dalekim vremenskim okvirima, poput 2030. ili 2100. godine, posledice osećamo već sada, bilo da je reč o vrelom talasu koji je ovog leta pogodio Evropu ili razornom uraganu i monsunima zabeleženim u Americi i Aziji. Potreba za rešavanjem ovog problema okupila je predstavnike 197 zemalja u Bonu, na 23. zasedanju članica Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime (UNFCCC United Nations Framework Convention on Climate Change, COP23 – 23rd Conference of the parties). Oko 20.000 predstavnika država, medija, nevladinog i biznis sektora je tokom dve nedelje (od 7. do 16. novembra) radilo na postizanju dogovora o narednim koracima za ispunjenje ciljeva Pariskog sporazuma.

Dogovori u Parizu (We’ll always have Paris!)

Pariski sporazum, koji predstavlja istorijski sporazum o klimatskim promenama (We’ll always have Paris!), postignut je 2015. godine na 21. zasedanju zemalja članica u tom gradu (COP21). Ovim sporazumom se 195 zemalja obavezalo da će ograničiti zagrevanje globalne temperature na manje od 2^o Celzijusa do 2100. godine. To je bio prvi put da su se gotovo sve nacije sveta usaglasile oko značaja klimatskih promena.

Šta se desilo od Pariza do danas? (Will we always have Paris?) 

Nakon izbora 2016. godine, nova administracija SAD je potpuno promenila kurs nacionalne energetske politike i stav prema fosilnim gorivima te najavila da će se povući iz Pariskog sporazuma[1]. Evropska unija se obavezala da će svoje emisije gasova sa efektom staklene bašte smanjiti za 40% do 2030. godine u odnosu na nivo iz 1990. Međutim, EU nije dala jasno određene korake kojima će ovo postići te je teško proceniti da li bi zapravo Unija mogla imati ambicioznije ciljeve. Kina je među retkim zemljama koje su na putu da dostignu svoje klimatske ciljeve u okviru Pariskog sporazuma, ali je i dalje među najvećim potrošačima fosilnih goriva i jedan je od najvećih emitera gasova sa efektom staklene bašte.

Nemačka, koja se identifikuje kao lider u borbi protiv klimatskih promena, i dalje nije postavila jasne rokove za napuštanje uglja i drugih fosilnih goriva, uprkos ambicioznoj energetskoj politici (Energiewende).

Međutim, i pored svega toga, veliki broj država vodi odlučnu i ambicioznu klimatsku politiku. Kanada, Velika Britanija, Finska, Italija, Danska, Holandija, Meksiko su među dvadesetak zemalja koje su jasno postavile rokove za prestanak korišćenja uglja kao energenta.

Šta se očekivalo od COP23?

Iako značajan, Pariski sporazum ostavio je brojna nerešena pitanja. Dogovor između zemalja je postignut na dobrovoljnoj bazi i bez jasno definisanih obaveza, imajući u vidu da, u suprotnom, mnoge članice ne bi pristale da učestvuju u Sporazumu. Ipak, detaljna razrada obaveza i koraka za njihovo ispunjavanje planirana je kao proces pregovora koji će trajati do 2018. godine, kako bi svi tehnički elementi Sporazuma bili usvojeni u 2018. godini na COP24.

Zbog neodređenog okvira Pariskog sporazuma mnoge zemlje, a naročito najrazvijenije koje su ujedno i najveći emiteri, daleko su od ispunjenja svojih ciljeva za smanjenje emisija. Poslednji izveštaj UN (United Nations Environment’s Gap Report[1] ) pokazuje da trenutni nacionalni ciljevi vode zagrevanju planete preko 3^o Celzijusa do 2100. godine. Očekuje se da će ovakvo povećanje temperature drastično povećati nivo mora. Mnoge ostrvske države i priobalne gradovi će tako završiti ispod površine. Izveštaj takođe pokazuje da je, nakon tri godine stagnacije, globalni nivo emisija CO₂ ponovo porastao u 2017. godini . Dakle, hitno je potrebna odlučna akcija na globalnom nivou i povećanje obećanih nacionalnih ciljeva za smanjenje emisija.

Ključni rezuiltat sa COP23 trebalo je da bude razrada Radnog programa Pariskog sporazuma (tzv. Pariski pravilnik). Radni program je vrsta akcionog plana koji treba da definiše praktične elemente Pariskog sporazuma, poput transparentnosti u praćenju napretka svih zemalja u ostvarivanju ciljeva i mogućnosti provere povećanja ambicioznosti ciljeva. Očekivalo se i preciznije definisanje pitanja finansiranja borbe protiv klimatskih promena, kao i podizanje ambicije pojedinačnih nacionalnih ciljeva. Takođe, Sporazumom je predviđen i tzv. Usmereni dijalog (Facilitative Dialogue) koji će biti osnova za pravljenje Globalnog inventara emisija gasova sa efektom staklene bašte (Global Stocktake) u 2018. godini.

Jedno od najosetljivijih pitanja bilo je i pitanje gubitka i štete (loss and damage) koju nameću ostrvske i druge nerazvijene zemlje koje su najosetljivije na posledice klimatskih promena. Ovaj termin se odnosi na nepovratne gubitke nastale zbog klimatskih promena (poput izgubljenih života, kulturnog i prirodnog nasleđa) i nastalu štetu (uglavnom na infrastrukturi poput puteva, dalekovoda itd.). Nerazvijene zemlje već sada trpe ogromne štete od suša, poplava, uragana i drugih ekstremnih vremenskih uslova koji su izazvani emisijama gasova sa efektom staklene bašte, oslobođenim tokom ekonomskog razvoja danas najrazvijenijih zemalja (SAD, EU, Japan itd.). Imajući sve ovo u vidu, nerazvijene zemlje smatraju da treba da dobiju kompenzaciju od razvijenih zemalja zbog posledica klimatskih promena kojima su izložene, a koje nisu same izazvale. Razvijene zemlje to odbijaju. To bi, između ostalog, otvorilo brojna pitanja finansijske i pravne odgovornosti za klimatske promene.

Svakako najznačajnije očekivanje od COP23 bilo je rešavanje finansiranja projekata za borbu protiv klimatskih promena na globalnom nivou. Zemlje članice su se na 15. zasedanju 2009. godine u Kopenhagenu (COP15) obavezale da će do 2020. godišnje izdvajati ukupno 100 milijardi dolara za ovaj cilj. Zeleni klimatski fond, osnovan 2010. godine, namenjen je upravljanju ovim sredstvima i zaključenjem Pariskog sporazuma dobio bi ključnu ulogu u sprečavanju zagrevanja planete iznad 2^o Celzijusa. Međutim, mehanizmi praćenja sredstava Fonda, realizovanih projekata i njihovih stvarnih efekata i dalje su nejasni.

Premalo rezultata

Rezultati COP23 zasedanja u Bonu mogu se , jednom rečju, nazvati skromnim.

Najznačajnijim ishodom COP23 smatra se Talanoa dijalog, kao direktna posledica toga što je Fidži predsedavao zasedanjem[2]. Talanoa dijalog je predviđen kao konsultativni proces koji će se odvijati tokom sledeće godine, a radi podizanja ambicije klimatskih ciljeva država do 2030. godine. Dijalog će biti zasnovan na trima ključnim pitanjima: 1) Gde se nalazimo? 2) Gde želimo da budemo? i 3) Kako da do toga dođemo? Ipak, u Zaključnoj deklaraciji COP23 korišćen je neodređen rečnik te nije jasno na koji će način Dijalog biti organizovan. Očekuje se da proces zvanično počne u januaru 2018. godine.

Postignut je određeni napredak u izradi Radnog programa Pariskog sporazuma, iako je definisanje najvažnijih tačaka ostavljeno za maj 2018. Zasad su dogovorena poglavlja Programa kojima će se odrediti kako će se emisije pratiti i kako će države o tome izveštavati UNFCCC.

Finansiranje je ostalo najosetljivija i najvažnija tema. Nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju smatrale su da razvijene zemlje nisu uradile dovoljno i nisu ispunile svoje prethodno dogovorene obaveze u vezi sa Zelenim klimatskim fondom. Pozitivan iskorak je napravila EU koja se obavezala da će do 2020. godine usmeriti 800 miliona evra zemljama Pacifičkog regiona. Međutim, ovo je i dalje daleko od potrebnog nivoa finansiranja.

Određeni napredak je postignut u pogledu budućeg razvoja Adaptacionog fonda, koji je namenjen najnerazvijenijim zemljama sveta, uspostavljenom u okviru Kjoto protokola. Države su se usaglasile u Završnoj deklaraciji da bi Adaptacioni fond trebalo da bude operativan i u okviru Pariskog sporazuma. U tom smislu za Fond je namenjeno oko 90 miliona evra.

Tema koja se odnosi na pitanja gubitka i štete ‒ koja je bila u vrhu prioriteta nerazvijenih zemalja ‒ nije našla svoje mesto u pregovorima tokom COP23. Ona se smatra trećim stubom borbe protiv klimatskih promena, pored adaptacije i mitigacije, ali za nju, za razliku od ove dve teme, nije obezbeđeno finansiranje. To pitanje, osetljivo politički ali i moralno, sa sobom nosi prihvatanje odgovornosti za klimatske promene od strane industrijski najrazvijenijih zemalja čije su kumulativne emisije doprinele promeni klime i, kao što je već rečeno u tekstu, kompenzaciju najnerazvijenijim i najranjivijim zemljama koje trpe direktne posledice te promene.

Transparentnost napretka država ka ostvarenju ciljeva Pariskog sporazuma donekle je unapređena. U zaključnoj deklaraciji COP23 dogovorena su dva dodatna preseka stanja nacionalnih inventara emisija u 2018. i 2019. godini.

Naredni koraci

Sledeće zasedanje članica Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime (COP24) održaće se novembra 2018. godine u poljskom mestu Katovice. S obzirom na to da je rešavanje brojnih tehničkih detalja Pariskog sporazuma odloženo, očekivanja od COP24 su velika. Pre svega Radni program Pariskog sporazuma i Talanoa dijalog moraju biti završeni do tada. Međutim, imajući u vidu da je Poljska jedan od najvećih korisnika uglja u EU i zemlja koja se glasno protivi odrednicama Pariskog sporazuma, očekuje se da će rešavanje ovih pitanja na COP24 biti i dodatno otežano.