Postizborna Francuska: Parlament kao ogledalo društva

foto: Jovana Kosovac / Novi treći put

Da li Makronova politika statusa kvo i levičarska politika radikalnih promena može funkcionisati zajedno? Da li će kao takva stvoriti dalji rast desnog populističkog gneva? Da li će Francuska ponovo biti pionir novih političkih trendova?

U različitim periodima i formatima prethodnih 20 godina mogla se u Francuskoj čuti poruka: „Moramo se ujediniti da ekstremna desnica ne bi došla do vlasti”. Od momenta kada se Nacionalni front, danas Nacionalno okupljanje, pojavio na političkoj sceni, izrazito jak desni antimigrantski sentiment provejava u tamošnjem društvu. Dok je britanska partija, istog naziva i programa, uzimala najviše pola procenta glasova, francuski Front je imao stabilnu uzlaznu putanju. Od sedamdesetih do devedesetih godina ova stranka je porasla s jednocifrenih procenata na standardnu dvocifrenu procentualnu podršku, da bi (s porodičnom primopredajom predsedničke funkcije u korist Marin le Pen) postala snaga koja je uvek blizu pobede. U poslednjih nekoliko izbornih ciklusa razlog zbog kojeg se „uvek blizu” ne pretoči u jasnu pobedu leži u ujedinjavanje levice i snaga centra i desnog centra u drugom izbornom krugu.

Prethodnica trendova

Međutim, francuski politički obrasci nešto su složeniji od proste trke populističke desnice i političkog establišmenta prisutnog i u drugim zapadnim društvima. Politička scena ove države je bila pionir kada je reč o ekstremno desnoj stranci kao relevantnoj političkoj snazi. Dok je osamdesetih ovakav vid stranaka bio politička margina na Zapadu, a Francuska predstavljala izuzetak, danas u gotovo svakoj evropskoj državi postoji barem jedna partija slična Nacionalnom okupljanju. U nekima su na vlasti, poput Italije, u nekima deo vlasti poput Holandije i Švedske, a jake su i u državama koje su se dugo opirale porastu desnog populizma, poput Portugala i Španije. Evropa uči da funkcioniše sa ovim partijama u svom društvu, kao što je Francuska naučila dosta ranije.

Francuska potencijalno može biti pionir i kada se radi o specifičnim društvenim podelama koje su se odrazile na izborima, kako onim 2022. tako i na ovogodišnjim za evropski i nacionalni parlament. Po svojoj demografskoj strukturi u značajnoj meri podeljena je na tri dela koji imaju različite interese, a tek će se videti kako mogu raditi zajedno u novom parlamentu. Ukratko: Francuska ima jednu političku snagu statusa kvo i dva antisistemska bloka koji žele radikalnije promene, samo na sasvim različite načine. Kako to tačno izgleda?

Tri pola francuske politike

Za početak, u prethodnim decenijama u ovoj državi se odvijala identična fuzija levog i desnog političkog establišmenta kao i u drugim zapadnim zemljama. Naime, umereno leve snage i umereno desne snage postale su međusobno sličnije nego bilo ko od njih zasebno s desnim ili levim populistima. Dok se ovo negde mahom oslikavalo kroz „velike koalicije” establišmenta stranaka, Emanuel Makron je kreirao partiju koja brani status kvo, a koja bi objedinila skoro ceo establišment. Od 2017. do danas on je u velikoj meri razorio Socijalističku partiju i Republikansku partiju oduzimajući im kadrove i birače, a pomerajući dve tradicionalne partije ka političkim ekstremima i irelevantnosti u političkom životu Francuske.

Naravno, ni partije ne mogu opstajati ukoliko ne predstavljaju neke birače, a Makronova politička snaga i preostali elementi Republikanske stranke politički reprezentuju identične delove populacije Francuske – bogate delove velikih gradova, bogate delove provincija poput Bretanje, mahom stariju populaciju, zaposlenu na višim menadžerskim pozicijama i preduzetnike. Ukratko, radi se o slojevima društva koji više cene stabilnost od radikalnih promena, jer se ne smatraju ugroženim zbog trenutnog stanja ekonomije ili društvenih odnosa. To su oni koji su nekada glasali za socijaliste ili republikance, ali i oni koji su glasali za različite manje centrističke stranke.

Nasuprot Makronovoj listi i svemu što ona programski i politički predstavlja, nalazi se jaka populistička desničarska opozicija. Ona je od nekadašnje društvene margine osamdesetih postala moćna politička snaga s biračima onih delova Francuske koji tamošnji mediji često nazivaju kao „zaboravljena Francuska”. Reč je o regionima u kojima se u prethodnih tridesetak godina odvijalo ekonomsko nazadovanje i deindustrijalizacija, a koji su rezervoar protestnih glasova. Na osnovnu postizbornog istraživanja francuskog Ipsosa nakon prvog kruga parlamentarnih izbora 2024, Nacionalno okupljanje bilo je šampion u broju društvenih grupa glasača do kojih je doprlo. Ova desna stranka osvojila je: 40% kod stanovnika naselja od ispod 2.000 stanovnika, 39% kod stanovnika naselja od 2.000 do 10.000 žitelja, 54% kod onih koji kažu da su u nezavidnom ekonomskom položaju, 38% kod ljudi koji sebe svrstavaju u radničku klasu i 36% u nižoj srednjoj klasi.

Ovaj obrazac se pojavljuje već niz izbornih ciklusa, gde je Marin le Pen uspešno napravila koaliciju veoma konzervativnog dela bivših republikanca, ruralne Francuske i radničkih slojeva razočaranih levicom. Oni danas žele radikalne ekonomske i društvene promene, te je ekonomski program ove stranke izrazito levičarski intervencionistički, ali je društveni program izuzetno konzervativan i većinu retorike usmerava ka antimigrantskom sentimentu. Međutim, ovaj vid kontinuirane tvrde antimigrantske retorike, a paralelno konstantne imigracije u Francuskoj je stvorio i treći pol politike.

Iako je levica u Francuskoj tradicionalno bila jaka politička snaga, ona je na nivou Evrope od početka migrantske krize 2014. u postepenom opadanju. To se vidi na izbornim rezultatima za Evropski parlament, gde je broj crvenih i zelenih nijansi poslaničkih mesta u padu. Taj trend je samo delimično pogodio Francusku, jer populistička levica je uspela da opstane kao potentna politička snaga, kapitalizujući nove društvene trendove. Radi se o skretanju univerziteta i akademski obrazovanih građana ulevo kada je reč o kulturološkim pitanjima, kao i sve većem udelu manjinske populacije islamske veroispovesti u društvu (po procenama 8%−10% populacije ove države).

Levica je u Francuskoj uspela da se nametne kao zaštitnica imigracije, kao i populacije islamske veroispovesti. Kada se analiziraju rezultati istog istraživanja, levičarska koalicija Narodnog fronta najviše uspeha je imala kod: najobrazovanijih sa 37%, ateista sa 39%, nekatolika sa 34%, građana naselja od preko 200.000 ljudi sa 33%, mlađih od 24 godine sa 48% i ljudi od 25 do 34 godine sa 38%. Ona se nametnula kao opcija onima koji žele promene, ali ka tolerantnijoj i multikulturalnijoj Francuskoj, čija bi ekonomija bila viša redistributivna. Tako se levica pokazala kao još jedan jak pol francuske politike, iako je sarađivao s Makronovim polom protiv ekstremne desnice na izborima, ipak ne znači da će nakon njih biti siguran partner.

Francuskom će se nakon parlamentarnih izbora teže upravljati, iako njen parlament nikada nije bio reprezentativniji u odnosu na postojeće društvene podele. Dvokružni većinski izborni sistem najčešće je davao predsednikovoj partiji i nesrazmerno jak parlamentarni mandat, dok je danas parlament ove države sličniji drugim evropskim parlamentima. Ono što se naravno postavlja kao glavno pitanje jeste: da li Makronova politika statusa kvo i levičarska politika radikalnih promena može funkcionisati zajedno, kao i da li će kao takva stvoriti dalji rast desnog populističkog gneva? To će dosta zavisiti od efikasnosti same Vlade i njenog sastava. Međutim, možemo zaključiti: kao što je Francuska nekoliko decenija pre ostalih zapadnih država (još osamdesetih godina prošlog veka) bila pionir u pojedinim političkim trendovima, možda to bude i danas. Taj trend je način vladanja i upravljanja državom koja je sve heterogenijih političkih, ekonomskih i društvenih interesa različitih grupa različitog porekla. Zato je posmatranje i analiza francuskih izbora najbolji alat i za analizu francuskih društvenih podela, jer one mogu biti još jednom pokazatelj budućih evropskih društvenih podela.

Tekst je prvobitno objavljen u 110. broju biltena Progovori o pregovorima

Autor: Dimitrije Milić, Novi treći put