Referendum o ustavnim promenama 2022: Referendumsko „Da“, suštinsko „Ne“ promenama
foto: Element5 Digital on Unsplash
Građani Srbije su juče imali priliku da sa „Da“ ili „Ne“ odgovore na jednostavno pitanje koje je glasilo:
„Da li ste za potvrđivanje Akta o promeni Ustava Republike Srbije?“.
Birališta su otvorena od 7 časova, dok su svoja vrata zatvorila u 20. Umesto najavljene konferencije za štampu Republičke izborne komisije za 22 časa, zainteresovanim građanima Srbije se obratio Predsednik Republike iz predsedništva svoje stranke, pročitao rezultate, čestitao izbor građanima i kratko prokomentarisao referendumski dan, opoziciju i članove svoje partije, makar one koji su javno rekli da će glasati protiv Akta.
Prema podacima nezavisne posmatračke misije Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) rezultati su sledeći:[1]
Izlaznost: 29,6%; Glasalo „Da“: 57,4%; Glasalo „Ne“: 41,6%; Nevažećih listića: 1%; Akt o promeni Ustava Republike Srbije – usvojen.[2]U redu, šta to beše znači?
Prema usvojenom Aktu o promeni Ustava Republike Srbije, izbor sudija i tužioca neće biti isključivo u rukama Narodne Skupštine. Dva tela, Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva biraće sudije odnosno tužioce. Ukida se „probna dozvola“ za rad sudija i tužioca, koja je trajala tri godine od prvog izbora za obavljanje funkcije, a sada jednom izabrani, sudije i tužioci trajno uživaju svoj poziv.
Sastav Visokog saveta sudstva čini 11 članova. Šest sudija, koje će birati same sudije (na koji način biće detaljno regulisano zakonom, o kojem za sada možemo naslućivati), četiri člana dolaze iz redova istaknutih pravnika, koje bira Narodna Skupština (sem 10 godina neophodnog iskustva u javnoj struci i nemogućnost posedovanja članske karte političke stranke, drugih specifikacija nema) i predsednik Vrhovnog suda (Akt o promeni Ustava je reč „kasacioni“ izbacio iz imena ovog suda).
Sastav Visokog saveta tužilaštva čini 11 članova, takođe. Pet članova dolazi iz redova javnih tužilaca, koje biraju glavni javni tužioci i javni tužioci. Četiri čine istaknuti pravnici (!?), koje bira Narodna Skupština. Preostale dve pozicije popunjavaju Vrhovni javni tužilac i ministar nadležan za pravosuđe.
Očigledni su određeni pomaci. Izbor sudija i tužilaca se (delimično) izmešta iz Narodne skupštine, što bi značilo manji upliv poslanika u izbor sudija, što bi moralo biti s obzirom na princip podele vlasti definisan Ustavom Republike Srbije. Sudije i tužioci će birati sami sebe, što odgovara specifičnosti profesije kojom se bave i time će obezbediti viši stepen autonomije svoje grane vlasti. Usvajanje Akta o promeni Ustava, Akta o kojem je pozitivno mišljenje imala i Venecijanska komisija, znači viši stepen usaglašenosti srpskog zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije i jednu stavku manje za ispuniti iz Akcionog plana za poglavlje 23 pristupnih pregovora Srbije sa Unijom.
Srpsko zakonodavstvo je napravilo iskorak ka većoj nezavisnosti pravosuđa, autonomiji rada tužilaštva, evropskim integracijama i brzini i olakšanom izboru sudija i tužioca, ali i novim stranim direktnim investicijama, koje, prema rečima visokih državnih funckionera, vladavina prava garantuje.
Ima li šta sporno?
Ukoliko stavimo ad acta referendumsku kampanju, koja je mlitavo i kratko vođena i sa pozicione i sa opozicione strane (što pokazuje odgovornost i zainteresovanost prema procesu izmene Ustava), izlaznost,[3] nepravilnost tokom referendumskog dana, činjenicu da referendum o ustavnim promenama nije održan na celoj teritoriji Republike koja je tim istim ustavom definisana, brzinu prebrojavanja glasova, obaveštanje o rezultatima koje je prvo stiglo iz najjače političke stranke, te onda iz Republičke izborne komisije i fokusiramo se samo na Akt o promeni Ustava, sve sporne stvari staju u dve – procedura i nova ustavna rešenja.
Usvajanje Predloga, a kasnije i Akta o promeni Ustava prolazi složenu skupštinsku proceduru, koja je lako i brzo sprovedena samo zato što Skupštinu čini jedna, vladajuća politička opcija. Svaka ustavna promena je važna, te oko nje treba da postoji široka društvena saglasnost, a ne saglasnost samo jedne političke opcije kakvu smo imalo u ovom slučaju. Imajte na umu da je ovaj Akt o promeni najbitnijeg pravnog dokumenta usvojila Skupština, koja je oročena na godinu i po do dve dana (iako joj mandat traje četiri) pre nego što je ustanovljena. Ovakva Skupština ni po sastavu, ni po načinu izbora nije imala legitimitet, po nekim mišljenjima ni legalitet za usvajanje ovog Akta. Iz sastava ovog parlamenta ste pre mogli čuti napade na sudije, komentarisanje procesa koji su u toku i nezainteresovanost za pravosuđe. Setimo se samo lepih reči Ivice Dačića o izmenama Ustava, koje pokazuju bahatost i nezainteresovanost za proces.[4]
U poslednja tri meseca se sastav Skupštine Republike uzeo u pamet i promenio stav prema sudijama i tužiocima i njihovom izboru, usvojio Akt kojim (ne) smanjuje svoj uticaj na pravosuđe, ubeđen da ima većinu da na referendumu taj Akt prođe i samim tim da upiše sebi političke poene na domaćoj i međunarodnoj sceni pred aprilske izbore na tri nivoa?
No, ako pređemo i preko toga i skoncetrišemo se samo na predložena rešenja, amandmane dolazimo do drugog problema na koji su ukazivali pravnici iz pojedinih stručnih udruženja i pravnih fakulteta. Rešenja nisu dovoljno detaljna, niti je dovoljno dobro regulisan izbor sudija i tužilaca za Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva. Usvojenim ustavnim rešenjima, ostavlja se dovoljno prostora zakonima da koriguju, preciziraju i usmere po zakonodavčevoj želji izbor sudija i tužioca. Od članova radnih grupa i narodnih poslanika čuli smo indicije da će se zakonom regulistati da se odluke u ova dva tela donose kvalifikovanom većinom, koja bi podrazumevala 8 od 11 članova. U tom slučaju, četiri „istaknuta pravnika“, koje bira Narodna Skupština, dakle članovi Saveta koji su direktno birani, dvotrećinskom većinom u Narodnoj Skupštini,[5] na osnovu javnog konkursa, imala bi faktički pravo veta na odluke Saveta. Odnosno, uvek neko od istaknutih pravnika mora da se saglasi prilikom donošenja odluke u Savetu, inače odluka ne može biti doneta. Ovo bi situaciju činilo gorom, nego pre usvajanja Akta.
Ostavimo li po strani eventualnu promenu mreža sudova, kojom bi se mogao praviti razmeštaj sudija bez njihove volje, ne regulisanjem efektivne kontrole tužilaštva nad policijom, što je propušteno da se predloži, sve to usvojene Ustavne amandamane iz Akta, potvrđene jučerašnjim referendumom čini dobrom fasadom za spoljašnju upotrebu i odličnom podlogom za zadržavanje efektivne kontrole donošenja odluke u Visokom savetu sudstva i Visokom savetu tužilaštva nažalost. Za sada vidimo da se radi o fasadi, ali ne vidimo šta se krije iza ove fasade i to je najmračniji deo ovog referenduma.
Ruku na srce, strukovna sudijska udruženja su, ishitreno ili ne, dala podrušku ovim izmenama čime su sebi uskratili pravo da ponovo izraze nezadovoljstvo zbog involviranja druge dve grane vlasti u njihovu. Zakoni koji bi mogli apsolutno poništiti sve, na prvi pogled dobre, na drugi ne baš toliko dobre promene usvojenog Akta neće donositi i usvajati ista skupština jer nas, kako i dalje stoje stvari, očekuju aprilski parlamentarni izbori. Možda će stvari u aprilu drugačije izgledati.
Do tada razmišljaćemo da li je ovo mali korak koji vodi ka većem ili samo korak, radi koraka jer je jasno da političarima svih boja i opredeljenja ne ide u korist kontrola od strane sudova veća nego što su je zatekli kada su seli u svoje fotelje. Zbog toga ceo ovaj proces odiše neiskrenošću.
[1] https://crta.rs/izlaznost-na-referendumu-296-odsto-gradjani-glasali-za-ustavne-izmene/ (pristupljeno 17. 1. 2022)
[2] Uzeti su rezultati organizacije CRTA umesto rezultata Republičke izborne komisije (RIK) iz razloga što je CRTA do 23h časa 16. Januara 2022. svoje podatke pobjavila na osnovu 98% obrađenog uzorka, dok je RIK na osnovu 34,68% obrađenih glasačkih mesta. Rezultat je isti.[3] Znatno niža izlaznost na referendumsko pitanje koje reguliše pravosuđe u odnosu na predsedničke i parlamentarne izbore, da li to znači da građanima to nije važno, te da posledično imaju mišljenje da se kvalitet i uređenje pravosuđa regulišu izborom političke opcije ili predsedničkog kandidata?
