foto: Neven Hillebrands

Kada su 1981. godine izbile demonstracije u Prištini, pa ih je trebalo zataškati, neko je navodno rekao Džavidu Nimaniju, najvišem komunističkom funkcioneru sa Kosova, da već i Rojters javlja o protestima. „Zaustavite tog Rojtersa!”, uskliknuo je Nimani.

Druga su vremena, ali bi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, naviknut na kontrolu medija, danas verovatno voleo da zaustavi tog Gardijana.

Londonski levo-liberalni list je u redakcijskom komentaru Vučića nazvao „autokratskim”, „ciničnim” i „malignim”, njegovu reakciju na proteste „drakonskom” i „nemilosrdnom”, a batinaše Srpske napredne stranke „orkestriranom ruljom”. Uredništvo Gardijana pozvalo je EU da reaguje dok joj se demokratija guši ispred nosa.

Jedan ponedeljak u avgustu mora da je bio posebno težak za Vučića. Ali i dodao paranoju da ga „neko sa Zapada” ruši, jer ne dešava se često da u istom danu tri bitna evropska medija objave redakcijske komentare o maloj zemlji, a baš tako se desilo 18. avgusta.

Bilo je to pošto su vlasti u Beogradu okrenule novi list pa poslale momke u crnom da, pod zaštitom policije, napadaju „blokadere”.

Autokratski šablon

„Nakon više od decenije na vlasti, iskusni autoritarni lideri gotovo uvek se nađu na raskrsnici: da li će pojačati represiju, učvrstiti krug tajkunskih saradnika i ugušiti ostatke nezavisnih medija, ili će popustiti pred zahtevima opozicije za reformama”, pisao je britanski Fajnenšel tajms. „Vučić se ponaša po šablonu i sve jače steže obruč.”

Francuski Le Mond pripisao je Vučiću „strategiju straha”, nemački javni servis ARD ocenio da Vučić „pokazuje svoje pravo lice”.

Za prosečnog čitaoca ili gledaoca u zapadnom svetu – koji ne zalazi u sitna crevca – bitan je osnovni fon napisa. A on glasi: U jednoj evropskoj zemlji policija i batinaši mlate studente i građane, korumpirana vlast neće da odstupi niti da dozvoli slobodne izbore.

I još da Evropska unija to gleda skrštenih ruku, izdajući proklamovane vrednosti zarad poslića koje ima sa srpskim režimom. Značaj te poruke je ogroman.

Otkud sve to?

U vreme vihora u svetu – Ukrajine, Gaze, Trampa, jačanja desnice – nije podrazumevano da veliki mediji posvete toliko mesta dešavanjima u malenoj Srbiji.

Šta ih je tome privuklo? Možda to što je pobuna tako tvrdoglava ili što je od 1968. malo gde u svetu bilo velikih protesta koje su predvodili isključivo studenti. Ali svakako su ih privukle krvave glave, jer svaki medij drži se logike if it bleeds, it leads.

Masovnost igra važnu ulogu – teško je ne izvestiti o skupu od preko trista hiljada ljudi, kao što je bio u Beogradu 15. marta. Uostalom, sama je masovnost koji mesec kasnije donela u zapadnoj štampi brojne napise o koncertu Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu, recimo.

Ovo je treći put da je Srbija za Vučićeve vlasti u fokusu zapadne štampe pa se može reći da dešavanja sa brdovitog Balkana stižu do prosečno informisanog čitaoca ili gledalaca. Dodajte tome viralne objava na mrežama poput TikToka – a mreže vole masovne proteste, malo frke, malo ikoničnih snimaka iz dronova koji nadleću masu.

Prvi put je Srbija bila u žiži 2018. kada je Vučić u igrokazu sa ondašnjim kosovskim kolegom Hašimom Tačijem lansirao probni balon o „razgraničenju”, „podeli Kosova” ili „razmeni teritorija”. Napisi su tada bili ambivalentni.

Drugi put je Vučić požnjeo hvalospeve – u jeku pandemije, kad je Srbija maltene najbrže u Evropi nabavila vakcine. Vučić je slavljen kao pragmatičar, a povukao je i genijalan marketinški potez – pozivom da u Srbiju dođe ko god hoće da se vakciniše. Mnogo je koji strani reporter to i uradio, samo da bi doneo zanimljivu priču.

Evropa gleda

Ovog puta je drukčije. Deluje da, za razliku od ranijih talasa protesta, zapadni mediji tematiku mogu lakše da približe svojim čitaocima. Pogrešno je pitanje „protiv čega se studenti bune”, pisao je švajcarski Noje cirher cajtung, poznat po svojoj rubrici Iz sveta.

„Oni demonstriraju za nešto. A to nešto su vrlo konkretni i nikako revolucionarni zahtevi: studenti žele da vlast radi svoj posao. I to da je radi na način kako to predviđaju Ustav i zakon”, ocenio je list.

Dalje, da širina protesta „čini vlasti nervoznim”. „Ona pokušava da ga diskredituje kao navodno kontrolisan spolja, ali to joj ne uspeva. To nije ’obojena revolucija’ iza koje stoje strane sile, strane organizacije ili tajne službe, kako tvrdi Vučić. […] Mladi ne očekuju ništa od Evropske unije koja podržava Vučića kada je to važno.”

Tu i tamo se uđe u ideološki profil protesta. Recimo, poznati dopisnik Mihael Martens je za Frankfurter algemajne cajtung, posle protesta na Vidovdan, pisao o „tamnoj strani studentskog pokreta”. „Nacionalisti i relativizatori ratnih zločina nadmetali su se u širenju velikosrpskih parola. Voditeljka koju su izabrali studenti nije zaostajala za njima.”

Takvo viđenje se nije primilo u zapadnoj štampi. Štaviše, prvi put se pokazuje razumevanje za to što je u Srbiji rekordno niska podrška ulasku u EU. I prvi put se objašnjenje ne traži u pitanju Kosova, rusofiliji ili režimskoj propagandi, već u ponašanju same EU.

Pera štampe prenose da su Briselu, Berlinu ili Parizu od demokratije u Srbiji preči litijum, infrastrukturni poslovi, prodaja borbenih aviona. I iznad svega, hinjena stabilnost. Ali, kako da stabilokratiju na Balkanu garantuje čovek koji nema stabilnost ni kod kuće?

To se pita autor jednog komentara objavljenog u lokalnom listu Rajnpfalc iz nemačkog Ludvigshafena: „Do sada je u Srbiji izgubljena većina za ulazak u EU jer Srbi prema anketama – i ne bez prava – veruju da ih je Evropa zaboravila. Vučiću je to potaman, za njega je Zapad, posebno Nemačka, u vrh glave još dobrodošli ekonomski partner. Demokratija po evropskoj mustri nije u interesu njegove politike moći.”

Sitna knjiga

Odavno je prošao medeni mesec Vučića i zapadnih medija. Bilo je to u vreme dolaska na vlast, kada je evropska značka na reveru delovala kao više od kamuflaže. U vreme „reformi”, privlačenja stranih investicija i Briselskog sporazuma.

Oprezno se tada još pisalo da će možda Vučić, kao radikalni nacionalista iz devedesetih, preskočiti svoju senku i lakše objasniti narodu zašto Kosovo mora biti priznato. U to vreme je bečki list Standard, pozivajući se na evropske diplomate, pisao da Vučića u Briselu porede sa De Golom.

U to vreme je i Vučić koketirao sa zapadnim novinarima pa je pomenutog Martensa, na jednoj priredbi u Berlinu (2014), upadljivo oslovljavao sa „moj prijatelj Mihael”.

A danas? Danas predsednik, naviknut da kad mu je volja satima uživo govori na televiziji uz servirana pitanja, zapadnim medijima piše pisma čitalaca.

Tako su Gardijan i Fajnenšel tajms objavili Vučićeve odgovore – onde gde objavljuju sve odgovore. U njima je Vučić u tonu bio uglađen, u suštini neiskren. Pisao je da su odavno ispunjeni zahtevi studenata (koje nije nazivao ni „teroristima” ni „stranim plaćenicima”), da je nudio dijalog onoliko, da demonstranti mesecima maltretiraju građane, te da je policija uzdržana.

Pogotovo nije pisao o tobožnjoj zapadnoj zaveri, „hibridnom ratu”, „obojenoj revoluciji” u kojima valjda učestvuju i ti isti mediji.

Ukratko, iz napisa zapadne štampe može se zaključiti da se u Srbiji dešava nešto veliko, da to veliko vodi omladina, a da vlastodržac ide putem kojim pre ili kasnije krenu svi slični – putem gole sile.

Paradoks je u tome da ti napisi više ne dotiču vlastodršca – baš jer je odabrao svoj put. Možda ga nerviraju i možda će, polako, uticati na zapadne političare, jer teško je zaustaviti tog Gardijana.

Autor: Nemanja Rujević,

Urednik njuzletera Međuvreme