Da li Srbija treba da radi na tome da uđe u Evropsku uniju ili bi EU trebalo da privoli Srbiju da im se pridruži – tako prosečan konzument medija može da protumači klimu kakvu podstiču nosioci vlasti, odnosno oni koji su odgovorni za ishod evropskih integracija Srbije. Klima je oličena u narativu predstavnika vlasti da je Srbija „nezadovoljna napretkom i tempom pristupnih pregovora sa Evropskom unijom” i od nje zahtevaju okviran datum pristupanja Srbije Uniji kako bi “dobili više entuzijazma u procesu pregovora”.
Međutim, ono što proces pregovora sam po sebi nalaže jeste da su zemlje kandidati odgovorne za svoj napredak u smislu ispunjavanja neophodnih kriterijuma i tempa pregovora – što otvara mogućnost da Srbija koristeći dati narativ odgovornost za nezadovoljavajuću dinamiku pregovora pripisuje Evropskoj uniji. S jedne strane, ministarka za evropske integracije izjavila je ovog meseca da je Srbija u poslednjih nekoliko godina pokazala da je zemlja koja baštini najbolje evropske tekovine i najbolje evropske vrednosti, koja je za kratko vreme pokazala da ima kapacitet da se obnovi i napreduje onako kako, primetila je, nisu uspele mnoge države u Evropi, “reforme su vidljive na svakom koraku, kako u životu naših građana, tako i u onome što možemo da merimo kao napredak u ključnim oblastima ekonomije i vladavine prava“.
S druge strane, činjenice govore da je Srbija pristupne pregovore otvorila pre više od 6 godina i mesec dana i da je za to vreme otvorila 18 poglavlja, dok je Hrvatskoj, kao primer države koja se poslednja učlanila u EU 2013. godine, pošlo za rukom da za pet godina i devet meseci započne pregovore, ispuni kriterijume i kasnije postane članica EU. Još jedna zemlja kandidat za pristup EU jeste i Crna Gora, koja je od početka pregovora 2012. godine otvorila 32 od 33 poglavlja.
Stoga, na kome je odgovornost za tempo pregovora? Potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak kaže da proces priprema za članstvo Srbije u EU teče nedopustivo sporo i je Srbija pokazala ozbiljna kašnjenja u ispunjavanju sopstvenih planova, prvenstveno u Poglavlju 23 sa izmenom Ustava u domenu pravosuđa, sa kojim se kasni već tri godine, a kvalitet izmena je nezadovoljavajući.
“Takođe, Srbiji treba po dve do tri godine da izradi svoje pregovaračke pozicije i akcione planove u određenim poglavljima, što je jasan signal da to nije prioritet. Sa takvim rezultatima, ne može se ozbiljno zahtevati ubrzanje procesa od same EU jer nemamo kvalitet reformi koji to može da podupre. Da je Srbija do sada, za ovih šest godina pripremila sve pregovaračke pozicije i pripremila ispunjavanje merila za otvaranje u makar polovini od devet poglavlja u kojima ih je dobila, imali bismo pravo da nešto zahtevamo”, naglašava Međak i dodaje da kad je Evropska komisija izašla sa predlogom da bi krajem 2025. godine Srbija mogla da uđe u EU ako ispuni sve sa svoje strane, nije došlo ni do kakvog ubrzanja naših reformi.
Izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo Milan Antonijević ocenjuje da je sigurno da se odgovornost za spor napredak u procesu evropskih integracija prebacuje sa onih koji upravljaju administracijom i državom, na čijem je teretu i u čijem je prostoru mogućnost da pokažu napredak i mogućnost da se nekim građanima objasni šta donose evropske integracije.
„Nažalost, dobijamo jednu inverziju u kojoj se za spori napredak u svim oblastima, osim eventualno u ekonomskoj, odgovornost prebacuje na Evropsku uniju. Na taj način se građani dovode u zabludu da je taj proces nešto što Evropska unija ne radi na adekvatan način. Međutim, kada pogledate kako izgledaju ocene Evropske komisije o napretku Srbije potpuno je jasno zbog čega ne možemo dobiti neko šire otvaranje i poglavlja i nekih stvari koje građane ne zanimaju. Ali treba predstaviti uzrok problema, jer ako vi evropske integracije svedete na neki tehnički proces, u tom tehničkom procesu možete progurati sve što sadržinski nikako ne interesuje građane – a kada imate sistem u kojem se na osnovu istraživanja javnog mnjenja probiraju prioriteti i za Vladu i za sve državne institucije onda vam se taj tehnički proces nikad neće pojaviti među prioritetima“, objašljava Antonijević i dodaje da se tako pravi jedna odstupnica u kojoj je moguće ovaj proces zaista produžavati.
Osvrćući se i na zahtev Srbije o datumu ulaska u EU, Vladimir Međak objašnjava da je sasavim u redu tražiti indikativni datum planiranog završetka pregovora i da bi oročavanje procesa dalo dosta kredibilnosti celom procesu.
“Takođe, neke reforme se mogu obaviti jedino kad se planiraju za određeni trenutak, jer prekasno ili prerano odrađena reforma će dovesti do bespotrebnog trošenja sredstava ili do suviše kasne izgradnje kapaciteta usled čega se pogodnosti iz članstva ne mogu koristiti u potpunosti. Jedna od promena u metodologiji koju zagovaram već godinama jeste oročavanje procesa i njegovih pojedinih faza i koraka, kako bi se izvršio pritisak na državu kandidata da brže sprovodi reforme, ali i EU na veću posvećenost poslu”, ističe Međak, međutim, zaključuje da smo “tražili datum, dobili neki indikativni datum i opet posle toga nastavili sve po starom”.
Propuštena šansa?
Ovo nije prvi put da je Srbija od EU tražila datum ulaska, prethodni put za to joj je određena 2025. godina. Međutim, Srbija nije ispunila šta se od nje očekivalo i brzinom kojom se to očekivalo. Stoga, koliko predano zapravo, prema dosadašnjim rezultatima, Srbija radi na evrointegracijama?
Međak odgovara da se period 2016-2020. mogao nazvati idealnim za ubrzanje reformi na putu ka članstvu u EU. Vlada ima stabilnu većinu u Narodnoj skupštini od 150 poslanika, anti-EU opozicija u Skupštini je vrlo mala, a najveći deo opozicije je za ulazak u članstvo EU.
“Stabilne četiri godine bez prevremenih izbora Vladi je moglo da bude dovoljno da napravi program reformi i usklađivanja sa pravilima EU i okonča ga. Evropska komisija je 2011. u Mišljenju o zahtevu Srbije za članstvo u EU, istakla da Srbija uz pojačane napore može da izvrši usklađivanje u periodu od pet godina. A gde smo danas? Srbija vodi pregovore već šest godina i nalazi se negde na polovini. U periodu od početka 2018. do kraja trećeg kvartala 2019, Srbija je usvojila samo 41% od ukupnog broja zakona sa EU agende koje je planirala da usvoji. Ovaj rezultat ne odgovara poziciji države koja vodi pregovore i teži da ih završi u skoroj budućnosti”, kaže Međak i dodaje da država koja traži da dobije datum pristupanja EU, mora da pokaže bolje rezultate kako bi njen zahtev bio kredibiliniji.
Osim pomenute klime u medijima, predstavnici vlasti već mesecima akcenat stavljaju na određena ‘spoljna’ dešavanja, dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić mesecima u medijima govori kako “Srbiju niko ne sme da tera da bira između EU i Rusije i Kine”, da je Evropa “licemerna”, da je Srbija “izgubila entuzijazam za evropski put“ i da “EU ne čini dovoljno da Srbija uđe u EU”. Kakav utisak ostavljaju izjave ovakvog karaktera na Evropsku uniju?
Antonijević objašnjava da “mi sa Evropskom unijom nećemo imati dogovoreni brak“. On ističe da bi taj brak trebalo da bude nešto što je pokazatelj promene i na jednoj i na drugoj strani, a mnogo više na strani onoga koji pokušava da pristupa Evropskoj uniji, da se na terenu vidi posvećenost demokratskim vrednostima i vladavini prava, a da se te reči nekako proteruju iz narativa.
„Vi kada kažete demokratija u Srbiji, mali broj ljudi u nju za početak veruje. Samim tim prepušta odluke uskom broju ljudi i stvara jednu atmosferu koja ne samo da nije demokratska, već nije održiva na duže staze. Vi ne možete napraviti paralelan sistem – demokratija i podela vlasti su i uvedene zato što je to za sada najsavršeniji način međusobne kontrole različitih interesa različitih pojedinaca i delova države, pravosuđa i svih koji bi trebalo tu da imaju svoju ulogu, a to mi u ovom trenutku ne vidimo“, kaže Antonijević.
Da je nalaženje izgovora za sopstveno nečinjenje ili greške najrasprostranjeniji sport u srpskoj politici, tvrdi Međak. On objašnjava da, nažalost, građani takve izgovore prihvataju.
“Najveći deo poglavlja u pregovorima sa EU uopšte nisu politička pogavlja i nemaju nikakvu vezu ni sa Rusijom, ni Kinom niti dijalogom sa Prištinom. Pitanje poput aflatoksina u mleku, kvaliteta vazduha, kvalitet vode za piće, tretmana otpadnih voda, poštovanje zakona prilikom davanja subvencija, zaštite intelektualne svojine, subvencija poljoprivrednicima, izgradnje infrastukture ili zaštite potrošača nemaju nikakvu političku dimenziju i zavise isključivo od odluke same Srbije da li želi da bude uređena država ili ne. Ovakav pristup gde postoji razlika između ciljeva za koje se Srbija na papiru zalaže i poruka koje se šalju građanima, kao i između poruka i istine, pre ili kasnije će dovesti do još veće podele i konflikta u društvu”, zaključuje Međak.
Pročitajte još: Srbija za dve godine uskladila manje od polovine planiranih propisa sa EU
Prebacivanje odgovornosti?
Ukoliko se želi utvrditi zainteresovanost vlasti za process evrointegracija, neophodno je samo istaći dosadašnje rezultate. Međak naglašava da Srbija ima jasan spisak stvari koje treba da uradi u svih 35 poglavlja pregovora. “Dakle, Srbija tačno zna šta i kako treba da uradi da bi bila sremna za članstvo i tu nema nikake zavere niti skrivenih značenja. Sve je popisano u dokumetima. Na nama je da to i uradimo.”
Da odgovornost za produžavanje pregovora nikako nije na Evropskoj uniji naglašava Antonijević, dodavši da ona ima jasne kriterijume i da želi pokazatelje toga da Srbija napreduje na tom putu, a to u ovom trenutku ne dobija.
„To je igra koja se u ovom trenutku odvija. Zbog čega se iskreno ne radi na promenama i na pokazateljima pravog napretka, mislim da je za to potrebno da Srbija ima određenu viziju. Mnogo je nekih stvari koje takvu viziju ometaju, jedna od njih su i prethodna iskustva zemalja koje su sada članice Evropske unije. Mislim da je vizija nešto što mora da se zaista stavi pred sva ministarstva, pred administraciju i da se započne jedan proces koji mnogo više liči na neke procese koje smo viđali u zemljama koje su prilično temeljne kao što je Nemačka, a da mnogo manje liči na neke druge procese kojima se koriste zemlje koje ne mogu da se podiče takvim uređenjem“, ističe Antonijević.
On objašnjava da je sve to jedan proces koji se od tog suštinskog pretvara u politički proces, i gde se može čak i sa deficitom i demokratije i vladavine prava postati punopravna članica Evropske unije.
„Ne čitaju se ozbiljno ili jasno poruke evropskih zvaničnika da takva praksa neće biti moguća u slučaju Zapadnog Balkana. Takođe, nekako se ne čita javno mnjenje zemalja članica Evropske unije koje proces proširenja ne razumeju i koje u ovom procesu pre mogu naći opasnost i porediti ga sa nekim drugim negativnim percepcijama koje imaju o migraciji, useljavanju ili politici koja će obeležiti sigurno i kraj ove decenije, ali i narednu“, kaže Antonijević.
O prijemu u članstvo EU odlučuju sve države članice pojedinačno i svaka može da ima primedbi. Međak kaže da je odluka o prijemu nove članice uvek politička, ali da je spremnog kandidata teže odbiti nego državu koja očekuje da joj se progleda kroz prste. “Srbija ne može očekivati da će joj bilo ko gledati kroz prste, zato naša pozicija mora biti neprobojna kad su reforme i ispunjavanje kriterijuma u poglavljima u pitanju. Naša pozicija je daleko od neprobojne. Srbija je 2019. izgubila status slobodne države po kriterijumima Freedom housa”, objašnjava Međak i dodaje da samo ta činjenica, gledana kroz prizmu unutrašnjih dešavanje po pitanju slobode i demokratije u samoj EU je dovoljna da države kojima je stalo do demokratije i vladavine prava stave ozbiljne primedbe na približavanje Srbije.
Izvor: European Western Balkans
