Arhiva: Analize

Barut nad Evropom miriše

Barut nad Evropom miriše

foto: China Radio International

Mira više nema, niti će ga skoro biti. Vreme je da se pomirimo s tom činjenicom. Otkad se završio Hladni rat, učvrstilo se ubeđenje da је epoha tradicionalnih oružanih sukoba nestala. Generacije studenata (uključujući i mene), prećutno su učene da im istorijska iskustva neće biti od mnogo koristi. Jednostavno, vreme takvih zbivanja je prošlo zauvek. Kako smo samo pogrešili! Otkad je pandemija utihnula, talas sukoba preplavio je svet. Na Kavkazu, Bliskom Istoku, u Africi, Jugoistočnoj Aziji i Istočnoj Evropi. Svet ratuje, a perspektive mira i diplomatskih rešenja danas deluju gotovo nemoguće. Pogledajte samo šta se sve dogodilo u poslednjih godinu dana: Niger je nastavio talas vojnih pučeva u Africi; Azerbejdžan je izvršio oružane operacije u Nagorno-Karabahu, čime je dodatno učvrstio kontrolu nad tim regionom; zaoštrili su se odnosi u Tajvanskom moreuzu sa sve većim strahovima od kinesko-tajvanskog rata; otpočele su vojne operacije Izraela u pojasu Gaze kao odgovor na teroristički napad Hamasa; dodatno je zaoštrena situacija u Jemenu, s napadima Huta na brodove u Crvenom moru; ređe pominjan rat u Sudanu koji je već odneo preko 10.000 života; ali i skorašnja razmena vatre između Irana i Pakistana.  

Zašto je stanje takvo pitanje је za neke druge stupce. Nas interesuje kako takvo stanje utiče na Evropu i na evropske države. Kratak odgovor je – Evropa se militarizuje. 

Dugo su Evropu karakterisale reči nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Belgije Marka Ejskensa da je ekonomski džin, politički patuljak i vojni crv. Od 1991. godine do skoro, situacija se u vojnom smislu nije promenila. U protekle tri decenije, gotovo svaka upotreba vojne sile od strane evropskih država, pojedinačno ili u koaliciji, bila je suočena sa značajnim ograničenjima. Prisetimo se samo Libije. Ipak, Evropi vojna sila baš i nije bila potrebna. Iako se godinama u evropskim kuloarima govorilo o ideji strateške autonomije, ništa značajno nije učinjeno. Jednostavno, ušuškana pod američkim bezbednosnim štitom, Evropa nije morala da brine o takvim „trivijalnostima. To ni na koji način ne znači da nije bila suočena sa izazovima. Migrantska kriza je bila enorman izazov. Ekonomska kriza ništa manja. Ali nijedna ni druga nisu unosile strah u kosti evropskom vojnom i političkom establišmentu kao što to čini današnja perspektiva mogućeg i nadolazećeg rata. 

* * * 

Onoga trenutka kada je prvi ruski vojnik ušao u Ukrajinu, situacija se promenila i Evropi su postale jasne dve stvari: da rat nije iskorenjen i, još gore, da nije daleko. Nedugo zatim, dolazi do izražaja još gore saznanje za Evropu ona za rat nije spremna! Doduše, zaprepašćeni su bili najpre obični građani, a mnogo manje donosioci odluka. Godinama su odbrambeni budžeti većine evropskih država bili svesno držani na ispod dogovorenog NATO minimuma od 2% BDP-a. To je proizvelo tri ključna problema. Prvo, vojna oprema je postala nefunkcionalna. Tokom NATO vežbe krajem 2022. godine, svih 18 nemačkih tenkova koji su učestvovali nije funkcionisalo. Drugo, postoji značajan nedostatak zaliha municije. U izveštaju skupštinskog odbora za nacionalnu odbranu i oružane snage Francuske iz februara 2023. navedeno je da Francuska ima municije da izdrži svega nekoliko nedelja intenzivnog rata. Treće, i najproblematičnije, Evropa nema dovoljno adekvatne vojno-industrijske kapacitete da navedena dva problema prevaziđe. BAE Systems, jedna od najvećih kompanija britanske odbrambene industrije je u 2022. navela da bi joj bilo potrebno između 30 i 36 meseci da bi ponovo pokrenula proizvodnju M777 haubica. Zbog toga i ne treba da čudi činjenica da, dok SAD pomaže Ukrajini u vojnoj opremi, pomoć zemalja Evropske unije je pre svega finansijska. Kada svemu tome dodamo problem s popunjenošću ljudstvom u oružanim snagama, kao na primer u Holandiji, i sve teže regrutovanje novog kadra, kao u Nemačkoj, postaje evidentno da je otpočinjanje rata u Ukrajini zateklo Evropsku uniju kao nikad manjeg vojnog crva. 

Međutim, Ukrajina je predstavljala gamechanger. Vrlo brzo su politička i vojna rukovodstva evropskih država zaista shvatila početnu rečenicu ovog teksta – da mira nema i da ga neće skoro biti. Eskalacijom situacije u Ukrajini, drugim sukobima u svetu, ali posebno saznanjem da nije spremna, Evropa se okrenula ka militarizaciji. Od marta 2022. do danas, potezi evropskih država u tom pogledu su išli u tri pravca. Prvo, doskoro neutralne države, Švedska i Finska, odrekle su se takvog statusa. Doduše, moram priznati da se o ideji njihovog pristupanja NATO-u razmatralo i pre rata u Ukrajini, ali je otpočinjanje otvorenog oružanog sukoba otklonilo svaku sumnju u takvu odluku. Dok je Finska već članica NATO-a, Švedska će, prema izjavi Jensa Stoltenberga, postati članica do jula 2024. Drugo, došlo je do znatnog porasta izdvajanja za odbranu u Evropskoj uniji. Prema podacima SIPRI-a, evropska izdvajanja za odbranu su dostigla stare hladnoratovske nivoe, s najvećim porastom zabeleženim u: Finskoj, Litvaniji, Švedskoj i Poljskoj. Štaviše, evropske države su se obavezale da će ovaj trend ne samo nastaviti već i nadmašiti. Nemački kancelar Olaf Šolc je još tokom 2022. godine najavio ulaganja od 100 milijardi evra u modernizaciju vojske. Francuska je usvojila šestogodišnji plan ulaganja od 413 milijardi evra u iste svrhe. Slične najave čule su se i u Italiji. Svi problemi nefunkcionalne tehnike, nedostatka municije i nedostataka vojno-industrijskih kapaciteta se očekuju da budu u potpunosti prevaziđeni do kraja ove decenije. Čak i ponovni govori o povratku obaveznog služenja vojnog roka upućuju da će pitanje nedostatka ljudskih kapaciteta biti rešeno. 

Međutim, poslednji korak je presudan da bismo govorili o militarizaciji Evrope pojava otvorene ratne retorike visokih zvaničnika evropskih država u javnom diskursu. Naoružavanje je jedna stvar. Ali onoga trenutka kada se celokupno društvo krene animirati i opremati za potencijalni sukob, mi zaista govorimo o militarizaciji. Poslednjih meseci se i to dešava. U Švedskoj, Nemačkoj, pa čak i NATO-u, lideri su jasno i nedvosmisleno rekli svojim građanima – spremajte se za rat. Evropa se ne samo materijalno, već i u duhu priprema za svet u kojem mira nema, niti će ga skoro biti.  

* * * 

„Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka, čuvene su Njegoševe reči. Međutim, u strateškom smislu, boj ipak (do)biju bolje planiranje, bolja organizacija i bolje komandovanje. Militarizovaće se Evropa, u to ne treba sumnjati. Savezništva će se učvrstiti; oružje će se proizvesti ili kupiti; srca junačka će polako ali sigurno biti formirana. I za to će biti potrebno snage i vremena. Zbog toga, izjave da se evropske države spremaju za veliki sukob do kraja decenije ne treba tumačiti kao stratešku procenu, već kao nadanje – jer će im, ako sve bude idealno, najmanje toliko vremena trebati da se pripreme. Međutim, adekvatna organizacija, adekvatno komandovanje i, naročito, adekvatno odlučivanje neće doći tako lako i brzo. Svi smo svesni kompleksnosti i tromosti evropskog mehanizma odlučivanja. U ratu, tome nema mesta. Da bi militarizacija Evrope nešto značila, biće potreban visok stepen kohezije, brzina odlučivanja i pogotovo jednostarešinstvo da bi mogla ujedinjeno i efektivno delati. Barut nad Evropom miriše, ali samo po sebi to neće biti dovoljno. U svetu bez mira, militarizacija Evropi neće biti dovoljna da bi (p)ostala akter kakav nastoji biti. Za to će biti potrebna mnogo dublja transformacija 

Tekst je prvobitno objavljen u 104. broju biltena Progovori o pregovorima

Autor: Mihajlo Kopanja
Fakultet bezbednosti

 

Najnovije