foto: ALEXANDRE LALLEMAND / Unsplash

Dvadesetog jula 2026. godine Evropska komisija je, gotovo neprimetno za širu javnost, pokrenula centralni registar digitalnog pasoša proizvoda, infrastrukturu koja će u narednim godinama promeniti način na koji se proizvodi prave, prodaju i prate na jedinstvenom tržištu. Za Brisel je to tehnički korak u sprovođenju Uredbe o ekodizajnu održivih proizvoda (ESPR, EU 2024/1781). Za Srbiju je to još jedan podsetnik da pravila iz Brisela stižu u domaće fabrike i industriju mnogo pre punopravnog članstva.

Digitalni pasoš proizvoda je, pojednostavljeno, elektronski dosije koji prati proizvod kroz njegov životni vek, od porekla sirovina i sastava materijala, preko načina održavanja i popravke, do mogućnosti ponovne upotrebe i reciklaže. Deo podataka biće dostupan preko QR koda ili sličnog identifikatora, pa će kupci, serviseri, nadležni organi i drugi učesnici, u skladu sa svojim pravima pristupa, moći lakše da dođu do informacija o proizvodu. Novi registar, koji je od 20. jula operativan, predstavlja centralno mesto za registraciju jedinstvenih identifikatora digitalnih pasoša, dok detaljniji podaci o proizvodima ostaju povezani sa samim pasošem i sistemima kompanija koje ih stavljaju na tržište.

Prve konkretne obaveze dolaze kroz baterije. Od 18. februara 2027. godine pasoš će biti obavezan za baterije za električna vozila, baterije za laka prevozna sredstva i industrijske baterije kapaciteta većeg od 2 kWh. Istovremeno, Evropska komisija već priprema nova pravila za niz drugih grupa proizvoda. Među prioritetima za naredne godine nalaze se čelik, tekstil, aluminijum, gume, nameštaj i proizvodi informaciono-komunikacione tehnologije, dakle upravo sektori u kojima Srbija izvozi ili učestvuje u evropskim lancima snabdevanja.

Tu i počinje priča koja se tiče Srbije, iako ove obaveze ne proizlaze iz njenog članstva u Evropskoj uniji. Domaće kompanije koje izvoze na tržište EU ili su deo evropskih lanaca snabdevanja moraće da prikupljaju znatno pouzdanije podatke o materijalima, dobavljačima, proizvodnji i životnom veku svojih proizvoda, bez obzira na to što Srbija nije članica. To je isti mehanizam koji je pre nekoliko godina učinio da GDPR postane de facto standard i van Evropske unije. Ko želi da prodaje na jedinstvenom tržištu, prihvata i pravila igre koja to tržište postavlja.

Spremnost domaće privrede je, međutim, neujednačena. Veći izvoznici, posebno oni koji su već duboko uključeni u evropske lance snabdevanja, često su u povoljnijoj poziciji jer od svojih partnera već dobijaju zahteve za detaljnije podatke o poreklu materijala, dobavljačima i proizvodnim procesima. Za mala i srednja preduzeća prilagođavanje može biti znatno zahtevnije. Mnoga nemaju razvijene sisteme za praćenje porekla materijala, sastava proizvoda ili drugih podataka koji će postajati sve važniji za pristup evropskom tržištu. Evropska unija pritom nije propisala jedinstvenu cenu usklađivanja. Trošak će zavisiti od veličine kompanije, broja proizvoda i toga koliko je njen dobavljački lanac već digitalizovan. Suština nije u izradi jednog QR koda, već u sposobnosti kompanije da prikupi pouzdane podatke od svakog relevantnog učesnika u lancu.

Privredna komora Srbije je taj jaz prepoznala i pre nego što je registar zaživeo. Krajem jula 2026. godine, u saradnji sa švajcarskim programom za podršku izvozu SIPPO, pokrenuta je platforma „Održivi tekstil“, namenjena tekstilnim kompanijama koje se pripremaju za novi krug evropskih pravila. Sličan obrazac vidi se i kod druge, srodne evropske regulative. Od 12. avgusta 2026. godine počinje primena novih zahteva u oblasti ambalaže koji od kompanija traže odgovarajuću tehničku dokumentaciju, izjave o usklađenosti i podatke o sledljivosti proizvoda koji se plasiraju na tržište EU. Privredna komora Srbije i u ovoj oblasti, zajedno sa SIPPO i švajcarskim Državnim sekretarijatom za ekonomske poslove, priprema domaće kompanije za nove zahteve.

Ono što digitalni pasoš proizvoda pokazuje, u širem smislu, jeste da se evropska integracija Srbije ne odvija samo za pregovaračkim stolom i kroz otvaranje i zatvaranje poglavlja. Ona se odvija i mnogo tiše, kroz tehničke propise koje domaće kompanije moraju da ispune ako žele da ostanu na tržištu EU, bez obzira na to koliko će formalni proces pristupanja još trajati. Pitanje koje ostaje otvoreno zato nije da li će se domaća privreda prilagoditi, već koliko će taj proces biti zahtevan za mala i srednja preduzeća koja nemaju ni kapacitete velikih izvoznika, ni vreme koje su veće kompanije već iskoristile da se pripreme.

 Autor: Marko Nedeljković