Izbori za Evropski parlament: Koliki će biti koraci udesno?

foto: privatna arhiva

Čak i ako se ostvare prognoze o većem broju poslanika desnice, procene govore da će partije centra za neke važne odluke, poput pomoći Ukrajini ili politike proširenja, imati neophodnu većinu. Međutim, koalicije se u Parlamentu prave od slučaja do slučaja, i često ne okupljaju iste partije kada je reč o spoljnoj politici, ekonomiji ili životnoj sredini. Zato bi klimatska politika mogla biti glavna žrtva izbornih rezultata, jer bi krajnja desnica, u eventualnoj koaliciji s Narodnom strankom, imala većinu koja bi mogla usporiti ostvarivanje klimatskih ciljeva iz evropskog Zelenog sporazuma.

U video-spotu Evropskog parlamenta „Razgovor sa mojim unucima”, ljudi širom Evrope prenose svoja bolna iskustva, traume proistekle iz burne evropske istorije, uključujući Drugi svetski rat i totalitarne evropske režima za vreme Hladnog rata. Tako Francuskinja i Holanđanin koji su izgubili svoje roditelje u Holokaustu, Čehinja koja se suprotstavila sovjetskim tenkovima 1968. godine tokom Praškog proleća, Španac koji se seća Frankove diktature – svi govore o važnosti demokratije. Spot se završava porukom: „Iskoristi svoj glas, ili će neko drugi odlučiti za tebe”. Ideja je podsticanje mladih ljudi da glasaju. Ujedno, dotiče i dva ključna pitanja na predstojećim izborima: pitanje izlaznosti i legitimiteta izbora, ali i šire pitanje poverenja u evropsku demokratiju u eri društvene polarizacije, širenja dezinformacija i rasta ekstremnih partija i pokreta.

Od 6. do 9. juna, građani 27 zemalja članica EU biraju novi saziv Evropskog parlamenta za period od 2024. do 2029. godine. Oko 400 miliona birača, od Portugala do Finske i od Irske do Kipra, imaće pravo glasa na najvećim transnacionalnim izborima na svetu. Glasanje će početi u četvrtak, 6. juna, u Holandiji, u Irskoj i Malti glasaće se u petak, u Slovačkoj i Letoniji u subotu, a u većini zemalja u nedelju 9. juna. U nekim zemljama, kao što su Belgija, Luksemburg ili Bugarska, glasanje je obavezno. U više evropskih zemalja, uključujući Nemačku i Belgiju, glasanje je moguće već sa 16 godina.

Rezultati izbora uticaće na pravac kojim će ići politika EU u narednih pet godina – od borbe protiv klimatskih promena i migracija, do ekonomija i budućeg proširenja EU. Specifičnu težinu izborima daju dva tekuća konflikta na granicama EU – rat Izraela i Hamasa na Bliskom istoku i invazija Rusije na Ukrajinu. 

Izbori i krize

Hiljade kandidata se bori za 720 mesta; predizborna kampanja ulazi u završnicu. Po svemu sudeći, kao i dosad, poslanici će i u novom Parlamentu biti raspoređeni u sedam glavnih političkih grupa, uz određeni broj „neraspoređenih” poslanika. Tradicionalno, dve najveće političke grupe su Evropska narodna partija (desni centar) i Progresivna alijansa socijalista i demokrata (levi centar). Na trećem mestu u sadašnjem sazivu je liberalna grupa Obnova (Renew), a zatim slede Zeleni, Evropski konzervativci i reformisti (ECR), zatim grupa Identitet i demokratija na krajnjoj desnici i Levica na krajnje levoj strani političkog spektra.

Ovo su već četvrti izbori za Evropski parlament koji se odvijaju u kontekstu velikih, egzistencijalnih kriza za EU: godine 2009. bila je to ekonomska kriza, kada je došlo do rasta populističkih i antievropskih snaga koje dovode u pitanje same temelje dotadašnje evropske konstrukcije; pet godina kasnije, posle izbora 2014. godine, u kontekstu krize evra i pojačanog migratornog pritiska, novoizabrani predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker poručio je da je u pitanju „komisija poslednje šanse”, što je svedočilo o uzdrmanom poverenju u evropski projekat; potom, 2019. godine, posle izbora Donalda Trampa za predsednika SAD i odluke Britanaca da napuste EU, izbori su viđeni još jednom kao test vitalnosti EU – hoće li Evropljani poslati signal da žele da ostanu zajedno ili će poverenje dati onima koji se, posle Bregzita, zalažu za Fregzit, Negzit i dalju dezintegraciju EU. Ipak, do dramatičnog skoka anti-evropskih partija tada nije došlo, niti su u sastavu Parlamenta ove partije uspele da uspostave „blokirajuću manjinu”. Naprotiv, neki od njih su s vremenom ublažili anti-EU retoriku i odustali od radikalnijih stavki svog programa, poput napuštanja evra ili izlaska iz zone Šengena.

Produžetak domaćih duela

S druge strane, 2019. godine je prvi put u 20 godina ukupna izlaznost blago premašila 50 odsto (50,7%). Zapravo, od prvih izbora za Evropski parlament 1979. godine, kada je glasalo 62% birača, izlaznost je na evropskim izborima bila u konstantnom padu, da bi 2014. došla na najniži nivo od 42,6%. Niska izlaznost je tradicionalno slaba tačka legitimnosti evropskih institucija, a posebno Evropskog parlamenta, čija ovlašćenja su s vremenom rasla, dok je interes građana za njegove aktivnosti opadao. Mnogi analitičari veruju da bi trend rasta s prethodnih izbora mogao da se potvrdi ove godine. Šta god mislili o EU, posle covida-19, u vreme geopolitičke neizvesnosti i ratnog sukoba na evropskom kontinentu, mnogi građani uviđaju da su za brojne probleme neophodni odgovori na evropskom nivou. S druge strane, na izlaznost najčešće presudno utiče nacionalna, a ne evropska politika. U mnogim zemljama, kampanja za evropske izbore je samo produžetak domaćih političkih duela, bez jasne evropske dimenzije. U Francuskoj se izbori profilišu kao referendum o politici predsednika Emanuela Makrona, u Španiji i Italiji takođe su u centru pažnje ličnosti premijera Sančeza i premijerke Đorđe Meloni. Na poslednja tri izbora izlaznost je bila značajno manja u zemljama Istočne Evrope nego u nekim starim državama članicama, zbog snažnijeg uverenja građana da izbori nemaju veze s njihovim životima.

Jedno od najčešće postavljanih pitanja uoči predstojećih izbora je hoće li očekivani porast partija krajnje desnice, koji najavljuju istraživanja javnog mnjenja, dovesti do promene politike EU prema zelenoj tranziciji, ratu u Ukrajini i generalno smanjiti apetit za dalju evropsku integraciju.

O Parlamentu

Broj poslanika koji dolazi iz zemlje članice određen je u odnosu na broj stanovnika, s tim što ne može biti veći od 96, koliko ih dolazi iz Nemačke, ni manji od šest koliko se bira na Kipru, Malti i u Luksemburgu. Francuska će, recimo, u novom sazivu Parlamenta imati 81 poslanika, Italija 76, Mađarska 21, Bugarska 17, a Hrvatska 12.

Evropski parlament je, uz Evropsku komisiju i Savet, jedna od tri glavne institucije EU. Zajedno s državama članicama, predstavljenim u Savetu, odlučuje o zakonima o životnoj sredini, migracijama, unutrašnjem tržištu, zaštiti potrošača i drugim ključnim oblastima. Poslanici odlučuju i o međunarodnim trgovinskim sporazumima i budžetu EU. Jedno od ključnih ovlašćenja je izbor nove evropske administracije: novi predsednik ili predsednica Evropske komisije, kao i pojedinačni komesari, ne mogu biti izabrani bez zelenog svetla većine u Evropskom parlamentu.

Parlament nema izvršna ovlašćenja u politici proširenja EU.

Životna sredina – moguća žrtva izbora

Više istraživanja od početka ove godine (Evropski savet za spoljnu politiku – ECFR, Europe Elects itd.) predviđaju da će partije desnice okupljene u grupama Identitet i demokratija ID i Evropski konzervativci i reformisti (ECR) ovog puta dobiti značajno više glasova i poslaničkih mesta. S druge strane, socijaliste, liberale (Renew) i zelene čeka gubitak mandata. Grupa Identitet i demokratija bi po projekcijama ECFR mogla da postane treća politička snaga, odmah iza Evropske narodne partije i socijalista i demokrata. Zajedno sa konzervativcima (ECR), identitarci bi prvi put mogli da imaju više mandata nego partije levog centra.

U prilog ovakvim projekcijama govore rezultati nekih nacionalnih izbora (pobeda Gerta Vildersa na izborima u Holandiji) i brojna istraživanja javnog mnjenja koja najavljuju da su u seriji zemalja članica – Francuskoj, Belgiji, Italiji, Austriji – partije krajnje desnice verovatni pobednici evropskih izbora.

Kakve su posledice za formiranje koalicija u novom Parlamentu? Čak i ako se ostvare prognoze o većem broju poslanika desnice, procene govore da bi partije centra (narodnjaci, socijalisti, liberali) za neke važne odluke imale neophodnu većinu. Dobar primer za to je finansijska i politička pomoć Ukrajini: iako će u Parlamentu verovatno biti više poslanika koji se tome protive, teško da će moći da utiču na promenu ove politike. Stvari slično stoje i s politikom proširenja. Međutim, koalicije se u Parlamentu prave od slučaja do slučaja, i često ne okupljaju iste partije kada je reč o spoljnoj politici, ekonomiji ili životnoj sredini. Zato bi klimatska politika mogla biti glavna žrtva izbornih rezultata, jer bi krajnja desnica, u eventualnoj koaliciji sa Narodnom strankom, imala većinu koja bi mogla usporiti ostvarivanje klimatskih ciljeva iz evropskog Zelenog sporazuma. U zavisnosti od konačnog rasporeda poslaničkih mandata, moglo bi da bude teže doći do većine za mere dalje fiskalne, ekonomske i finansijske integracije. Veći broj mandata za krajnju desnicu mogao bi da znači restriktivniju politiku migracija i azila i, s druge strane, manju podršku (kaznenim) merama protiv zemalja članica koje nazaduju u vladavini prava.

 Autor: Dušan Gajić, dopisnik Radio televizije Srbije iz Brisela

Tekst je prvobitno objavljen u 108. broju biltena Progovori o pregovorima