Srbija i EU - U potrazi za proširenjem

Proces pristupanja jeste čvrsto vezao budućnost regiona Zapadnog Balkana za Evropsku uniju i njenu budućnost. Ali je napredak regiona u procesu, u najmanju ruku, neodlučan i oklevajući. Region, još uvek, ne uspeva da odgovori na ključne obaveze i reforme koje proizilaze iz onoga što je osnova procesa, ali i politike proširenja – kriterijume iz Kopenhagena.

Prošle godine u ovo vreme još smo bili opijeni onim vetrom koji je duvao u naša jedra i doneo nam obnovljenu i verodostojnu evropsku perspektivu koju su, činilo nam se, svi stavili u zapećak.

I mi i Evropska unija.

Još uvek ohrabreni osmesima, rukovanjima i obećanjima o neophodnosti povezivanja sa Samita, na kome smo se okupili posle 15 dugih godina, tokom kojih smo se i pridruživali i pristupali, a da ni jedno ni drugo nismo priveli kraju – septembar prethodne godine bio je daleko optimističniji u pogledu naše svetle budućnosti. Ili perspektive.

Svejedno za šta se opredelite (budućnost ili perspektivu, prim. aut.) bitno je da je ona ili evropska ili verodostojna.

Drugačije ne biva.

Deset godina je prošlo kao tren... ne, čekajte. Dvadeset.

Proširenje jeste jedna od najuspešnijih politika Evropske unije, ili makar najuspešniji mehanizam i vodič spoljne politike Unije, koja je još uvek u potrazi za svojim smislom i jednoglasjem.

U proteklim decenijama politika proširenja i perspektiva članstva državama, sada članicama Evropske unije, pružila je izvesnu stabilnost, učvrstila osećaj zajedništva i održala mir širom velikog dela evropskog kontinenta.

Zapadni Balkan, ili onaj deo evropskog kontinenta koji danas zovemo Zapadnim Balkanom, u procesu je pristupanja od 1999. godine, odnosno 2000. godine, kada su Procesu stabilizacije i pridruživanja pristupile i Srbija i Crna Gora. Nedugo nakon toga, u Solunu je 2003. godine potvrđena evropska perspektiva regiona, a deset godina nakon Soluna, Hrvatska je postala država članica.

Dalje uspehe procesa, proširenja i ove pomenute perspektive članstva još uvek čekamo.

Da ne bude nedoumica, proces pristupanja EU jeste čvrsto vezao budućnost regiona Zapadnog Balkana za Evropsku uniju i njenu budućnost. Ali je napredak regiona u procesu, u najmanju ruku, neodlučan i oklevajući.

Region, još uvek, ne uspeva da odgovori na ključne obaveze i reforme koje proizilaze iz onoga što je osnova procesa, ali i politike proširenja – kriterijume iz Kopenhagena.

Iako smo početkom 2018. godine razvejali zastave i pozdravili proširenje, Evropska unija nas je, nešto malo pre toga, vratila nazad u školske klupe.

I jasno poručila: Prvo osnove (Fundamentals first).

Pa, da počnemo. Od početka.

I ova prethodno pomenuta verodostojna perspektiva, koju često nazivamo novom Strategijom proširenja, iz februara 2018. godine, ponovo je istakla ono od čega mora da se krene, ono na čemu posebno mora da se radi i poručila da ukoliko ne postignemo napredak u oblastima koji su označene kao osnove – proces će, u najmanju ruku, biti još sporiji. Ako je to uopšte moguće.

Kako navodi Strategija, pitanja vladavine prava, ljudskih prava i dobrog upravljanja ostaju goruća u zemljama Zapadnog Balkana. Naročita pažnja obraća se na: nezavisnost, kvalitet i efikasnost sudskog sistema, iskorenjavanje korupcije, javne nabavke i borbu protiv organizovanog kriminala.

Kada je reč o dobrom upravljanju, naglasak je na reformi javne uprave, posebno na kvalitetu i odgovornosti javne administracije, transparentnosti i boljoj usluzi za građane.

Dakle, prvo osnove koje su vrlo jasno, još 1993. godine, zapisane u Kopenhagenškim kriterijumima.

Da se ne iznenadimo i/ili zapitamo, ali neki od kriterijuma pretočenih u osnove su poznati od početka procesa.

Na kojima radimo već godinama. I za koje su nam, optimistično, potrebne još godine.

Pitanje pristupanja Evropskoj uniji je stvar izbora. Opredeljenja. Ono je zasnovano na vrednostima, koje svaka zemlja mora, u najmanju ruku, aktivnije da prigrli.

Ipak ponavljanje istih ili uvođenje novih, dodatnih, starih, a opet novih kriterijuma, stvara osećaj konstantne i neprevaziđene uslovljenosti i beskonačnosti.

Ovako postavljena uslovljenost procesa neminovno rađa i odbojnost prema njemu. Smanjenje podrške. Mogućnost za izgovore.

Pozivanje na proširenje kada nam je u korist. I upiranje prstom kada nas, u najmanju ruku, zabave godišnji izveštaji Evropske komisije jer prate pripremljenost i napredak u oblastima koje su Uniji posebno važne za nove države članice.

Oblastima koje su osnove.

I kažu – napredak je ograničen.

Tamo gde je, za proces pristupanja, i najpotrebniji. I najviše zavisi.

Srešćemo se opet negde ti i ja

Ista ova Strategija nam je donela još nešto – perspektivu pretočenu u vremenski okvir – 2025. godinu.

Zašto 2025. godina i otkud baš ona?

U duhu dobrih očekivanja Brisel daje najbolji mogući ishod pristupanja Crne Gore i Srbije. Ipak, ova godina nije konačna odrednica za pristupanje ovih dveju zemalja Evropskoj uniji.

Zašto?

Zato što ceo proces ne odstupa od svog početnog načela, a to je da se pristupanje i dalje zasniva na zaslugama, tj. na urađenom poslu.

Politika proširenja, te sâma Strategija, nije ništa drugo nego deo jedne veće strategije koja treba da osnaži ne samo zemlje Zapadnog Balkana već čitavu Evropsku uniju. Evropska unija mora da bude spremna za prijem novih država članica.

Glasovi koji iz Evropske unije dolaze do našeg poluostrva kažu:

Unija mora biti snažnija i stabilnija, pre nego što postane veća. Geografski.

Proširenje nije moguće pre produbljenja i sprovođenja reformi u EU koje bi omogućile bolje funkcionisanje Unije.  

Evropska unija jeste i ostaće najpouzdaniji partner Zapadnom Balkanu.

Politika proširenja nastavlja da bude najveći garant stabilnost.

Evropska unija pozdravlja i nagrađuje napredak zasnovan na objektivnim rezultatima i zaslugama.

Déjà vu za kraj

Ukoliko pogledamo mesece iza nas – bilo je razloga za slavlje. Istorijsko.

Nagradu, zasnovanu na rezultatu, od strane EU još čekamo.

Otvorena poglavlja ne brojimo, pamtimo. Zatvorena poglavlja priželjkujemo.

Čekamo jesen. Novu Evropsku komisiju i novi direktorat koji će nam možda dati novi prioritet, perspektivu i pravac.

Čekamo na rezultatima zasnovan napredak.

Funkcionalnost, pre stabilnosti.

Čekamo i odgovornost.

Sa obe strane.

Do tada.

Srećne nam osnove.

Jelena Babić, Beogradska otvorena škola